Najnovije vesti

PREŽIVELA DESETAK PUCNJAVA, KOCKALA SE, PILOTIRALA AVIONOM... Životna ispovest Simonide Milojković: Sve bih opet ponovo
Foto: Zorana Jevtić, Privatna Arhiva

Moja životna priča

PREŽIVELA DESETAK PUCNJAVA, KOCKALA SE, PILOTIRALA AVIONOM... Životna ispovest Simonide Milojković: Sve bih opet ponovo

Moja životna priča
13:14h

Jedna je od najčitanijih savremenih srpskih književnica. Njen roman Grabljivica najprodavaniji je na Balkanu u protekle tri decenije. Piše otkako se rodila. Pisala je poeziju, bila je tekstopisac, pa novinar, a danas drži tribine na kojima odvlači mlade od narkomanije i kandži sekti. Kaže da bi ponovila svoj život, sa svim lepim i ružnim što joj se dogodilo

Da se ponovo rodim, išla bih istim putem. Opet bih koračala i asfaltom i trnjem. Jer i ti bulevari, magistrale i auto-putevi, ali i sokaci, kaljave uličice i neosvetljene staze doveli su me do ove tačke na kojoj sam danas, a koja mi se veoma dopada. Da se ponovo rodim, izbegla bih samo one situacije u kojima sam, nenamerno, nekog povredila. Jer ništa nas toliko ne osakati kao bol koju smo drugom naneli.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Nisam rođena ni u devetom, niti u sedmom mesecu, kako red nalaže, nego baš u osmom kad, kao što kažu, ne valja. Da sam imala samo pedeset grama manje, završila bih u inkubatoru. Inkubator sam izbegla, ali ne i kantar. Čim su me uneli u kuću, nana Milanka, tatina mama, u neverici je gledala u čovekoliki zamotuljak i odmah me stavila u pijačni kantar. Nakon mene, premerila je i mačku i zabrinuto zaključila da je mačka duplo teža. Prekrstila se i prošaputala: "Daj Bože da ovo dete preživi." Prilike nisu išle naruku naninoj želji. Samo nekoliko dana nakon mog rođenja pojavila se variola vera, mama je dobila vakcinu, a izgubila mleko. Othraniše me nekako, te dostigoh težinu mačke, pa je i pretekoh.

Sama kao mala

Ako bih u jednoj reči trebalo da opišem svoje detinjstvo, bila bi to reč - sama. Nisam išla u obdanište, čuvala me je nana dok je mama bila na poslu. Deda je bio taksista, a tata je i taksirao i radio automehaniku, često i po šesnaest sati dnevno. Nisam imala s kim da se družim, jer su u mojoj ulici sve kuće osim naše bile srušene i niklo je ogromno gradilište. Nana je imala puno obaveza u kući i nije imala vremena da se igra sa mnom. Morala sam samu sebe da razonodim sa jedinim partnerom za igru kojeg sam imala - svojom maštom. Široki panj bio je moja pozornica, a mamine i nanine suknje i dedini šeširi postali su odlični kostimi. Falila je samo publika. Smišljala sam pesmice i priče i po ceo dan uvežbavala predstavu. Sećam se da sam stalno vucarala neku svesku i olovku i nešto zapisivala nekim samo meni znanim znacima jer slova nisam znala. Pričala sam da ću kad porastem biti pisac.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Detinjstvo zaista odredi čoveka. I danas je samoća moje prirodno stanje. Koliko god da volim ljude, povremeno moram da se osamim jer sam samo tada u kontaktu sa sobom. A i pisanje je usamljenički posao, tako da se sve lepo zaokružilo i dobilo smisao.

