Prošlo je godinu dana od smrti Siniše Mihajlovića, jednog od najboljih i najvoljenijih srpskih fudbalera.
Nakon naporne borbe sa leukemijom, pune uspona i padova, Mihajlović je preminuo 16. decembra 2022. godine u bolnici u rimu.
Sećanje na čuvenog Mihu nikada neće prestati, a rođeni brat Dražen je emotivno govorio o Siniši, nakon godinu dana bez njega.
Prisetio se Dražen početka Sinišine karijere i ucene da potpiše za Dinamo Zagreb koju nije prihvatio.
- Sećam se svega, dolazili su iz Rijeka, iz Sarajeva, bio je i u Dinamu, to je bila 1987. godina. Otišao je u Dinamo na probu, otišli su u Salem u Nemačkoj, proglašen je bio za najboljeg igrača turnira. Posle se vratio u Dinamo, tadašnji trener je bio Ćiro Blažević i on mu je rekao, oni su doveli nekog igrača na njegovoj pozciji po levoj strani. Rekli su mu da je on još mlad i da Dinamo može da mu ponudi stipendijski ugovor, on nije pristao na to, vratio se u Borovo, dobio je poziv selektora mlade reprezentacije, to je bio Mirko Jozić, rekao mu je ako ne potpiše za Dinamo ne može da ide na prvestvo u Čile, iako je bio standardan u startnih 11, zajedno sa Mijatovićem, Šukerom, Bobanom, Prosinečkim, bio je deo te omladinske ekipe. Nije pristao ni na tu ucenu, ostao je u Borovu još tu godinu, sećam se da smo gledali to finale, gde smo pobedili i gde su njegovi drugari koji su sa njim bili do juče u timu bili prvaci sveta, slavili i radovali se, a on je plakao - rekao je Dražen Mihajlović za "Telegraf".
Crvena zvezda je bila važan deo Sinišine karijere.
- Ljubav prema Zvezdi je počela od dečačkih dana. Sećam se da nije bilo vreme kao danas, gde na svakom ćošku možete da nađete dres pa da kupite dresove od razno-raznih fudbalera i današnjih zvezda. To tada nije bilo, ja ne znam kako je on uopšte došao, da li mu je otac to negde našao pa doneo. Znam da je stalno bio u Zvezdinom dresu, trenerka je bila takva da su na kolenu bile one zakrpe, patike i lopta stalno u ruci. Stalno je bio napolju, stalno je bio po nekim terenima i igrao fudbal. To je ono što ga je jedino privlačilo u tom periodu.
- Ja sam tada bio na školovanju u Zagrebu, nisam tu bio blizu toga. Ja sam se 1990. godine vratio, prebacio sam se iz Zagreba u Sremsku Kamenicu. Bio sam tu sa njim nekih 2-3 meseca dok je on još igrao u Vojvodini, pošto je on 1990. godine, negde u decembru potpisao za Crvenu zvezdu i nakon toga je otišao za Beograd i opet smo se razdvojili. Što se tiče Crvene zvezde i utakmica, to je moja prva utakmica, protiv Bajerna. Tada sam bio klinac, imao sam 16-17 godina. To je bila moja prva velika utakmica. Nikada u životu nisam video toliko ljudi na stadionu. Pogodilo se da on bude taj čovek odluke. Dao je jedan gol, drugi je pao njegovom zaslugom. To je ono što mi je ostalo u dubokom sećanju iz tog perioda.
Sa crveno-belima je Mihajlović stigao do krova Evrope, a Dražen je prepričao dramatične trenutke u rodnom Borovu koji su se dogodili dok je trajalo finale Kupa evropskih šampiona.
- Ne, nisam bio na utakmici u Bariju. Kao što sam rekao, bio sam tu u Kamenici u školi, jednostavno nisam mogao da izađem, ali sam pratio putem TV ekrana utakmicu. Kasnije, što se tiče te utakmice u Bariju, tu moram da napravim jednu malu digresiju, to smo kasnije čuli, kada se skupila ta naša familija kod njega u stanu u Beogradu. Ne znam da li je to on ispričao ili ne. Brat od ujaka, od maminog rođenog brata, taj dan kada je bila utakmica u Bariju je šetao ispred naše kuće u Borovu. To je 29. maj, a drugog maja je počelo to sve u Borovu, to je 20 i nešto dana nakon prvih sukoba, pucalo se stalno.
- Na poluvremenu je komšija preko puta izašao i video nekog kako se šeta ispod kuće. Pošto su bila ugašena ulična svetla, on je prepoznao po silueti da se radi o tom našem bratu od ujaka, pitao ga je "šta radiš tu"? I on mu odgovorio "ma ništa, komšija, čuvam tetu i tetka". Njegov rođeni brat je bio u našoj kući i gledao utakmicu sa mamom i tatom, verovatno jer je čuo neku priču šta treba da se desi. Priča je ta da je on tada trebalo da baci bombu u dvorište naše kuće, ali to nije uradio iz razloga što je mu je rođeni brat bio tu, a rođeni brat je verovatno čuo negde priču i da bi zaštitio tetu i tetka, on je došao i gledao utakmicu, iako nije bio navijač Zvezde, ali je došao tu da bude. To smo kasnije sve saznali, kada se ta familija skupila kod njega u stanu u Beogradu.
