Put do finala u najmasovnijem takmičenju, u kojem je nastupilo 5.888 klubova, Banjalučani su započeli u okršaju sa Radnikom iz Bosanske Dubice. Slavili su sa visokih 9:0. Kasnije su redom eliminisali Kozaru (Bosanska Gradiška), Elektrobosnu (Jajce), Rudar (Ljubija), Jedinstvo (Bihać), Leotar (Trebinje), Osijek, Spartak (Subotica) Vojvodinu na Gradskom stadionu u Banja Luci po teškom, snegom pokrivenom terenu, Borac je pobedio sa 6:1, a junak utakmice i strelac pet pogodaka bio je nezadrživi Lupić, i Prištinu u polufinalu nakon boljih izvođenja penala. Mnogi su pomislili kako je to maksimum kluba. U finalu ih je čekala Crvena zvezda koja je bila apsolutni favorit.
Finalni okršaj odigran je 11. maja 1988. Izabranici Husnije Fazlića najavili su vitešku borbu sa ciljem da budu bolji, uspešniji.
Utakmicu je u Beogradu posmatralo oko 25 hiljada ljudi. U prvih 45 minuta dominirala je Crvena zvezda, ali nije bilo golova. Gol odluke postigao je Senad Lupić u 60. minutu. Akciju je započeo bek Stojan Malbašić, koji je bio povređen, ali nikako nije želeo da propusti ovaj meč, pa je igrao rovit. Oduzeo je loptu jednom fudbaleru Zvezde i probio se po desnoj aut liniji. Odlično je dodao do Amira Durgutovića, koji je sa aut linije milimetarski bio precizan, centrirao na drugu stativu ka Senadu Lupiću. Lopta je prevarila golmana „Crveno-belih“ Stevana Stojanovića i visokog Miodraga Krivokapića. Na pravom mestu našao se Lupić. Usledio je taj čuveni trzaj glavom, lopta je otišla u zemlju, a odatle u mrežu Crvene zvezde.
Zvezda je nakon primljenog gola krenula u ofanzivu. U 81. minutu glavni sudija Blažo Zuber iz Bačke Topole po mnogima bezazlen duel između Milorada Bilbije i Gorana Milojevića, kojem je lopta već pobegla i posle čega je pao, okarakterisao je kao prekršaj za najstrožu kaznu. Više od 25.000 navijača na stadionu „JNA“ je zazviždalo, igrači Borca su držeći se za glave prigovarali Zuberu, ali je odluka ostala nepromenjena. Loptu je na belu tačku namestio kapiten Beograđana Dragan Stojković „Piksi“. Usledio je pokušaj slabašnog lob-udarca po sredini gola, Karalić se nije ni pomerio i lopta je bez problema završila u njegovom naručju. Nakon finala ispredale su se priče da je „Piksi“ namerno promašio penal, da bi vratio gostima zbog nepravedno dosuđenog jedanaesterca, ali se većina slagala da je ovim promašajem zadovoljena fudbalska pravda, jer penal nije postojao. Do kraja meča rezultat se nije menjao, pa je Borac osvojio jubilarni 40. Kup Jugoslavije i postao jedini drugoligaš koji je uspeo u tome. Mediji širom Jugoslavije bili su oduševljeni igrom tima iz BiH. A trofej kao kapiten ekipe prvi je prigrlio Damir Špica.
„U tim trenucima mislio sam da će mi srce prepući od radosti. Za sve nas, za sve navijače Borca, Banjalučane, ali i celu Bosansku Krajinu, bio je to uspeh o kojem na početku sezone nismo smeli ni da sanjamo. Međutim, korak po korak i stigli smo do cilja.“ – istakao je kasnije Špica. Senad Lupić se kasnije rado prisećao istorijskog pogotka: „U šali uvek kažem kako me i dalje boli kičma od skoka i trzaja glavom prilikom gola. Cela karijera je stala u taj momenat. To je, po meni, najvažniji pogodak u istoriji kluba i drago mi je što sam baš ja bio strelac. Pošteno, mislim da sam ga i zaslužio. Te sezone sam u kupu dao 19 golova i bio najbolji strelac Jugoslavije u tom takmičenju. Nažalost, nije to kao danas popraćeno bilo medijski, druga su vremena bila. Sledeći dan nakon osvojenog kupa, u Banjaluci je vladala euforija. Imao sam osećaj da su svi došli ispred „Boske“ da nas pozdrave. To je nešto što se pamti zauvek i ostaće neizbrisivo u istoriji kako kluba tako i grada.“
Napadač Borca je bio jedan od retkih koji je verovao u uspeh protiv tada veoma moćne Zvezde, i to je javno i rekao. O tome koliko se nije verovalo u Borac, svedoči i da je komentator Milojko Pantić nakon gola Lupića rekao da vodi Zvezda, pa se nakon nekoliko sekundi ispravio. „Istina je, svi su mi se smejali kad sam rekao da ćemo osvojiti kup. Trener Husnija Fazlić je pred finale rastavio do tada standardne cimere i ja nisam bio sa Beširovićem u sobi, već sa Šijakovićem. Hteo je da spavamo, jer je znao da smo Suljo i ja ostajali do kasno i igrali šah, karte… Celu noć nisam oka sklopio, stalno sam mislio o utakmici i verovao sam da ću dati gol. To sam i rekao novinarima ujutro, a oni su me pogledali i pomislili šta je ovom, je l‘ poludeo?! Stvarno sam verovao u to, i nije bilo srećnijeg od mene nakon finala, kad su moje reči dobile potvrdu.“ Dan posle trijumfa, 12. maja, igračima Borca priređen je veličanstven doček u Banjaluci ispred „Boske“. Desetine hiljada pristalica ovog kluba bili su oduševljeni velikim i neočekivanim uspehom. Ovo je bio najveći uspeh u istoriji banjalučkog Borca. U šampionatima SFR Jugoslavije Borac je najbolji plasman ostvario u sezoni 1990/91 kada je završio kao četvrti. U nacionalnom kupu je 1974. godine dogurao do samog finala, gde je golom Marija Boljata poražen od splitskog Hajduka. Na međunarodnoj sceni, Banjalučani su 1992. godine osvojili poslednje izdanje Srednjoevropskog kupa.
Senad Lupić je tokom igračke karijere u seniorskoj konkurenciji odigrao 249 mečeva i postigao 144 gola. Za Borac je odigrao 153 službene utakmice i bio strelac 104 pogotka, ali samo je jedan obeležio njegovu karijeru, onaj protiv Zvezde u finalu Kupa Maršala Tita.
Podsetite se legendarnog gola odluke Senada Lupića kojim je Borac postao jedini drugoligaš koji je ikada osvojio Kup Jugoslavije:
Kurir sport/Sportska sećanja
Foto: Printscreen
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