Školski sastav

Školu sam obožavala. Jedini problem mi je bio što ne radi i nedeljom. Upijala sam znanja i uživala u društvu svojih vršnjaka. Napokon sam imala s kim da se igram. Kada sam naučila slova, počela sam da zapisujem svoje rime, misli, iskustva. Pisala sam i režirala školske pozorišne predstave, a dnevnik sam vodila sve do treće-četvrte godine fakulteta.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Učiteljica Snežana Pavlović prepoznala je moj talenat za književnost i jedan školski sastav ocenila sa tri petice! Bio je to jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu, ali onaj prelomni odigrao se kada je umro drug Tito. Kao i svi pioniri, napisala sam sastav o njemu i desilo se čudo. Moj srceparajući tekst najviše se svideo komisiji i kao najbolji u celoj bivšoj Jugoslaviji bio je objavljen u dnevnom listu "Politika". Kada sam ugledala svoj sastav odštampan u novinama i ispod njega moje ime i prezime, nešto je kvrcnulo u glavi osmogodišnje devojčice. Donela sam odluku da postanem novinar.

Bicikl

Skakala sam padobranom, pilotirala helikopterom i avionom, ali bicikl nikada nisam naučila da vozim. Dok sam išla u školu, moja porodica je izuzetno skromno živela. Roditelji su puno radili, ali i mnogo štedeli da bi sagradili pravu kuću budući da smo stanovali u sobi i kujni. Spavala sam u krevetu pored frižidera, jela poparu i nosila odeću koju mi je nana isplela ili koju bi moja sestra od ujaka prerasla.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Srećom pa tih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka vršnjacima nije bilo važno šta nosiš na sebi, već šta nosiš u sebi. Bila sam svesna da moji nemaju mogućnosti da mi kupe ni deo onoga što imaju druga deca i nikada ništa nisam ni tražila. Ali poni bicikl sam jako želela! Svi su ga imali. Jednog leta pitala sam tatu da li može da mi ga kupi. Rekao je: "Ako budeš odlična sa svim peticama, kupiću ti dogodine." Na kraju svake godine ponavljala sam pitanje i dobijala isti odgovor. Osnovnu sam završila sa svim peticama, bila sam i đak generacije, ali čuvenu "poniku" nisam dobila. Kasnije, kada smo pričali o tome, tati je bilo mnogo žao što mi nije kupio taj bicikl, a ja sam ga ne samo tešila, već sam mu se iskreno zahvaljivala zbog toga. Stvarno mislim da je to bilo veoma podsticajno da rano počnem da radim, da naučim da samostalno brinem o sebi i uzmem život u svoje ruke. Već od sedamnaeste godine počela sam da zarađujem.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Kafić

Još sam išla u Dvanaestu gimnaziju kada sam se tokom letnjeg raspusta zaposlila u kafiću "Buldog". Osladilo mi se da imam svoj novac i nastavila sam da radim i kada je počela školska godina. Mlad čovek i treba da radi. U mladosti dani duže traju, sve se stigne. A i rad spasava čoveka od raznih gluposti koje mu u dokolici padaju na pamet. Zaludan mozak đavolje je igralište.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

"Buldog" je bio velika škola života. Kafić je radio dvadeset četiri sata dnevno i stalno je bio pun. Bilo je tu i gospode i baraba. Sa svakim je trebalo znati. I sa pijanim, i sa drogiranim, i sa agresivnim, i sa ludim. Noću su dolazili kriminalci. Tih 90-ih znao se neki red, postojao je kodeks. Nas obične ljude nisu dirali, čak smo lepo pričali i družili se. Ali ubijali su jedni druge. Preživela sam desetak pucnjava tih devedesetih. Što u "Buldogu", što u popularnim diskotekama i splavovima gde sam izlazila. Toliko sam se vremenom izveštila da bih se, kada se zapuca, ko komandos bacala pod sto. Jednom je pucnjava u "Buldogu" trajala dvadesetak minuta. Mi zaposleni ležali smo iza šanka i u jednom trenutku sam od gazdarice zatražila da mi pruži cigaretu. Mrtva ladna sam pušila dok su meci rikošetirali o mermerne zidove! Čudo je čovek, na sve se navikne.

