Hrišćanstvo kaže da je smrt sastavni deo života i ujedno prelazak iz ovozemaljskog u nebeski, večni život. Pravoslavni običaji su donekle isprepletani sa staroslovenskim paganskim verovanjima, ali i novokomponovanim navikama.
Koliko je sujeverje ukorenjeno u našem društvu, na žalost, najbolje se vidi za vreme pogrebnih obreda. I ako biste nekoga pitali zašto je to uradio baš tako, samo bi vam odgovorio "to se tako radi/valja". Istina je da se to "tako valja" ne zato što tako nalaže hrišćanstvo, već davno nestalo (ali ne i izumiralo) paganstvo.
Osim običaja koji su utemeljeni u autentičnom hrišćanstvu i staroslovenskoj, paganskoj tradiciji, kod Srba se prepliću i novokomponovane navike, koje nemaju veze sa bilo kakvom duhovnošću, već proizlaze iz savremenih praznoverica.
Tako se pravoslavlje, bar u svakodnevnom, praktičnom životu, kod nas našlo u jednoj vrsti trougla, u kojoj je vernicima sve teže da pronađu jasne granice između svih tih dimenzija.
U životu čoveka postoje četiri najvažnija trenutka, kaže religija, a to su rođenje, krštenje venčanje i smrt. Ovi događaji predstavljaju jednu vrstu inicijacije: dolazak na svet, ulaz u Crkvu, ulazak u svet odraslih i izlazak iz tog sveta. Svaki od njh prati čitav sistem običaja, a svaki vernik se trudi da ih ispoštuje kako bi obezbedio sebi ili svom detetu srećan i bogougodan život.
Ipak, u toj nameri da sve ispoštuje često više greši nego što postupa prema Božjoj volji. Čovek toga nije ni svestan, jer ne zna da to što će pokriti ogledala i televizore nije pravoslavni običaj, ni to što ćete prevrnuti klupu posle opela ne znači da ste vernik, već suprotno. Jedan od običaja za koji svi misle da je hrišćanski, a on ima poreklo u paganstvu, je pranje ruku posle posete groblja.
- To je još antičko nasleđe. Porodica koja izgubi nekoga za svoju sredinu postaje "nečista". Ona je "načeta" porodica koja uz pomoć rituala prvih godinu dana od smrti pokojnika, prolazi kroz proces "očišćenja" - kaže etnolog Vesna Marjanović objašnjavajući da je pranje ruku zapravo spiranje od smrti.
Ona dodaje da je groblje prostor kojim "vlada nečistoća", te da ruke peru svi, ne samo porodica čiji je član umro.
- Po povratku sa groblja bitno je ne ići istim putem, kao i to da prvo dođe muško dete koje ima i oca i majku - kaže ističući da se to čini u slavu života.
Možda najbolje opisuje naš pisac Vladimir Dimitrijević koliko smo kao narod skrenuli sa puta pravoslavlja. On smatra da zbog ograničenosti i "rekla kazala" umesto pravoslavlja bujaju praznoverice:
- Za groblje se sprema meso, pite, torte i kolači, beli luk i mnogo šta drugo. Na poslužavnik se stavlja čašica rakije, pivo i kafa i to se ostavi na grobu, jer je pokojnik voleo to da pije, pa mu i sad treba "dati". Zapali se cigareta i zabode u grob – i to je pokojnik voleo, bez obzira što je pušenje porok, i taj porok prestaje čim se pređe granica ovog sveta. Praznoverice se ponavljaju u treći, deveti i četrdeseti dan. Kolje se i tzv. "dušni brav".
- Ako se analiziraju, ovi običaji se ispostave kao krajnje gluposti. Recimo, ogledalo i televizor se pokrivaju jer duša može da se ogledne u njima, pa da se „uplaši“. Ako se čovek dok je u telu ne plaši ogledala, zašto bi ga se plašila duša koja je, bez tela, mnogo svesnija i snažnija nego što je u telu bila? Kad se završi opelo, prevrne se klupa, da niko iz kuće više ne bi umirao. I ovo je primitivna vera – kako klupa može da spreči umiranje ako znamo i verujemo da je Gospod istočnik života i zdravlja?
- Hrana se iznosi na groblje, pa mnogi, naročito na sahranama starijih, jedu, piju i vesele se kao da su na svadbi. Tako se kvari drevni hrišćanski običaj, koji je podrazumevao da se hrana deli ubogima, koji nemaju šta da jedu, da bi se oni molili za pokoj duše onoga koga smo ispratili u večni život. "Dušni brav" nema nikakve veze sa pravoslavljem. Ne možemo ubijati životinje za dušu pokojnika. Hristos je jednom prineo sebe za žrtvu i od tada se krvne žrtve više ne prinose. I tako dalje, i tome slično. Ali, gde nema prave vere, praznoverice bujaju.
Kurir.rs/Srbija Danas
NE PROPUSTITE