Mihajlović je oproštajnu utakmicu odigrao u Novom Sadu 28. maja 2007. godine.
- Bio sam prisutan i bio sam u samoj organizaciji svega toga, to je dugo trajalo, bilo je jako naporno i jako teško sve to uklopiti, sve igrače i Inter dovesti u Novi Sad, koji tada nije imao ni reflektore. Tu nam je mnogo pomogla tadašnja gradonačelnica grada Novog Sada, Maja Gojković. Dovodio je drugare ovde pošto se često pričalo tamo u svlačionici, uvek je tu bilo, da kažem, ovih fudbalera sa naših prostora, gde su pričali o tim našim provodima, Beogradu i svemu, tako da je u par navrata je dovodio prijatelje. Mislim da su tada bili Adriano i Vieri kad su jeli pljeskavice.
- Ibrahimović je bio na najavi utakmice, to je možda nekih 20 dana pred utakmicu u Novom Sadu. Znam da je nešto avion kasnije sleteo, morali su brzo se vrate zbog treninga nazad, da ne bi zakasnili na trening, a su dobili slobodno pre podne i trening je pomeren za popodne, a trebalo je da bude pre podne. Znam da je Zlatan tražio ćevape i pljeskavice da jede i onda smo poslali prijatelja, pa je prijatelj otišao i doneo mu ćevape i pljeskavice. Tražio je sarmu, pasulj, gulaš. Pošto je on dečko Balkanac. Jeste da je odrastao u Švedskoj, ali ima naše korene uželeo se naše hrane. To su mu spakovali nakon konferencije i odneli su to za Milano. Znam da nije trenirao taj dan kad se vratio, žalio se da ga boli primicač, u stvari, prejeo se. Nije mogao da trenira, pošto je hteo taj isti dan da proba sve.
Na leto 2019. godine Siniši je otkrivena strašna bolest.
- Nažalost, posle te, da kažem, te strašne dijagnoze, došla je još strašnija. Kada su utvrdili uopšte o kojoj se leukemiji radi, pošto ima više tipova, podtipova, imao je tu nesreću da je dobio tu najgoru, gde je procenat izlečenja zaista jako mali.
- On je kroz čitav život bio borac, nikad nije odustajao. Došao je dotle dokle je došao samo zahvaljujući sebi, nije imao pomoć nikoga. Sve što je uradio, uradio je sam. I kroz taj sport, kroz fudbal je naučio da jednostavno mora da se bori. Mora da se bori, utakmica nikad nije izgubljena. Dok god postoji jedan procenat šanse, moraš da se boriš. Tako je to i prihvatio i krenuo je u tu svoju borbu. Na sreću, imao je podršku i kluba. I to što je iz bolničke postelje radio, vodio treninge, vodio utakmice, to ga je nekako držalo i malo skretalo misli na drugu stranu.
Novak Đoković je pružio veliku podršku u teškim danima.
- Sećam se kada je Nole bio, to je, zahvaljujući zajedničkoj prijateljici, Ljubici Komnenić. Ona je master šef, ona je šef svim ovim Mišelinovim šefovima koji daju ocene za restorane. Ona dobro poznaje Noleta i zahvaljujući njoj, Nole je stigao tamo u bolnicu, napravljeno mu je iznenađenje. Ja sam znao, bio sam taj dan tamo prisutan. Onda sam ga sreo, taman sam se vratio. Siniša je taj dan otpušten iz bolnice u Bergamu i otišao sam dole do apoteke da uzmem te lekove koji su mu potrebni dok je kod kuće.
- Vratio sam se gore i sreo sam Novaka u holu, u prostoriji pred taj deo, taj koji je sterilan, gde se ulazi zapakovan. Upoznali smo se tu i zamolio sam ga da mu odnese i lekove u sobu, pošto nisam mogao da budem u sobi, već ih je bilo dosta, to su sobe sterelne da jedno lice, možda i nijedno, može da bude pored tog ko se leči od takvih bolesti. A Nole, mislim da je putovao za Španiju i da je sleteo u Bergamo na tom putu za Španiju, ostavio je svoju porodicu, suprugu i decu da čekaju u avionu dok je on otišao do Siniše u bolnicu. To je još jedna stvar koja govori u stvari o Novakovoj veličini kao čoveka. Nisu oni bili da kažem nekakvi prijatelji, poznavali su se iz sveta sporta, čuli su se nekoliko puta, videli su se nekoliko puta u Rimu dok je Nole bio na Mastersu, slali su poruke jedan drugome, podrške i svega. To je što se tiče Noleta.
Emotivno je Dražen govorio o bratu.
- Svakog dana je teško, ali on je tu, ne prihvatamo da ga nema, dok ga spominjemo, dok pričamo o njemu, dok se dešavaju neke stvari, on je tu prisutan sa nama i biće tako dok smo mi živi, ja i moja deca i njegova deca.
Za kraj je opisao Sinišu uz pomoć jedne reči.
- Sada mogu da ga opišem kao anđela. Anđela, čovek sa dobrom dušom i velikim srcem...
Kurir sport/Telegraf
NE PROPUSTITE
Bonus video:
