Ime sam dobio po piscu Milošu Crnjanskom. Rođen sam 23. marta 1978. godine u Zemunu. Živeli smo u udžerici bez kupatila, u okviru dvorišta gde se nalazio niz kućica. Imali smo poljski WC, a kupali smo se u koritu. Ja to tada nisam shvatao kao neku strašnu ekonomsku i socijalnu problematiku, već sam uživao u detinjstvu. U Zemunskom parku, koji je na desetak metara od naše kuće, proveo sam prvih šest godina života. Moji roditelji su uspeli da prodaju tu kućicu, uzeli su kredit i kupili jednoiposobni stan u Batajnici.
Moj otac Zoran je bio veliki protivnik komunističkog režima i ceo život je bio za zapadne vrednosti - čak me i sećanje na taj period vraća na privođenje oca od strane Udbe zbog nekih tekstova koje je pisao jer je kritikovao socijalizam. Imao sam tada možda dve godine.
Batine od Filareta
Pored parka, vreme sam provodio i u zemunskoj crkvi, jer je moj otac tamo često odlazio. Sveštenik u našoj parohiji bio je otac Filaret, kasnije kontroverzni episkop mileševske eparhije. On je dozvoljavao intelektualcima i onima koji razmišljaju drugačije od vlasti da se tamo nalaze tajno i da razmenjuju misli, ideje... Dok su oni sedeli u crkvi, to jest u toj nekoj prostoriji, ja sam se igrao. Sećam se da sam jednom dobio batine od Filareta kada sam po podu crkve kredom iscrtao stazu za karting. Kada je on to video, prvo me je jurio oko crkve jedno pet krugova, a kad me je stigao... E, onda me je malo po dupetu izudarao.
Svi političari u kući
Sećam se i danas dobro tih faca koje su kasnije postale lideri opozicije, politički lideri Srbije, a u tom periodu kada smo živeli tamo, nema ko nije prošao kroz našu kuću, iliti te sastanke u crkvi - od istorijskih ličnosti, pisaca, književnika, intelektualaca i budućih političkih lidera. Od Šešelja, s kojim smo išli na uskršnju liturgiju, preko Nikole Miloševića, Saše Petrovića, do Zorana Đinđića - koji je bio venčani kum mojih roditelja Zorana i Dobrile. Nema ko tu nije prošao: Vuk Drašković, Koštunica - bukvalno svi. Tada je bilo neko veliko društvo ljudi koji su razmišljali drugačije, a koji će u budućnosti postati politički lideri. Predsednika Vučića moj otac je upoznao preko njegove prve supruge Ksenije, kojoj je bio profesor, još dok su se zabavljali, a ja sam njega prvi put sreo 2009. godine.
Tada nije bilo tih diferencijacija kao što postoje sada. Tada je svima bio neprijatelj jednopartijski sistem, socijalizam. Dosta sam imao prilike da provodim vreme u takvom okruženju i da slušam razne priče tih ljudi.
Dolazak u Mirijevo
U Batajnici smo živeli dve godine i odatle smo se preselili u Mirijevo, najviše zbog mog problematičnog zdravlja, jer ima dosta zelenila i predstavlja neku vrstu vazdušne banje. U tom naselju i dan-danas žive moji roditelji, kao i ja. Tu smo ostali do kraja. Sećam se kada sam bio klinac i kada je Tito umro, bio sam ljut na oca što ne plače - video sam da su svi plakali, kao i na TV, a on ništa.
Haos devedesetih
Kada su došle devedesete, mene je počeo da drma pubertet. Imao sam sve petice, a onda su krenuli problemi. Moji roditelji su oboje bili intelektualci, bili su ušuškani u taj neki život, živeli su tim nekim rutiniranim životom. Otac je bio u nauci, a majka arhitekta. Kada su krenule devedesete, oni jednostavno nisu uspeli da se snađu u tom momentu - nisu znali kako da odreaguju, kako da se ponašaju, šta nama da kažu. To je bio haos. Dok se nisu adaptirali, oni su jedno vreme bili paralisani tim događajima. Tada sam ja malo popustio u školi, tada smo više vremena provodili na ulici nego tamo. Bilo je katastrofa vreme, mnogo tužnih i žalosnih priča. Bilo je svega i svačega, ali smo se na kraju nekako snašli i brat Nemanja i ja. I pored sveg tog vremena, naši roditelji su uspeli da naprave od nas ljude. Njima sam najzahvalniji, stvarno su dali svoj maksimum.
