IMA LI ŠTA TEŽE NEGO KAD MUŠKARAC PLAČE? Pogledajte potresnu ispovest Milovana Stankovića: OVK me mučila do krvi 56 dana, samo sam želeo da me što pre ubiju (KURIR TV)

Milovan Stanković (69) iz sela Bučince kod Merošine preživeo je pakao u logoru terorističke OVK - mučenje, batinanje do krvi, prebijanje kundakom...

On je prvi zatočenik „lapske grupe“ OVK, koju je predvodio zloglasni Rustem Mustafa, poznatiji kao komandant Remi. Inače, Mustafa bi mogao među prvima da se nađe pred sudom za zločine OVK.

Batine triput dnevno

Stanković i dan-danas pamti svaki detalj tih 56 dana zarobljeništva u kojem je ni kriv ni dužan trpeo mučenje i teror.

- Bio sam šumar i znao sam da oko Bajgore i Bare ima OVK, ali znao sam da nisam kriv i da ne treba da ih se plašim. Onda su me 2. avgusta 1998. uhvatili i tada počinje pakao. Počele su batine, po tri puta dnevno. Udarali su me kundacima, čime su stigli i tražili da priznam ko mi je veza u policiji i šta tu tražim. Dovodili su Albance da potvrde da sam špijun, ali niko nije i svi su me branili. Mislim da je to stanovništvo najviše doprinelo što sam na kraju pušten - priča on za Kurir.

Dodaje da je najveće batine doživeo 21. dana zatočeništva.

- Sav sam bio polomljen. Krv je lila na sve strane. Od napora i maltretiranja otpali su mi i nokti. Samo sam se nadao da će što pre da mi prekrate muke. Uvek kad bi ušli na vrata da nekog od nas uzmu i da se više ne čuje za njega, nadao sam se da ću to biti ja. I dani su prolazili, a vremenom sam i na batine pomalo oguglao. Poslednjeg dana, u subotu, 26. septembra, ostali smo samo ja i jedan Albanac učitelj. I tada su me pozvali. Kada mi je prišao član OVK i rekao: „Ustaj, ideš kući“, mislio sam da je konačno došao dan kada će i meni prekratiti muke. Izašao sam mirno - priča u suzama Milovan.

On kaže da su ga odveli i pročitali mu spisak njegovih stvari. Prvi put na spisku nije bilo pištolja koji je on imao kao šumar.

Džip s nemačkim tablama

- Kad sam izašao, dočekao me je Ćativ Gaši, taj isti koji me je tukao sve vreme. Pomislio sam da sam gotov. On mi je, međutim, rekao: „Sad ti čitam, slušaj dobro. Da li je sve na spisku, mamu ti jebem srpsku?“ Rekao sam da jeste. Nisam smeo da kažem da nedostaje pištolj. On je ponovio i tad sam rekao i za pištolj. Zapretili su mi da nikad ne smem ništa da kažem o ovome što sam proživeo, jer znaju gde živim i znaju moju porodicu. Morao sam da potpišem da me nisu tukli, da nikad više na Kosovo neću da kročim. Onda su me stavili u džip s nemačkim registarskim tablicama - priseća se naš sagovornik.

Da su ga stvarno pustili, kaže on, shvatio je tek kad su ga iz džipa istovarili u Donje Ljupče i rekli mu da ide:

- Do mosta u Lužanu sam išao peške i tu sam pao. Tada me je pokupio Albanac koji je bio u autobusu i prevezao me.

Teške muke

SMRŠAO, ZAVRŠIO NA LEČENJU

Stanković kaže da je bilo mnogo jezivih detalja. Tukli su ga, priča on, čime su stigli, terali ga da prizna nešto što nije istina, a s njim su zatvoreni bili i mnogi Albanci, kao i Srbi, i svi su dan za danom nestajali. Milovan je sa 82 kilograma spao na 50 kad se vratio kući:

- Danima nisam mogao ni sa kim da pričam. Bila je kasna noć kad sam došao. Ni meseci posle toga nisu bili bolji. Dugo sam se lečio jer sam imao psihičkih problema. I sada dođe poneka noć, pa kad naiđu sećanja, više spavanja nema. I dalje gutam lekove, na tone.

(Kurir.rs/Biljana Roganović /Foto: Privatna Arhiva)