Kašikara sa ratišta

Jednom je pravo sa ratišta u uniformi došao rezervista. Iz pogleda sam shvatila da su se njegove oči nagledale užasa. Stao je za šank i naručio piće. Jedno, drugo, peto, dvanaesto... Bio je vikend, oko tri noću i kafić je bio prepun. Odjednom, stavio je na šank bombu kašikaru i izvukao osigurač! I danas se čudim koliko sam tada bila pribrana. Razgovarala sam s njim mirno, izgovarala sam prave reči koje nikako nisu mogle da potiču iz mog mladog mozga. Te reči kao da mi je sam Bog poslao. U školi smo imali odličnog profesora iz odbrane i zaštite i umela sam da koristim oružje. Dok sam govorila, samo sam gledala u šaku kojom je držao bombu plašeći se da ne popusti stisak i napravi masakr u kafiću. Uspela sam da ga ubedim da vrati osigurač. Ali jadni čovek je bio toliko pijan da nikako nije mogao da iglom potrefi rupicu. Da ga ne uplašim, nežno, a zatim snažno svojom šakom sam obuhvatila njegovu kojom je držao kašikaru. Čvrsto sam stegla, a drugom rukom vratila osigurač. Kada je sklonio bombu i izašao iz kafića, ruke su počele da mi se tresu, a srce snažno da lupa. Tek tada me je sve stiglo. Donela sam odluku da, uprkos velikoj plati i ogromnom bakšišu, više ne radim u kafiću.

Sva ta iskustva iz mračnih devedesetih prenela sam u scenario za televizijsku seriju "Grabljivica", po mom prvom romanu, koja će uskoro biti snimljena. I kasnije kroz život gledala sam da svako loše iskustvo pretočim u nešto dobro i korisno.

Kućna pomoćnica

Najduži raspust između srednje škole i fakulteta provela sam u Frankfurtu. Četiri meseca radila sam kod izuzetno bogatog starijeg bračnog para, frau Helme i her Bena. Bila sam kućna pomoćnica: kuvala, čistila, prala, peglala... Vodila sam domaćinstvo, učila nemački jezik, ali i bonton. Pravo sa beogradskih splavova upala sam u zapadnoevropsko visoko društvo. Kada sam nakon dva meseca dobro savladala nemački, koji sam pre toga učila u školi, hteli su da me zaposle kao agenta za nekretnine. Zahvalila sam im se i odbila. Već sam bila upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i jedva sam čekala da počnu predavanja pa da savladam osnovne tajne zanata kojim ću se kasnije baviti šesnaest godina.

Ima nekih trenutaka koji ostaju zauvek upisani u sećanju. Jedan od tih je i onaj kada sam se vraćala za Beograd i stiskajući rukom svežanj nemačkih maraka u unutrašnjem džepu jakne, kroz prozor autobusa gledala zgrade i ulice grada na Majni. Tada sam hrabro i samouvereno, kako to samo mlad čovek ume, obećala sebi da ću sledeći put u Frankfurt doći kao gospođa, a ne kao sluškinja.

Simonida Milojković
foto: Zorana Jevtić

Frankfurt

Tako je i bilo. I to dva puta. Prvi sledeći put došla sam kao pisac bestselera "Grabljivica" da istražujem građu za nastavak romana. Beskrajno sam zahvalna divnom momku Milanu, sinu Ljube Zemunca, koji me je preko veze uvodio u sve javne kuće u kojima je moja junakinja radila. Družila sam se sa prostitutkama iz cele bivše Jugoslavije. Pričale smo i često zajedno plakale zbog muke koja ih je uterala u to strašno zanimanje. Mnogo puta sam pomislila da su te prostitutke bile moralnije od nekih kobajagi poštenih ljudi koji su prljave, pa i krvave ruke krili ispod belih rukavica.

Drugi put sam u Frankfurt došla sa svojom pozorišnom predstavom "Ljubav u doba kokaina", a održala sam i književno veče. Dok sam kroz zadnje staklo taksija gledala poznate ulice kvarta u kojem sam bila čistačica, ono dete u meni je sve vreme pevušilo i poskakivalo od radosti. Neko je rekao da život ispunjava želje hrabrima i ludima. Meni, izgleda, po oba osnova!