Zakoni ulice
Svima bih poručio da se drže što dalje od svih mogućih narkotika, zato što sam video sa kakvom lakoćom uništavaju živote i porodice. Jednom sam kao klinac probao marihuanu i shvatio da meni to ne prija. Mi smo tada bili klinci i više smo bili delinkventi - ne zanima te škola, stalno si na ulici. Možda bih pre postao propalica ili ko zna šta bi bilo sa mnom na kraju da nisam imao podršku svoje porodice. Čak su me moji roditelji vodili u tom periodu kod Nevenke Tadić, majke Borisa Tadića, jer je ona bila pedagog - dečji psiholog, da razgovara sa mnom o tome gde ja vidim sebe, šta me muči... Moji su se baš trudili i u jednom trenutku sam odlučio da sve promenim. Završio sam srednju školu, nakon toga sam malo lutao - upisao sam istoriju na Filozofskom fakultetu, shvatio da to nije za mene. Upisao sam čak i Višu trenersku školu, jer sam voleo fudbal, ali na kraju ni to nije bilo za mene.
Ljubav prema filmu
Kao klinac sam gutao filmove, bio sam veliki fan filma i znao sam mnogo o njemu. Prvi film na koji se sećam da me je ćale odveo da gledamo zajedno u bioskopu bio je "Beli bufalo". Kao klinac sam, inače, imao i dara za crtanje i, sećam se - e, to je čudo bilo! - kako mi je jednom učiteljica u školi dala keca i zvala roditelje da ih pita zašto su oni crtali umesto mene - a to sam ja crtao! To je bio toliko kompleksan crtež da nije mogla da veruje da sam to ja uradio. Eto, to je jedan detalj iz mog školovanja.
Miloš, Radivojević i Crnjanski
A ljubav prema režiji postojala je odavno. Završio sam Akademiju na BK. Otac mi je rekao da su mu ponudili da predaje na BK u Novom Sadu i on je napravio neku vrstu dogovora da on tamo predaje besplatno, a da ja tamo završim školu. Naravno, pristao sam. Tako da mi se to desilo potpuno neočekivano. Možda bi se to desilo kasnije, ali u tom trenutku je sve delovalo jako brzo i spontano. Ono što mogu da kažem o školi jeste da ću je pamtiti po svim tim časovima kod Miloša Miše Radivojevića, mog profesora i mentora, koji su bili od neprocenjive vrednosti i zbog kojih smo svi još dodatno zavoleli film. Kada sam upisao Akademiju, došao sam u neko okruženje gde su skoro svi bili na višem filmskom nivou od mene - u smislu obrazovanja. Zbog toga sam sebi dao zadatak da ih za godinu dana sve prestignem. Onda sam čitao i gledao sve živo. Zbog toga se spontano razvijala ljubav prema knjizi, koja i dan-danas traje. Naša kuća je prepuna knjiga, imamo magacin u kom one stoje. Mom ocu je bio omiljeni Miloš Crnjanski, koji je imao priliku da ga upozna i da razgovara sa njim. Po meni, najveći srpski pisac.
Dugo sam čekao
Vremenom sam se osećao u tom poslu i svetu kao svoj na svome. Mnogo mojih kolega sa kojima sam studirao ne bave se sada filmom, bave se drugim stvarima. Nije lako izboriti se u ovom poslu, posebno kada si završio BK - gde te svi gledaju sa nipodaštavnjem i nekim predrasudama, da si ti tamo sve na foru završio i da nemaš pojma. Onda sam ja probao da se nametnem znanjem, talentom i kvalitetom. Radio sam mnogo na sebi, učio sam od drugih. Došao sam do toga da se bavim ovim poslom kao pomoćnik reditelja - počeo sam da radim sa najozbiljnijim rediteljima kod nas i zvali su me svi živi da radim - jer su vrlo brzo shvatili koliko doprinosim svojim radom i prisustvom na setu. Radio sam reklame, spotove, bio asistent Srđanu Dragojeviću na "Paradi", radio i seriju "Folk". Kasnije i kao izvršni producent nekoliko filmova, od kojih bih izdvojio seriju "Senke nad Balkanom" i saradnju sa Draganom Bjelogrlićem. Ali, i pored svega, dugo sam čekao svoj prvi film.
Kako je nastao "Južni vetar"
Ljudi ne shvataju da je scenario za film "Južni vetar", čak i za prvih pet epizoda kasnije snimljene serije, nastao između 2007. i 2010. godine, a radni naslov scenarija bio je "Metar asfalta". Krenuo sam da pišem sa Petrom Mihajlovićem i jako nam se dopalo to što radimo. Izlazili smo sa tom idejom i mnogi su nas odbijali. Onda smo pokušali na sve moguće načine da dođemo do finansiranja projekta - raspisivali smo sve moguće varijante, seriju, prikvel, sikvel, da bismo nekako privukli nekog producenta ili da bismo na nekom konkursu dobili novac. Minimum 15 puta su nas odbili. Išli smo na razne konkurse, tad je bio gradski konkurs, nudili smo RTS, raznim nekim producentima - ali to nigde nije prolazilo i niko u to nije verovao. Čak su neke kolege komentarisale da to niko ne bi gledao, da to više nije aktuelna tema...
Scenario se ne bavi ni devedesetim godinama, niti onim što je aktuelno, hteo sam da napravim jedan univerzalni krimić koji je smešten kod nas. Interesantno je to da, kada je film izašao, ljudi su ga povezivali s događajima koji su se desili ili koji su se u tom trenutku dešavali - ne shvatajući da je sve to nastalo deset godina ranije. Takođe, sve te stvari u tom svetu koji smo mi opisivali zapravo su iste. Taj univerzalni momenat postoji od naše države, pa do bilo koje druge države na svetu, u manjoj ili većoj meri - to je stvar ljudske prirode. Sve te stvari mogu da se prepoznaju ako ih uradiš ispravno, kao što svaka ljubavna priča može da se prepozna. Zato su mnogi ljudi prepoznali neke stvari koje su videli u prošlosti, a videće ih sigurno i u budućnosti - jer su to stvari koje se ponavljaju, ciklične su. Jedina stvar je što smo mi uspeli da prenesemo to publici, a da ne bude ko bajagi. Pristupili smo tome kao ozbiljnom sadržaju i sve glumce sam terao da se tako odnose prema liku i priči. Da to igramo sa pokrićem, a ne bez veze - da se prikaže da ti likovi imaju više slojeva, da ne bude jednodimenzionalno. Mislim da je to bio razlog uspeha, jer je taj žanr posle dugo godina ponovo profunkcionisao kod nas.
Kako je nastao Maraš
Dok smo tražili pare za film, menjali smo mnogo glumaca. Na samom početku je trebalo da igra Igor Đorđević glavnu ulogu. Međutim, do trenutka kad smo počeli da snimamo, bio je prestar, imao je već 40 godina, kao i ja - jer se toliko dugo sve spremalo. Jednostavno, više nije imalo smisla, tu ulogu je morao da igra mlad čovek. Igor je sjajan glumac i zaslužuje mesto kod nas na filmu i televiziji. Bilo je još glumaca koji je tu trebalo da učestvuju - Lane Gutović je trebalo da igra, Lazar Ristovski... Osim sa Igorom, nikakav to nije bio dogovor konkretan. Đorđević je bio neko sa kim sam zaista pričao da treba da igra tu ulogu, onda smo u jednom momentu izgubili nadu - mislili smo da ništa neće biti od filma, niti sam se ja time toliko bavio. Po difoltu sam slao scenario na konkurse u nadi da će se nešto desiti, ali, naravno, ništa se nije dešavalo. Od tada je prošlo već skoro deset godina. U jednom trenutku sam razgovarao sa Petrom Benčinom, pa sa Strugarom i onda sam odlučio da je najbolje da napravim kasting. Da se ne bih ja previše zezao sa tim, hteo sam da uradimo to ozbiljno i da stvarno pozovemo sve moguće glumce koji dolaze u obzir. Za Maraša su bili u opticaju Vuk Kostić, Marko Janketić, Andrija Kuzmanović, Petar Strugar... Mnogo njih je bilo na tom kastingu za Maraša. Neko iz ekipe je zvao Bikovića, predložio mu je da proba. U početku ga nisam video u toj ulozi. Onda je probao i na kastingu je bio ubedljivo najbolji. Bio je bukvalno sve ono što smo mi tražili, stvarno se spremio i potrudio - svi smo bili jako zadovoljni i znali smo da je to to.
Biković besplatno
Od tada, od kastinga, to je bilo 2016. ili 2017. godine, ne mogu tačno da se setim, naš odnos se postepeno razvijao. Milošu se taj scenario jako dopao. Kako je Biković pravio karijeru i postajao uticajniji, on je postepeno sve više ulazio u projekat - shvatajući koliko se borimo i koliko nam je teško da dođemo do novca. On je prepoznao projekat i mi smo se prepoznali kao ljudi. Postepeno je sve više i više, kako je vreme odmicalo i kako nam je postajalo sve teže da dođemo do finansiranja, ulazio u projekat kao čovek, glumac i, na kraju, producent. On se maksimalno dao, igrao je besplatno, pomagao nam je na razne načine, raznim kontaktima... Film je koštao nešto preko 300.000 evra, sa tim danas ne bi mogao da snimiš ništa. Zaista je bila velika borba i, da nije bilo glumaca koji su bili spremni da rade besplatno ili za simbolične honorare, da nismo besplatno dobijali lokacije, deo opreme - mi ne bismo u ovome uspeli. Svi su bili spremni da za ovaj film zalegnu i pomognu koliko god mogu - da rade za manje para ili čak i besplatno. Tako je i nastao taj film.
Smrt prijatelja
Drugi ljudi su zaradili dosta novca od "Južnog vetra", ali oni su rizikovali. Filma ne bi bilo da pokojni Zoran Cvetanović nije dao oko 90.000 evra. Nama je toliko falilo da završimo film, a to su bile velike pare. I ja sam zaradio neki novac od toga. Kupio sam sebi nova kola jer sam ceo život vozio kršine. Hteo sam jednom u životu da imam auto da mogu da putujem bez straha. Mogao sam da zaradim i mnogo više - da se obezbedim i da ne radim pet godina ništa. Na kraju krajeva, to nije bitno. Koliko god da sam zaradio - ja bih bio zadovoljan. Snimio sam film na koji sam čekao skoro deset godina. Zoran Cvetanović je bio hrabar i ispao potpuno fer, njegov odlazak je veliki gubitak za naš film - jer je on bio distributer broj jedan, čovek koji je poznavao i voleo srpski film. On je znao kako sa tim filmom da dopre do publike. Za celu ovu muku znaju svi koji su u filmu - šta je bilo, šta se dešavalo. Iskreno, nemam više ni neki odnos prema tome - gledam u budućnost i projekte koje treba da radim.
Novi projekti
Sad sam završio snimanje, kao producent, filma "Trag divljači", po prozi velikog Živojina Žike Pavlovića, a film je režirao njegov sin i moj prijatelj Nenad Pavlović. Film treba da uđe u montažu, pa postprodukciju - možete ga očekivati krajem ove ili početkom sledeće godine. Po materijalu i svemu što smo snimili - mislim da smo napravili odličan film. Snimali smo pet nedelja na terenu - Zaječar, Knjaževac, Niš i jednu nedelju u Beogradu. Jako nezgodan teren i vreme, ali smo se izborili. Spremamo trenutno seriju "Južni vetar", drugu sezonu. Zavšavamo film "Južni vetar 2: Ubrzanje", paralelno sa tim pišemo scenario i spremamo drugu sezonu serije - koju želimo da uradimo na još višem nivou, kao svetski projekat u kojem će se u nekim nosećim i epizodnim ulogama pojaviti nekoliko svetskih imena. Čim se to bude desilo, obavestićemo javnost. Mislim da ćemo sa njima napraviti srpski brend koji će ljudi gledati širom sveta, a ne samo na Balkanu. Mislim da je to jako važno za našu kinematografiju i za sve to što radimo. Možemo sa mnogo manje para da radimo projekte koji su rame uz rame sa njihovim projektima. Čak mislim da i prva sezona može da ide rame uz rame sa nekom stranom serijom.
Porodica
Suprugu Nataliju sam upoznao na fakultetu. Ona je gledala moj diplomski film "Krojačeva tajna" i posle njega kontaktirala je sa mnom. Mislio sam da nešto nije u redu sa njom čim me posle toga zove. Njoj se film mnogo svideo i tako, korak po korak - počeli smo da se zabavljamo. Godina po godinu, ušli smo u brak i dobili predivnog sina Gavrila. Nažalost, zbog mog posla, koji je bio takav kakav je - možda i najveći faktor, nakon četiri godine braka smo se razveli. I dalje smo u super odnosima, uvek će mi biti prijatelj za ceo život i tu sam za nju do kraja u svakom smislu. Zbog posla sam zapostavio porodicu, te stvari su uticale najviše. Dete mi je uvek ostalo prioritet i uvek će biti.
