DRAGAN JE 30 GODINA BARJAKTAR NA SVADBAMA: Penziju sam zaslužio sa 37 godina života! Ide i do 100 evra! Evo gde je KO NA FILMU!

Bezmalo 30 godina je barjaktar na svadbama, počeo je sa petokrakom na zastavi, došao do četiri S. Devojke od Nove Varoši do Požege krale su mu barjake, a svakoj je, uz pare, poklonio i kravatu za uspomenu. Dok i sam ne stane na ludi kamen, Dragan Jevremović Kevro još će barjaka proneti zapadnom Srbijom.

- Za ovih 30 godina i više od 100 puta nošenja barjaka, i penziju sam zaslužio - šali se Dragan, kome je 37 leta i koji je prvi put bio barjaktar sa osam godina:

- Bilo je to na svadbi Taška Đurovića 1993, kod nas u selu, u Jevremovićima. Barjak sa petokrakom, ogroman, a na krilu me je držao odavno pokojni Obren Pane, koji je bio čauš. U belom "jugu 45A junior" vozio me Dragan Poznanović, bog dušu da mu prosti. Kumovima se pokvarila "buba", žuta, ko sad da je gledam. Đuro Bajaga dever, a hit pod šatrom ona od Jami "Šibice moja, ja ću da te kresnem".

Tako je krenulo, a sad je legenda. Postao je, što bi neki ovde na Zlatiboru rekli, licencirani barjaktar.

- Čast mi je, barjaktari su nekad predvodili vojske, a ja sad predvodim svatove - veli za Kurir Dragan.

Barjaktar mora biti neoženjen. Obično ih je tri, a nekada i pet, u svakom slučaju neparan broj, za sreću. Dolazi prvi u svatove, ostavlja barjak tu negde, pod šatru, oko kuće i seda da se posluži. Za to vreme devojke s mladine strane ukradu barjak, te on mora da ga otkupi.

- Iz tri puta ide plaćanje barjaka. To je kao Sveto Trojstvo. Krenem s nekom sitnijom novčanicom i dođem do ukupno 50 do 100 evra. I ako devojka ne pristane na tu sumu, barjak treba da ostane u kući mlade. Ali to ne valja. Podsetim je da je verovanje da mlada neće imati poroda, da će biti prokleta i onda prija pristaje na cenu - smeje se Dragan, koji se iz svatova uvek vraća bez jedne stvari:

- Svakoj devojci poklonim kravatu, to je moja tradicija. Kravata s poslednje svadbe završila je u Austriji.

Ali i u ovaj običaj uselilo se pomodarstvo, pa sad kao postoji prvi barjak, koji se ne krade.

- Ma sve je to izmišljeno da se neko poštedi plaćanja 50-100 evra. Ali, džaba. Prvi barjaktar ne plaća otkup, ali na svadbi najviše daje za muziku. I tako plati na ćupriji, a ne na mostu - sa osmehom će.

NE NAPLAĆUJEM - TO JE KAO KUMSTVO

Dragana i poznanici zovu.

- Ti Bodži bio barjaktar?! - Vlade će, jer društvo se okupilo.

- I njemu? - čudi se i Aco, dok nazdravljaju.

- Još samo nisi bio internacionalni - smeje se Vlade, poznat kao Mota.

- Kad smo letos išli u Makedoniju na svadbu kod rođaka, zove Mota, pita da l' sam barjak preneo preko granice. Al' tamo drugačiji običaji, nema barjaktara. Nije mi se dalo - sa osmehom će Dragan, pa ozbiljno nastavi:

- Na svadbi kod Mila Milinkovića proziva me čauš, a on ti vodi "protokol", preko mikrofona: "Plaćen je pošto je ovde zaposlen kao i ja." Kao, svi me zovu, pa naplaćujem dolazak 50 evra. Smešno. Nikad to nisam uradio. Biti barjaktar je kao kumstvo, ne odbija se.

Svačega je na svadbama bilo, pa i toga da su svi tu, samo barjaktara nema.

- Celu noć vozač i ja pijemo u kafani i ujutru kasnimo na svadbu. Mladoženjin otac zaključao kapiju, ne pušta nikoga u avliju, svatovi na ulici, a on stoji sa automatskom puškom. Dok ne dođe prvi barjaktar i ne pukne puška - nema ulaska. A mi se treznimo na pumpi, nalivamo se "gvaranom" i "red bulom" - seća se Dragan.

Dešavalo mu se i da krene kao barjaktar, a završi kao momački momak. A taj neudatim i neoženjenim gostima služi med da i njima krene. Zauzvrat na tacnu dobija koji dinar.

- Jednom se momački momak toliko napio da je pao i Hitna pomoć je dolazila, pa sam morao da ga menjam. A barjak sam dao vozaču.

Odlazak za mladu u Priboj, na svadbi Marka Pantovića, priča je za film. Mladoženja je, kako i dolikuje, svatovima za srećan put stavio flašu rakije, gajbu piva...

- Al' mi gajbu popismo do Kokinog Broda, pa kupismo ladno pivo na trafici. Skrećemo prema Kratovu. Vrućina, pored puta čovek ore njivu. Velim: "Aco, stani bratu da damo pivo, znaš kako je kad se ore." Koči Aco: "Brate, srećan rad!" Iskače iz traktora i viče ženi: "Sram te bilo, jesam ti reko da poneseš litar rakije, naići će neki dobri ljudi!" Izgrli nas i uze pivo - veli.

Potom seljaku koji je vozio kultivator s drvima kroz prozor daju pivo:

- Zamalo ne poginu zbog piva, 'oće da mu ispadne, on ga drži, a pušta volan.

Barjak u Priboju zabija u žardinjeru na terasi.

- Da krenemo na Zlatibor - barjak se zaglavio. Svatovi izašli iz zgrade, a ja čupam barjak. Dolaze i stričevi u pomoć, jedva uspesmo. Izlazimo napolje, svi pucaju u nebo, u centru Priboja - rat. A levo "marica", vire panduri iz nje - smeje se Dragan, kom je vozač bio brat od strica Aco.

- I tu ispred zgrade, Andrija, koji vozi kumu, sav se zbuni zbog lepe kume, i pravac u moj branik. A na Tavniku mi puca kaiš na "golfu". Iza nas idu Raćo, Mile i ostali. To je bilo kao pit stop, za pet minuta je zamenjen. Taman prilazimo mladoženjinoj kući na Zlatiboru, zove Raćo i njima zakovao auto. Ostavljam Dragana na prvi muštuluk i vraćam se za njih - seća se Aco, koji pamti i datum svadbe - 11. jun 2013, zbog jedne stvari:

- I kad smo se u noć vratili kući - umro nam deda Miloje. Ko u Kusturičinom filmu.

PETARDE KAD NEMA ORUŽJA

- Kod mog najboljeg druga Marka Jeremića najjača ekipa, tu je i pandur. Idemo u Ravni. Krenuli tad novi zakoni, ne sme da se puca, pa mi poneli kutiju petardi i drugih pirotehničkih sredstava. Ispod šatre smo, bacamo ih napolje, onako ofrlje. Kad izbija blatnjava žena, puzala 100 metara iz malina koje je plevila: "Molim vas bacajte u reku, ne u maline" - seća se Dragan.

Kurir,rs/J. S. Spasić