Dafina i tekstovi pesama

Teško zarađeni novac u Frankfurtu nije se dugo zadržao u unutrašnjem džepu moje jakne. Završio je u trezoru Dafiment banke! Tada su plate bile oko dvadeset nemačkih maraka, a ja sam sa svojom ušteđevinom mogla da izguram ceo fakultet trošeći po sto evra mesečno. Ali golub na grani delovao je mnogo primamljivije od vrapca u mojim rukama. Banka je propala, a ja, potpuno dekintirana, nisam mogla da dozvolim da od tate i mame tražim pare za cigare. Šta da radim, čime da se bavim dok studiram, danima sam mozgala. Odgovor sam dobila na tadašnjoj televiziji "Palma". Tih 90-ih postojale su dve vrste muzike: dens i turbo-folk, a ta televizija je danonoćno vrtela spotove pevača. Budući da sam od detinjstva pisala poeziju, reših da se oprobam u svetu muzičke industrije kao tekstopisac. Imala sam sreću da prvu pesmu snimi Lepa Brena. Bio je to odličan start i posao je krenuo. Sarađivala sam sa Mišom Mijatovićem, Sašom Popovićem i Zlajom Timotićem. Studirala sam i bavila se tim lepim i lakim zanimanjem tekstopisca koji je donosio ozbiljan novac.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Kockanje

Tih 90-ih u Srbiji su bili veoma popularni poker-aparati. Nalazili su se u skoro svim kafićima. Naravno da sam probala (smeh)! I, naravno da sam se navukla. Prvo na aparate, a posle i na rulet. Iako sam u početku kao i svi dobijala, nije mi bio važan novac, već sama igra koja je izazivala neopisivu radost i euforiju. Malo po malo, došla sam do faze kada mi nijedna druga zabava nije pričinjavala zadovoljstvo. Tokom dana odrađivala sam obaveze čekajući veče da odem da se kockam. Posle nekoliko meseci stavila sam prst na čelo, trgla se i rešila da prestanem. Mnogo je bilo teško odoleti iskušenju. Mučila sam se, ali sam istrajala. To iskustvo zavisnosti dobro mi je došlo kasnije kada sam razgovarala sa narkomanima i istraživala građu za knjigu i predstavu "Ljubav u doba kokaina". Razumela sam te unesrećene duše i njihovu ogromnu čežnju za narkotikom. Isto tako nesrećne viđala sam za stolom za rulet. I oni su došli po svoju dozu hormona sreće koji se tokom kocke luči u ogromnim količinama. Gubili su desetine hiljada maraka za noć. Ispijenih lica, praznih džepova i još praznije duše ujutro su žickali za taksi do kuće. Nikada manjak novca ne unesreći čoveka niti rasturi porodicu kao što to može da učini višak novca. U životu sam upoznala mnogo srećnih porodica koje skromno žive, ali i nekoliko veoma nesrećnih milionera. Nema ništa nesrećnije od čoveka koji nema neispunjenih želja.

Fakultet

Fakultet mi je dobro išao. Lako sam spremala ispite i imala visok prosek, skoro devet. Čak sam se nosila mišlju da završim postdiplomske studije i ostanem kao asistent na fakultetu. Ali život je napisao potpuno drugačiji scenario. Već sam bila apsolvent kada me je u kabinetu jedan profesor napao i na silu poljubio. Lupila sam mu šamar, otrgla se, istrčala i lupala na vrata svih profesora koji su tog dana bili na fakultetu. Ispričala sam im šta mi se desilo. Osim što je bio veoma moćan jer je bio u tadašnjoj partiji na vlasti, bio je i jedini na toj katedri. U sledećem ispitnom roku, polagalo se u amfiteatru i ja sam došla toliko spremna da mislim da sam knjigu znala napamet. Izvukla sam laka pitanja i počela da pišem koncept kada me je pogledao i tiho, ali odlučno rekao: "Nikada nećeš završiti fakultet." Ne znam ni kako sam ustala, ni kako sam izašla... Dok sam koračala, ljudi i predmeti okretali su se oko mene kao na ringišpilu. Zarivala sam nokte u dlanove da se ne bih rasplakala. Žao mi je danas te male Simonide. Da je moguće, zagrlila bih je i rekla joj da se ne sekira, da će sve biti dobro i da, nakon četrdesetak položenih, ta tri nepoložena ispita neće ni najmanje uticati na njen posao i karijeru.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Trauma Dugo sam o tom iskustvu ćutala. Nedavno sam počela da pričam da bih poslala poruku ženama: nemojte da dozvolite da vas profesor, poslodavac ili neko ko koristi svoju poziciju moći, siluje. Imate ruke, imate noge, udarajte ga, branite se, vičite, bežite. Učinite sve da ne budete silovane. Ja sam ga udarila i odbranila se. Koštalo me je. Ali cena bi bila neuporedivo veća da se nisam odbranila, ta cena se plaća traumom koja ostaje za ceo život.

