Јedan od vojnika koji su se 1999. godine herojski borili na na Košarama jeste ratni načelnik Štaba proslavljene 63. padobranske brigade, penzionisani pukovnik Vidoje Kovačević, koji je bio gost emisije Crna hrobnika na Kurir TV.
Tom prilikom pukovnik je govorio o svom teškom ranjavanju kada ga je neprijateljska granata pogodila u šlem.
- Sećam se da smo posle obuhvatnog dejstva izašli na objekat Maja glavu. Vidimo Šiptare na tridesetak metara od nas. Čuli smo kako neko dovikuje: "Ej Milane šta čekaš ajde!" Neprijatelji su imali dosta dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine koji su bili muslimani. Takav govor je čistiji i bolji od izgovora 50 odsto stanovništva južne Srbije. Normalno da nismo naseli. Krenulo je žestoko puškaranje - rekao je Kovačević.
Potom je ispričao kako je zadobio tešku ranu za koju je bio ubeđen da je smrtonosna.
- Klečali smo ispred nekoga žbuna. Pogledao sam levo i video žutu kuglu sa crnom tačkom u sredini koja me je udarila u šlem. To je u stvari bila granata kalibra 40 mm. Granata je eksplodirala pored mog šlema. Ubrzo sam shvatio da mi je razorena kompletna leva strana. Pozvao sam druga Čupića i rekao mu: "Čuvaj mi decu."
Kovačević je opisao kako se osećao neposredno nakon ranjavanja i kako je teklo saniranje rane.
- Osećate se snažno, imate puno energije, ali u nekom trenutku kao da je neko otvorio slavinu vode, voda vas povlači i vi se polako topite. Čupić je bio priseban. Rasekao je moj kombinezon i video ogromnu rupu u predelu levog pleksusa. Previo je ranu sa pet kompresivnih zavoja. Ubrzo je stigao i bolničar i počeo da mi previja glavu. Dobio metak kroz grudi. ZbrinulI su i mene i njega.
Pukovnik kaže da je iskustvo neposredne borbe rečima nepisivo i da se ne može dočarati.
- Sećam se kiše metaka. To ne može dočarati ni jedan film. Moji borci su me izvlačili pod takvom borbom. Ja sam naizmenično gubio svest, pa dolazio sebi. Po njihovim rečima za to vreme sam ih hrabrio. Rekli su mi da sam bio crn kao crna zemlja i faktički su me otpisali. Uspeli su da me prebace do Đakovice, a potom do Prištine. Ubacili su u mene 23 litre tečnosti da bi sačuvali moje vitalne organe. Hvala Bogu da je u Prištini bila jedna grupa vaskularnih lekara iz bolnice Dragiša Mišović. Lekar mi je izvadio vene iz noge i izvršio premošćivanje arterije i aorte. Produžio mi je život i stavio me u kategoriju ranjenika van životne opasnosti. Hteli su da mi odseku levu ruku, pa su ipak od toga odustali.
U penziju je otišao jer je shvatio da zbog prirode povrede ne može više da bude padobranac, a posebno priznanje za brigu o borcima i ranjenicima odao je tadašnjem generalu Nebojši Pavkoviću.
- Izuzetno sam ponosan na svoje rane koje sam zaradio braneći svoj narod i svoju otadžbinu. Ja sam se fokusirao da se psihofizički povratim da bih mogao da živim kao sav normalan svet. Bio sam svestan da bez zdravog oka i sa nefunkcionalnom levom rukom ne mogu da zadovoljim uslove da i dalje budem padobranac. Tada sam otišao u penziju. Naišao sam na veliko razumevanje, pogotvo od strane Nebojše Pavkovića koji se veoma brinuo o borcma, a pogotovo o ranjenicima - istakao je Kovačević.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
