Međunarodni dan dece obolele od raka obeležava se 15. februara.
Milica Sinđić (24) imala je deset godina kada joj je otkrivena akutna limfoblasna leukemija.
Pobedila ju je.
Bezbrižno detinjstvo, kaže, imala je samo do četvrtog razreda osnovne škole.
- Roditelji su primetili promenu u mom ponašanju, kao i da imam problem sa desnom rukom. Nisam mogla da pomerim ruku i osećala sam jak bol u ramenu. Lekari su utvrdili naprsnuće i stavljen mi je gips na mesec dana. Potom je delovalo da je sve okej, ali su promene u mom ponašanju i nezainteresovanost za bilo kakvu aktivnost, kao i razdražljivost navele roditelje da počnu da me vode od lekara do lekara na razna ispitivanja da bi utvrdili šta se to sa mnom dešava - priča Milica za Kurir.
Zahvat vađenja koštane srži iz kuka doneo je strašnu dijagnozu.
- Meni kao desetogodišnjoj devojčici sama reč leukemija nije značila ništa. Počelo je hematološko lečenje, koje je trajalo godinu dana, pa su me još godinu održavali na lekovima. Mislili smo da se vraćam normalnom životu. Ipak, bolest se vratila. Jedino rešenje je bila transplantacija koštane srži. Kako mi niko od članova porodice nije bio kompatibilan, stavljena sam na listu čekanja i započeta je potraga za donorom. Dobili smo vest da imam donora i sa ocem sam otišla u Italiju na transplantaciju. Prošla je dobro, ali se moje zdravstveno stanje pogoršalo. Završila sam na aparatima za održavanje života, a mom ocu su predložili da potpiše saglasnost da me isključe sa aparata. Tata to nije želeo. Verovao je da će se desiti čudo - priča Milica. Zaista, čudo se desilo.
- Iznenada, moja pluća su počela samostalno da funkcionišu. Lekari nisu to umeli da objasne. Vraćena sam u Srbiju na Institut za majku i dete čim mi se stanje stabilizovalo.
Ipak, ubrzo Milica misteriozno ostaje bez sluha.
- Za mene je to bio najveći udarac. Nakon brojnih ispitivanja dobili smo odgovor da je to toksično oštećenje sluha. Teško mi je bilo da prihvatim činjenicu da više nikada neću moći da čujem...
Onda je usledio još jedan udarac - operacija kuka i ugradnja veštačkog.
- Levi kuk je zbog jakih lekova i terapija bio veoma oštećen, zbog čega mi se ta noga skratila. Tada sam već bila srednjoškolka. Jednom, po povratku iz škole, dobila sam višestruki prelom potkolenice te iste noge i ugrađena mi je šipka u potkolenicu. I od toga sam se oporavila - priča devojka, koja se uvek dizala poput Feniksa:
- Na godišnjoj rutinskoj kontroli saznajem jednu predivnu vest, a to je da ću za 18. rođendan dobiti poklon o kakvom sam mogla samo da sanjam - to je sluh!
Vratila sam se normalnom životu i jedino što želim jeste da živim kao svaka druga devojka. Želim svojim primerom da pokažem drugima koji se trenutno bore sa tom opakom bolešću da dijagnoza raka nije kraj, da on može da se pobedi.
Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