Novinar

Znala sam u kojim dnevnim novinama želim da radim, ali nisam znala kako da se tamo zaposlim. Iz radničke sam porodice i moji roditelji i rođaci nisu poznavali nikoga iz tog sveta ko bi mogao da me preporuči za posao. U istim tim novinama ugledala sam oglas za neku tromesečnu privatnu školicu novinarstva. U oglasu je pisalo da po završetku predavanja sledi dvonedeljna praksa baš u tim novinama, zatim dve sedmice na radiju, pa dve na televiziji. Elektronski mediji me nikada nisu privlačili, jer volim da pišem. Sećam se kada sam sa kolegama iz školice došla na praksu, urednici su svakog od nas pitali koja oblast nas zanima. Želela sam da pratim politiku i društvo. Kao i svi mladi ljudi, verovala sam da ću tako moći da popravim svet (smeh)! Međutim, urednici su pitali šta bih odmah danas mogla da uradim. Kako sam od svih javnih ličnosti poznavala samo ljude sa estrade, jer sam im pisala pesme, kontaktirala sam ih i sutradan u redakciju donela tri vesti i dva intervjua od kojih je jedan bio ekskluziva.

Simonida Milojković
foto: Zorana Jevtić

Radila sam po šesnaest sati dnevno i zatrpavala urednike tekstovima. Kada su istekle dve nedelje, rekla sam: "Molim vas, ostavite me da radim, sve znam, sve hoću, a što ne znam, naučiću." Svideo im se taj entuzijazam i počela sam da radim na kulturnoj rubrici. Divne trenutke sam doživela kao novinar, puno sam putovala i po bivšoj Jugoslaviji i po inostranstvu, bila na muzičkim i filmskim festivalima, radila intervjue sa mnogim svetskim zvezdama iz sveta filma i muzike. I dobro je što sam u novinarstvu radila te lepe rubrike jer sam sačuvala živce za romane u kojima se bavim istinitim, ali veoma teškim temama: prostitucija, narkomanija, kriminal, porodično i svako drugo nasilje, sekte... Ukazujem na velike društvene probleme tako što puštam junake da ispričaju svoju životnu priču. Cilj je da onaj ko pročita nikada ne poželi da pođe tim putem. Izgleda da me ona mladalačka želja da popravim svet još ne napušta.

Novinarstvo je najbolji posao na svetu ako se na vreme napusti. To je odlično zanimanje za mlade ljude jer se stiču mnoge dobre osobine primenljive za svako naredno zanimanje: brzina, tačnost, preciznost, odgovornost, spretnost... I što je najvažnije - ne postoji nemoguće. U redakciju ne smeš da se vratiš neobavljenog zadatka. Kako ćeš se dovijati i šta ćeš sve preduzeti da dođeš do dobre priče, to je samo tvoja stvar. Često se ponašamo kao detektivi i to je izuzetno zabavno. Mnogo anegdota i danas prepričavam sa kolegama novinarima i slatko se smejemo neverovatnim situacijama u kojima smo se zbog dobre priče našli.

Simonida Milojković
foto: Zorana Jevtić

Knjiga o sekti

Nakon knjige "Ljubav u doba kokaina", uradila sam i istoimenu predstavu i počela da držim predavanja i organizujem tribine u cilju prevencije bolesti zavisnosti. Za potrebe najnovijeg romana "U zagrljaju princa tame" već skoro godinu dana volontiram u organizaciji "Zid" i sa predsednikom Dimitrijem Pastuovićem, kliničkim psiholozima i duhovnicima radim na spasavanju i rehabilitaciji žrtava sekti.