Vodim dosadan život
Vodim vrlo dosadan život. Baš retko izlazim. Meni je između petsto i hiljadu evra dovoljno za mesec dana sa svim obavezama. Ne idem po restoranima, klubovima i nisam neki hedonista. Jedini porok su mi cigarete. Jednostavno, nisam deo tog sveta i ne idem na mesta gde dolaze glumci i reditelji. Živim drugačijim životom. Izbegavam gužvu, galamu i stres.
Budućnost
Iskreno, jedno vreme sam razmišljao da sebe vidim u inostranstvu - da radim neke velike projekte. Sada, u odnosu na to koliko je ovaj posao težak i da mi je zdravlje narušeno - ko zna. Voleo bih da se okušam u Holivudu, u nekoj ozbiljnijoj produkciji sa vrhunskom ekipom. Verujem da je to neki klinački san svih koji se bave ovim poslom, ali i izazov. Bar da probam, pa ako uspem nešto da uradim - super. Već postoje neki agenti koji hoće da predstavljaju mene i Miloša i u Americi i širom sveta. Mislim da će do toga doći sigurno, samo je pitanje vremena. Na kraju, ne bih voleo da odem tamo i da radim B-horor ili ne znam šta već, to mogu da radim i ovde.
Stanje u Srbiji
Problema će uvek biti u našem filmu, ali, po meni, trenutno je ovde najbolja situacija od Titove Jugoslavije. Nikad se više nije snimalo. Filmski centar Srbije funkcioniše i konkursi se raspisuju redovno, a postoji i ozbiljna konkurencija koja se razvila na TV tržištu. Ovo je zlatno doba za ljude koji se bave igranim sadržajem. Ne ulazim u kvalitet i rezultate, ali sigurno je bolje da se snima nego da se ne snima. Ovaj posao hrani mnogo porodica. Kao jako važnu stvar moram da izdvojim i inicijativu Ministarstva kulture i ministarke Maje Gojković da se konačno donese zakon o audio-vizuelnim umetnostima. Koliko znam, na izradi su uključena strukovna udruženja, predstavnici državnih organa, radi se ozbiljno i mislim da će taj zakon omogućiti da se na duži period uredi posao kojim se bavimo.
Narušeno zdravlje
Od "Južnog vetra" sam dobio šećer, holesterol, visok krvni pritisak, višak kilograma... Život toliko melje da i ne osetiš. Borim se sa tim svojim demonima, ali samo budala razmišlja o smrti. Trudim se da živim sada. Kada razmišljaš o smrti, kradeš od života.
O očevoj želji:
Voleo bih da snimim "Seobe"
Mnogo sam ponosan na tatu. Pozvao je sve te silne ljude, imao razne prilike koje bi mnogi odmah zgrabili, ali ostao je skroman i na zemlji. Njegove najveće ljubavi su porodica, knjiga i Srbija. Otac je ponosan na mene. Ne sviđa mu se što u filmu "Južni vetar" ima puno psovki. Njegova želja, a i moja je, da napravimo neku novu verziju "Seoba" za našu televiziju. Pokojni Saša Petrović nije uspeo da ih završi, a mislim da je vreme da se opet pokrene ta priča.
O nasledniku:
Glogovac je mom Gavrilu kupio "plejstejšn"
Gavrilo je iz filmske porodice, otac i majka su mu reditelji - čudno bi bilo da ga ne zanima gluma. Često dolazi na set kod nas, oseća se slobodno pred kamerama i pred ljudima. Bilo je logično da se pojavi i u "Južnom vetru" i filmu moje bivše supruge "Prolećna pesma". Na snimanju "Južnog vetra" je bio nešto neraspoložen, tad je bio baš mali i ponašao se kao svako dete. Bio je ljut što je tada bio tu i što ne može da ode kući da se igra. Onda je Glogi mimo mene popričao sa njim i vratio se i rekao mi je da su se sve dogovorili - on dobija "soni plejstejšn", sedi pored mene i sve je rešeno. Na kraju sam morao da ispunim obećanje i da kupim "plejstejšn". Sad postaje momak, ulazi u pubertet. Ima 11 godina i stvarno je predobro, pametno dete. Fokusiran je na školu, sport, druženje, i tu smo oboje za njega kao velika podrška i kao neko ko će da se bori za njega. Bitno je da postane dobar čovek.
Kurir, Ljubomir Radanov, foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