Kod života je najinteresantnije to što je neizvestan. Ne znam gde će me sve odvesti i o kojim temama ću pisati, ali se unapred radujem budućim iskustvima.

Prva ljubav

Prva ljubav bio je moj prvi dečko Saša s kojim sam provela deset godina. Imala sam sedamnaest, a on dvadeset dve kada smo počeli da se zabavljano. Bio je najbolji student na Beogradskom univerzitetu kada smo se upoznali, a kasnije odličan sudija krivičar. Pored njega sam rasla i od njega mnogo naučila o pravu i moralu, o čestitosti i dostojanstvu, o tome da bez vrednog rada i discipline nema ni velike karijere. Bili smo interesantan spoj: ja preterano radoznala, puna energije i pomalo luckasta klinka, a on staložen i odmeren, zreliji od svojih godina. Rastali smo se posle deset godina jer je ljubav izbledela. A možda je zapravo tačan razlog taj što smo se vremenom i on i ja razvili u ljude koji su se mnogo razlikovali od onih dvoje sa početka priče.

Simonida Milojković
foto: Privatna Arhiva

Udaja i razvod

Udala sam se sa dvadeset devet za čoveka kog sam kratko poznavala. Toliko smo bili različiti da se čudim kako smo uopšte opstali u braku sedam godina. Od početka braka bilo je loše, a vremenom je jaz između nas postajao sve širi i dublji. Ništa nije išlo. Iako oboje medicinski zdravi, nismo mogli da dobijemo potomstvo. Neposredno posle druge neuspešne vantelesne oplodnje saznala sam da suprug ima paralelnu vezu. Bio je to više nego dovoljan razlog da se razvedem.

Depresija

Slično kao kod postporođajne depresije, usled mnogobrojnih hormonskih injekcija, ali i traume zbog razvoda, obolela sam od depresije. To je strašna bolest, jeziva. Očaj koji izaziva je toliko neizdrživ da mnogi ljudi beg od tog užasa potraže u samoubistvu. Lečila sam se kod psihijatra i kliničkog psihologa u Domu zdravlja, pila lekove oko šest meseci i, hvala dragom Bogu, iščupala sam se. Spasli su me medicina i pravoslavlje. Dok smo u blagostanju, obično ne mislimo na Boga. Tek kada nas neka muka satera u ćošak, podignemo glavu ka nebu. Čitala sam Novi zavet i Svete Oce, njihova žitija i pouke i tu pronašla odgovore na sva pitanja.

Pravoslavlje

U početku sam mnogo patila što nemam decu i godinama sam se trudila da zatrudnim; toliko sam se hormona naprimala da sam i zdravlje narušila. Ali vremenom sam to prihvatila kao Božju promisao. Ko zna čega me je spasao. Jer, ne donose sva deca sreću svojim roditeljima, nažalost, mnoga unesreće svoje očeve i majke pa i dignu ruku na njih. Tako sam to prihvatila i danas nemam nikakvu žal zbog toga što nemam potomstvo. Verujem da mi Bog daje ono što je najbolje za mene. U Crkvi sam našla mir, radost, utehu i smisao. Pravoslavlje je zapravo vrhunska psihoterapija jer postajemo bolji ljudi. Danas sam zahvalna Bogu što mi je dao iskustvo depresije. Nakon tog pakla, mnogo više cenim i volim život i radujem se svakom danu. Postala sam tolerantnija prema ljudima i empatičnija. Razumem sve ljudske slabosti jer ih i sama imam.

Simonida Milojković
foto: Zorana Jevtić

Kurir.rs

Bonus video:

Simonida Milojković otkrila jezive detalje prostitucije: Vikendom noću se dešava HOROR!
01:30

Simonida Milojković otkrila jezive detalje prostitucije: Vikendom noću se dešava HOROR!

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja