Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA ŽELJKA HUBAČA: Na ružan način sam saznao da sam usvojen! Muslimanka me je rodila, a odgajili su me ČEH I SRPKINJA
Foto: Damir Dervišagić, Privatna Arhiva

Potresno

ŽIVOTNA PRIČA ŽELJKA HUBAČA: Na ružan način sam saznao da sam usvojen! Muslimanka me je rodila, a odgajili su me ČEH I SRPKINJA

Moja životna priča
16:41h

Prva osoba koje se sećam iz detinjstva, pored roditelja, jeste Jovan Bata Putnik. On je bio autentična, renesansna ličnost, veliki jugoslovenski pozorišni reditelj i pedagog. Na neki čudan način je "kriv" za to što sam usvojen.

Jovan je režirao predstavu u pozorištu u Zenici, a moja mama Žiža Barać Hubač je bila prvakinja tog pozorišta. Ona dugo nije mogla da ima decu, lečila se, ali je ipak pristala da igra u Jovanovoj režiji i, nesrećnim slučajem, u šestom mesecu trudnoće, pred premijeru, pala je s proscenijuma i izgubila bebu. Nakon tog pobačaja nije više mogla da rodi. Bata je osećao grižu savesti zbog svega toga i tako su moji roditelji i on postali vrlo bliski.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Sećam se da sam negde imao fotografiju gde me Bata, njegova tadašnja supruga Brižita, mama i tata Vili kupaju kao tek usvojenu bebu. Iz toga sam zaključio da je on na neki način učestvovao u procesu mog usvajanja. Nažalost, u selidbama sam zaturio tu fotku.

Bata Putnik je, dok smo živeli u Zenici, imao ključ našeg stana i dolazio bi, nenajavljen, iz belog sveta, obično u cik zore dok su svi spavali.

Nemirna beba

A ja sam kao beba bio baš nemiran i nisam voleo da spavam. Imao sam neki redak oblik blago povišenog šećera, koji se tada lečio dijetalnom ishranom, a stabilizuje se u 30 odsto slučajeva izlaskom iz puberteta. Iscrpljivao sam roditelje noću plakanjem, a budio se rano... i tako nekoliko godina. Jedno jutro, mislim da sam imao četiri-pet godina, probudio sam se, roditelji su spavali, kada je na vrata stana banuo neki krupan čovek s klompama na nogama i, čim me je video, rekao mi je: "Kako su velika ova vrata..." Valjda se zbog te čudne rečenice, koju tada nisam razumeo, nisam uplašio, a Bata je izvadio paklu "opatije", koju je godinama pušio, upalio cigaretu, pristavio kafu, skinuo klompe i počeo da se igra sa mnom. To popodne otišao sam do komšijskih vrata i, upoređujući ih sa našima, shvatio sam da su iste širine. Ništa mi nije bilo jasno... Naravno, shvatio sam tek kasnije Batinu metaforu, kojom je on to jutro tako jednostavno, a divno, opisao moje roditelje i njihovo veliko otvoreno srce.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Navijaj za Velež, Čelik, Zvezdu, Partizan

Zenica je u ono vreme bila Jugoslavija u malom. Mene je, kad su roditelji bili na poslu, čuvala komšinica Janja, Hrvatica, obožavao sam njene knedle sa šljivama, a njen suprug Marjan me je terao da navijam za mostarski Velež. Najbolji drugar mi je bio komšija Mensur, musliman, njegova majka Izeta je pravila najbolju pitu na svetu, a njegov otac me je terao da navijam za zenički Čelik. Bata me je pak, kad god bi došao u Zenicu, terao da navijam za Zvezdu. A komšije Zdravkovići su me terali da navijam za Partizan. U to vreme jedino što nas je razdvajalo kao narode bio je fudbalski klub za koji navijaš. Ali svi smo navijali za Jugoslaviju.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Moja porodica

Moja jedina porodica je porodica Hubač. Žiža i Vili su moji roditelji. Još kao mali sam saznao da sam usvojen. Na ružan način... Imao sam skoro šest godina, u to vreme smo živeli u Leskovcu, i otišao sam da kupim sirće, zvao sam ga "svinjsko", a mislio sam na vinsko. Ta žena u prodavnici je bila nervozna. Ja sam hteo preko reda, da se nekako provučem, a ona mi je tad viknula: "Ma, beži, mali, tebe je majka našla na đubretu!"

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Pobegao sam kući, uplakan, i rekao mami šta mi se dogodilo. Onda je ona sačekala oca da se vrati sa posla i rekli su mi da sam usvojen...

Bio sam začuđen i malo uplašen. Majka mi je pričala da sam sledećih nekoliko meseci išao svuda sa njom. Naravno, svako veče kad je imala predstavu, bio sam u pozorištu, iza scene i gledao je.

TA peć

Sećam se da je TA peć u pozorištu bila moje visine i da sam čekao da me neko popne na nju, a kad bi mi se guza previše ugrejala, da me neko spusti dole.

Shvatio sam da rastem onog momenta kada sam porastao dovoljno da se sam popnem na peć i tada sam predstave počeo da gledam iz potpuno druge vizure. Ali to je bilo puno godina kasnije. U vreme kad sam saznao da sam usvojen ja sam stalno išao za majkom jer sam se, valjda podsvesno, plašio da me i ona, kao što je to učinila žena koja me je rodila, ne baci na đubre.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Mama je, naravno, osećala da nešto ozbiljno nije u redu i sećam se da me jednog dana pitala: "Da li ti, sine, znaš nekoga u svom okruženju da je usvojen, u zgradi, u školi, u gradu?" Ja sam rekao da ne znam. Onda je ona izgovorila jednu od najvažnijih rečenica u mom životu: "Eto vidiš, ti jesi, i zato si ti poseban." Taj osećaj posebnosti koji je majka usadila u mene i dan-danas me prati, daje mi samopouzdanje, kao i potrebu da pričam o ljubavi koju sam doživeo u detinjstvu. Pričam često o mom usvajanju, jer na taj način održavam sećanje na moje divne roditelje, Žižu i Vilija Hubača.

TV lica...

Nakon što su mi otac i majka umrli, imao sam premijeru u Zenici i tamo mi je u pozorišnom klubu prišao čovek koji je imao karakteristično veliki raspon očiju, baš kao i ja. Rekao je da mi je on ujak. Pritom je čovek bio mlađi od mene. To je bio najmlađi brat žene koja me je rodila, čuo je u emisiji Tanje Peternek "TV lica kao sav normalan svet" kada sam pomenuo ime žene koja me je rodila i tvrdio je da me je celog života tražio, da je želeo da vidi kako sam, ako treba da mi pomogne.

Tanja Peternek
foto: Dragana Udovičić

Sećam se da mi je pričao o ženi koja me je rodila, da se udala u Skoplju, čak se ispostavilo da je jedan moj biološki polubrat u Beogradu i da trenira fudbal u Partizanu. Ne znam zašto, ali nisam želeo dalje da produbljujem taj kontakt s porodicom Uzunović. Žena me je pitala: "Kako nisi radoznao?" Ne znam, nikoga ne osuđujem ni za šta, zaista, ali ja osećam da je moj identitet definisan zahvaljujući roditeljima koji su me odgajili i voleli posebnom ljubavlju. I to mi je dovoljno. Mada, i dan-danas, kada uđem u Bosnu, osećam se uzbuđeno. Poslednjih godina sam dosta radio u Zenici i Tuzli, gradu u kome sam se rodio, gde sam živeo samo šest meseci.

Žena koja me je rodila

Žena koja me je rodila bila je konobarica u tuzlanskom pozorištu i, kada je čula da moja majka u Zenici nije održala trudnoću, stavila me je u kotaricu i u jednu nedelju, jer se tada samo tog dana nije radilo, ostavila me je na pragu stana Žiže i Vilija, zazvonila i pobegla. Oni su već u ponedeljak odlučili da će me zadržati i tako se završila ta priča.

Kad otac plače...

Moja mama je umrla od kancera 2007. u svojoj 74. godini. Ona je volela verbalizaciju osećaja ljubavi, ali dok je bolovala, nisam smeo da joj kažem od čega je bolesna, bila je uplašena, pričali smo o mnogim stvarima, ali nisam pred njenu smrt stigao da joj kažem koliko je volim i koliko mi je značila. Sa druge strane, otac mi je bio klasičan Čeh, predivan i dobar čovek, ali je emocije pokazivao na drugačiji način od mame. Bio je suzdržan, ali beskrajno požrtvovan. Na primer, kad me je prvi put pustio samog na more, imao sam 15 godina, pratio me je od Leskovca do Pule u drugom kupeu voza u kojem sam putovao. Nisam znao da je tu, a kad je video da me je u Puli preuzela njihova prijateljica kod koje sam odseo, popio je kafu i vratio se kući. O tome mi je pričala majka, godinama kasnije.

sa roditeljima i suprugom
sa roditeljima i suprugomfoto: Privatna Arhiva

Zato sam i prihvatio da radim emisiju s Tanjom Peternek, da bi mom ocu, na taj posredan način, rekao i pokazao koliko ga volim i koliko mi znači sve to što su on i mama učinili za mene. Kad je bila premijera emisije, u kojoj sam pričao o svom usvojenju, došao sam u stan u kome je tada živeo u Zemunu. On nije imao dobar sluh, nije čuo zvono i vadio bi ključ iz brave kada zaključa vrata, da bih ja mogao spolja da ih otključam i uđem. Kada sam ušao toga dana, on me nije primetio, gledao je TV emisiju i plakao. Tada sam prvi put video oca da plače. Naravno da sam samo izašao iz stana i zaključao vrata. I bio sam srećan što sam našao način da njemu pokažem koliko ga zaista volim. Umro je godinu dana kasnije...

Bicikl

Roditelji me jesu razmazili, priznajem. Majka je bila malo oštrija, a emotivnija, onako čačanski, a otac je bio malo mekši, ali racionalniji. Dopunjavali su se, a ja sam to koristio. Na primer, mama nije htela da mi se kupi bicikl, ali tata ju je ubedio, pod uslovom da ga vozim samo u vikendici, zbog saobraćajne gužve u gradu. E, kad je mama videla da bih ja želeo, kao moji drugari, da vozim bicikl i u gradu, ona je ubedila tatu da mi ga donese iz vikendice. Znači, kao i svako dete, nalazio sam svoje kanale da u njihovoj različitosti nađem rupu za sebe. Bio sam vešt u tome. Otac i majka su bili mudri ljudi, shvatali su šta radim, ali su me puštali. To je, valjda, sudbina svih roditelja koji umeju da vole...

Horoskop

U horoskopu sam Rak, ali ja baš ne verujem u astrologiju, no kako vreme prolazi i kako životne događaje upoređujem s raznim horoskopima, počinjem da sumnjam da ima nešto u tome. Meni astrolozi nisu mogli da odrede precizan horoskop jer u mom rodnom listu, u kojem je pisalo ime žene koja me je rodila, a na mestu oca jedna crta, nije pisalo vreme u koje sam se rodio. Bilo mi je krivo što nikada neću saznati svoj podznak.

Sa gradonačelnikom Tuzle
Sa gradonačelnikom Tuzlefoto: Privatna Arhiva

No, pre nekoliko meseci sam radio predstavu "Tvrtko Kotromanić" u Sarajevu, po romanu gradonačelnika Tuzle Jasmina Imamovića. Otišao sam na prvi razgovor s njim nakon dramatizacije i on me je dočekao u svojoj kancelariji s rodnim listom, koji je bio digitalizovan i gde je prvi put pisalo u koliko sati sam rođen. Bio sam uzbuđen što ću najzad saznati svoj podznak. Naravno da sam u podznaku bio Devica, baš kao što je to moja žena i pretpostavljala, jer je nju stalno nervirala ta moja skoro mahnita potreba da ređam sve stvari po kući na svoje mesto. Kažem, ima nešto u tom horoskopu...

Sa 25 godina

Čini mi se da sam bio dobro dete, pogotovo u tinejdžerskom uzrastu, bio sam odličan đak. Tehničke nauke su mi odlično išle. Visio sam na takmičenjima iz matematike i fizike, na raznim nivoima, pa čak i na saveznom. Bilo je prirodno da upišem elektrotehniku. Nisam hteo da se odvajam od roditelja, tako da sam upisao Elektronski fakultet u Nišu i posle tri godine shvatio da to nije moj životni poziv.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Damir Dervišagić

Tada sam počeo da pravim one vrste problema koje ljudi obično ižive u tinejdžerskom dobu. I moj sin je svoje tipično tinejdžerske probleme iživeo kasnije, baš kao i ja. Dugo sam se tražio i to vrlo burno. Ali moji roditelji su sve to trpeli i bili uz mene. Prešao sam u Beograd, gde sam završio elektrotehniku i upisao Prirodno-matematički fakultet, odsek fizike, apsolvirao, otišao na praksu i shvatio da ni to nije za mene. Tek u dvadeset petoj godini sam upisao dramaturgiju. Bila je to '92. godina, sa puno različitih ekonomskih problema, ratova u okruženju, ali mislim da je to mene očeličilo, jer sam morao da zarađujem. Roditelji se nisu snašli u to doba, nisu shvatali da hiperinflacija dođe i za jedan dan ti pojede sve što imaš.

Moj prijatelj je tada otvorio radio-stanicu u Leskovcu, gde smo radili razne emisije, reklame... S kumom sam otvorio proizvodnju plastičnih kesa, držao sam osnovcima časove matematike i fizike... Živeo sam na relaciji Beograd-Leskovac i to me je očeličilo, naučilo da moram da radim.

Deda Emil

Velikog udela u tom mom snalaženju, ali i u formiranju radne navike imao je i moj deda Emil, koji je, kad sam završio srednju školu, rekao: "Sine, sad imaš celo leto da prinaučiš neki zanat, pa onda možeš u septembru na more. A ja ću ti dati novca onoliko koliko zaradiš kao šegrt i koliko ti roditelji daju za more." Deda mi je stalno govorio da moram da imam neki zanat u rukama, koju god školu završio, i ja sam dva meseca radio s keramičarem kao šegrt. Kad mi je majstor dao samostalno da uradim zid u kupatilu i kada sam to uspeo, rekao mi je: "Možeš da izvedeš ravan zid, da ukrojiš pločicu, sad imaš svoj zanat u rukama." I deda je zbog toga bio jako ponosan na mene. Emil me je učio različitim majstorlucima, koje ja i dan-danas upražnjavam u svojoj vikendici na Čemerniku, koja mi je ostala od roditelja i u kojoj sam mnogo toga uradio svojim rukama.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Ko sam ja

Kad počnemo da pričamo o nacionalnosti na ovom prostoru, ja se osećam kao apatrid. Rodila me je muslimanka, biološki otac mi je bio Hrvat, a odgajili su me Čeh i Srpkinja. Pritom, rođen sam u Tuzli, prvih šest godina sam živeo u Zenici, ali se ja deklarišem po zavičaju kao Leskovčanin. Svoje svesno detinjstvo sam proveo tamo i savršeno naučio taj njihov dijalekt, a koji mi je u početku pravio velike probleme. Kad sam došao iz Zenice u Leskovac, osećao sam se kao da sam došao u inostranstvo, imao sam stalno neke jezičke barijere s drugarima s kojima sam se igrao ispred zgrade. Na primer, ja sam govorio onu bosansku uzrečicu "bolan", a oni bi me pitali "Stalno vikaš da si bolan, od koje?"

Po svom dubokom osećanju sam Jugosloven. Jugoslavija je bila poslednja prilika za ove male narode da dobiju kakvu-takvu geopolitičku moć. Ali mi smo to propustili... Ja sam sve to što jesam, ali sam pre svega Željko Hubač, koji gaji svoju porodicu u zemlji koju voli.

FDU

Upisao sam dramaturgiju 1992. godine tek iz trećeg puta, kao poslednji u klasi. Daleko sam bio najstariji, Milena Marković je bila najmlađa. Prvu godinu mi je držao Ljubiša Đokić, drugu Vava Hristić i Duca Knežević, zatim Vlada Stamenković i Vesna Jezerkić. Četvrtu godinu je, kada sam upisao faks, držao Slobodan Selenić, koji se baš trudio da nam obezbedi posao u struci, međutim, umro je iznenada od kancera, tako da mi je dramaturgiju IV predavao Nenad Prokić. Što se tiče filmskog scenarija, ako sam od koga naučio nešto o filmu, ali i o tome kako ljudi mogu na ružan način mešati privatno i poslovno - to je bilo od Nebojše Pajkića. S Gordanom Mihićem sam se jako lepo družio, pomogao mi je oko prve TV drame. To je bila ozbiljna škola, u kojoj si zaista mogao mnogo da naučiš o dramaturškom zanatu.

Gordan Mihić
foto: Zorana Jevtić

Što se tiče ostalih klasa, najintenzivnije sam se družio s klasom Vlade Jeftovića, koja je bila posle mene, tu su bili Mina Lazarević, Andrej Šepetovski, Pavle Pekić, Ljuba Bandović, Nataša Šolak, Marija Milenković... S njima sam najviše radio na faksu, a tezgarili smo i na televiziji. Van fakulteta, među prvima me je kao pisca podržao pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević kome, kao selektoru Sterijinog pozorja, nije bilo teško da na telefonski poziv nepoznatog studenta dramaturgije zapuca trista kilometara od Beograda i dođe u Leskovac da vidi moju prvu premijeru, "Bliži nebu", koju je režirao pokojni David Putnik, inače sin Jovana Bate Putnika. Milosavljević je u izveštaju selektora napisao da je "otkrio" jednog talentovanog pisca i time skrenuo pažnju na mene. To vreme u kojem sam ja tek počinjao da se afirmišem u teatru bilo je mnogo pozorišno intenzivnije nego danas i odnosi su bili časniji, iskreniji, usmereni u pravcu razvoja teatra.

Feliks Pašić

Feliks Pašić me je, kao studenta dramaturgije, naučio novinarstvu. Bio je urednik Ludusa i ja sam mu ponudio da pišem seriju tekstova o srpskim pozorištima u provinciji. Sećam se svog prvog teksta. Mislio sam da sam pismen, da imam dobar stil, dok on nije crvenom olovkom uradio redakturu. Verujte mi da je na papiru bio više Feliksove crvene olovke nego mog teksta. Mnogo vremena je prošlo dok se crvena olovka nije povukla pred mojim slovima. Bilo je naporno, ali je vredelo.

Više sreće nego pameti

Vozio sam "fiću" dok sam studirao, bio je prilično star. Sudario sam se s vozilom američke ambasade, nije bila moja krivica. Vozač je van radnog vremena vozio kola, izazvao je sudar i odmah mi je ponudio 300 maraka, samo da ne prijavljujem ništa. To je bilo bogatstvo u ono vreme, novac od kojeg sam živeo nekoliko meseci. Udario mi je levu stranu "fiće", krilo i vrata su me na otpadu koštali tri marke. Kad je majstor limar skinuo krilo, video je da mi je točak pred otpadanjem i rekao mi je: "Ti si, sinko, imao više sreće nego pameti!" Ovaj čudan splet događaja i ova rečenica su mi se urezali u pamćenje. Baš kao i ona majkina priča o posebnosti. Kad god bih upadao u neku krizu, borio sam se, nisam klonuo duhom i nisam se predavao, ma kako situacija bila beznadežna, a protivnik moćan, ubeđen sam da sam rođen pod srećnom zvezdom. A što se tiče pameti, ne znam, meni je uvek bio jezik brži od nje.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Damir Dervišagić

Muzej pozorišne umetnosti

Sanjao sam da budem samostalan umetnik, neko ti uplaćuje socijalno i penziono, a ti pišeš, to mi je zvučalo idealno. Ali moji roditelji tako što, naravno, nisu prihvatali. Moj prvi posao bio je u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, gde me je zaposlio Aleksandar Milosavljević, moj današnji kum, koji je tada bio tamo urednik. To je bio jedan zaista neobičan period mog života, trajao je bezmalo dve godine, tamo sam upoznao Miodraga Đukića, koji je bio direktor muzeja, čoveka koji mi je pokazao lice i naličje kafanskog života. Naučio me je kako se živi u kafani i sa njom. Govorio mi je o mudrosti kafane, kako možeš u njoj da naučiš mnogo šta ako sedneš za sto sa pametnim čovekom i ako naučiš da dobro podnosiš alkohol. Posle nekog vremena je došlo do sukoba između nas dvojice i ja sam dao otkaz u muzeju, šest meseci pre 5. oktobra 2000. Radio sam i kao novinar na Radiju Slobodna Evropa, gde sam dao otkaz odmah posle 5. oktobra, kad je pao Miloševićev režim.

6. oktobar

Dočekao sam 6. oktobar bez stalnog posla i odlučio sam da ponovo budem samostalac, da pišem, a honorarno sam radio za dnevni list Danas, u čijoj sam redakciji bio od osnivanja. Moja žena Aleksandra je tada bila student. Do problema sa mojom odlukom u odnosu na stvaran život dolazi kada se rodio moj sin Mateja i kada je bilo potrebno overiti zdravstvenu knjižicu, što samostalcima nije bilo baš lako zbog kašnjenja uplata od grada. Sećam se, tog leta bio sam u vikendici sa suprugom i roditeljima, kada me je zvala Gorica Mojović, koja je krenula u Prohor Pčinjski i htela je da vidi usput moju vikendicu. Zapretio sam roditeljima da ne govore ništa pred njom o mom zaposlenju. Kola su došla, a ja vidim da je s Goricom u autu, pored ostalih, i Jovan Ćirilov, za koga sam pročitao da sutradan otvara neki festival u Puli. Kažem mu: "Jovane, pa zar vi niste u Puli?", a on će meni: "Ne, ne, ja sam sutra u Puli, danas idem u Prohor Pčinjski." Kakvu je energiju imao taj čovek...

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Prva rečenica, kad je moja supruga skuvala kafu, koju je moja majka uputila Gorici, bila je: "Kad ćemo ovo moje dete da zaposlimo?" Ja sam poludeo od besa. Tu je bio Novica Antić, sadašnji upravnik Ateljea 212, koji je u to vreme bio u vladi neki službenik. Gorica ga je pogledala i on je samo klimnuo glavom.

Posle mesec dana mi je stigao poziv da se zaposlim u Narodnom pozorištu. Kad sam došao tamo, pitao sam kad će da mi overe knjižicu, zbog sina, a oni su rekli - čim potpišemo papire. Upravnik je tada bio Ljubivoje Tadić. Interesantno je to da sam ja, do sada, najkraće u Narodnom pozorištu obnašao dužnost dramaturga. Duže sam bio direktor Drame u Narodnom nego što sam bio dramaturg. Bio sam šef literarnog odeljenja, pa urednik izdavačke delatnosti, zatim urednik sajta... Radio sam kao dramaturg svugde u regionu, ali dugo u matičnoj kući nisam bio dramaturg.

Narodno pozorište

Kao dramski pisac, godinama sam intenzivno pratio procese stvaranja premijera u Narodnom i shvatio da smo često imali repertoar koji je bio posledica kompromisa, pre svega političkih, pa onda nekih drugih, da direktori Drame nisu vodili repertoarsku politiku nezavisno od upravnika, koji je često bio filter za neke izvanteatarske interese. Kad se setite, na primer, "Kir Janje", "Derviša i smrti", "Bahantkinja", vi shvatite da su to bile sjajne predstave, ali su bile više eksces nego pravilo. U tim i nekim drugim dobrim predstavama su se videli potencijali ansambla drame Narodnog pozorišta.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Na mesto direktora sam postavljen po radnom nalogu, mimo svoje volje, i to može da vam potvrdi i Dejan Savić, koji me je postavio. Rekao sam tada sebi da ću se na tom mestu ponašati kako mislim da treba da se ponaša umetnički direktor u Narodnom, beskompromisno i samostalno, i bio sam ubeđen da će me smeniti za jednu sezonu. Krenuo sam da u Drami postavljam stvari kako mislim da treba da funkcionišu. Umetnički direktor je taj koji kreira repertoar, on se konsultuje sa upravnikom, pre svega o budžetu, ali direktor Drame je taj koji donosi konačnu odluku o repertoaru. Upravni odbor usvaja taj repertoar ili ga odbija, u celosti, i nema mogućnost izmena. Ako Upravni odbor ne usvoji predlog repertoara, mora da da objašnjenje zašto, a ja dajem ostavku, a ako ga usvoji, moraju svi zajedno da se, u granicama budžeta, bore za taj repertoar. Odsustvo umetničkog kompromisa je bila moja ideja vodilja. Nisam ja izmislio vruću vodu, već sam osluškivao gibanja u teatru i uklopio ih u ono što su potencijali Drame. Optuživali su me da je bilo puno gostujućih glumaca, iako je tada bilo daleko najmanje gostiju. Nečasni ljudi su se koristili raznim lažima, ali to su ljudi koji bi učinili sve samo da se oni pojave na sceni. Nikome ja nisam branio da bude deo podele, naprotiv, borio sam se za ansambl, ali nisam ja pravio te podele, već reditelji. Ako neko od glumaca ansambla odbije ulogu, reditelji su mogli da dovode goste, ali samo one koji su priznati glumci, da bi stalni članovi ansambla osetili kompetitivnost. Predstave koje u to vreme nisu uspele, nisu uspele isključivo mojom krivicom, a one koje su uspele, uspele su zbog sistema koji smo svi mi u Drami zajedno uspostavili.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Privatna Arhiva

Gajio sam iluziju da smo napravili trupu, bila je to jedna velika zabluda, ali iza nas su u te četiri godine ostali neki sjajni naslovi i više od stotinu velikih festivalskih priznanja u zemlji i regionu. I napravili smo iskorak ka značajnim evropskim scenama, ali je podrška bila sve manja, i ona u pozorištu i ona izvan njega. Pa mi smo u godini, kada sam ja smenjen, imali dve koprodukcije, na Epidaurusu s Nacionalnim teatrom iz Atine i na Bergman festu s Dramatenom, Nacionalnim teatrom iz Kopenhagena, teatrima iz Barselone i Badem-Virtemberga. Otvorili smo tom koprodukcijom jednu scenu Bergman festivala, pred pedesetak producenata i autora iz celog sveta, a o tome je pisao samo Kurir. O našem učešću na festivalu u Klužu, gde smo igrali "Rodoljupce" u društvu najboljih evropskih teatara, kada je oskarovac Toni Serviljo došao da čestita ansamblu posle predstave i da se slika s nama, nije pisao nijedan beogradski dnevnik. A onda su nam u jubilarnoj sezoni prepolovili budžet, ostavili nas bez premijere osam meseci i ja sam bio prinuđen da branim Dramu. Došlo je do tog sukoba, te 2018, koji nisam izazvao ja, a završio se najgorim mogućim političkim kompromisom. Rekao sam sebi tada: "OK, to je život, idemo dalje."

komemoracija, Zoran Cvetanović, Nebojša Nele Garić
foto: Kurir

Serije

Moj dobar prijatelj Nele Garić je jedan od retkih poštenih producenata u našoj filmskoj i TV industriji. Pre mnogo godina je kupio moj scenario za film "Bizarno" i terao me je da pišem za TV, ali ja nisam imao kad, jer sam radio danonoćno u pozorištu. Mislim da je on jedina osoba koja se obradovala mojoj smeni u Narodnom pozorištu, jer me je odmah pozvao da pišem petu sezonu "Vojne akademije". Sa Dejanom Zečevićem smo snimili i seriju i film, i bio sam vrlo zadovoljan kako je NIRA to produkcijski realizovala. Ja nisam ljubitelj televizijskih serija, ali baveći se pisanjem "Vojne akademije", "Kamiondžija" i "Radio Mileve", vratio sam se na ono što nam je Ljubiša Đokić pričao na prvoj godini studija dramaturgije, a to je: "Morate svakog dana da pišete." A ja nisam pisao svakog dana dugi niz godina. Imao sam periode kada sam pisao svoje drame, a to je bilo nekoliko meseci u godini.

Kamiondžije
foto: Gordan Jović/ Rts

E, Nele Garić me je naterao da svaki dan pišem i, što je još važnije, naučio me je da razmišljam televizijski. To na neki način jeste prodaja zanata. Nismo mi BBC da pravimo od televizije umetnost, ali možemo da napravimo dobar profesionalni proizvod, ako je producentu do toga stalo. Jako mi je drago što smo s "Radio Milevom" na planu humorističkog serijskog programa zavladali televizijom. A počelo je usred korone, Nele me je zvao i rekao da mora da se radi, da je sad pravo vreme za pisanje i bio je u pravu. Olga Odanović je Neletov predlog, on je idejni tvorac "Radio Mileve", ja sam razradio likove i zajedno sa ostalim scenaristima snimili smo skoro 100 epizoda. Volim da radim sa Neletom Garićem, jer je jedan od retkih producenata kojima nije cilj samo da zarade novac, već da naprave što bolji TV proizvod.

Lordan Zafranović i lutke

Ponosan sam što sam radio s Lordanom Zafranovćem na pretvaranju scenarija filma "Zlatni rez" u seriju, po motivima scenarija "Deca Kozare". Tu sam osetio da televizija može da proizvede ozbiljnu umetnost. Međutim, da se ne naljute ljubitelji televizije, ja više volim pozorište. Osim pisanjem, bavim se i režijom u teatru, a za to su "krivi" Zoran Karajić i Vlada Đuričić, koji su mi pružili priliku da režiram u šabačkom i zaječarskom pozorištu, i mislim da sam zaokružio taj aspekt svog rada u teatru režirajući "Berlinski zid" u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Dobio sam odličnu podelu i mislim da će beogradska publika u novembru videti tu predstavu. Vratio sam se i lutkarstvu, u Zrenjaninu sam napravio originalnu bajku po motivima Ćopićeve pripovetke "Mesec i njegova baka". Radio sam komad o "Tvrtku Kotromaniću", koji je u Sarajevu režirao Dino Mustafić, ovog leta. Napisao sam i novi komad "Sanjao sam da sam se probudio", koji je štampala "Scena" i koji će svoju praizvedbu imati sledeće godine u Narodnom pozorištu. Nakon četiri godine bavljenja samo Dramom Narodnog pozorišta, kao umetnički direktor, otvorio mi se poslednjih godina veliki prostor za pisanje, koji sam zahvatio. Vratio sam se sebi kao piscu.

Lordan Zafranović
foto: ATA images

Privatni život

Moja supruga Aleksandra je matematičar zarobljen u telu ekonomiste. Završila je ekonomski fakultet, odsek statistika i informatika, i radi u Poreskoj upravi, gde se bavi strateškim rizikom. Ona je htela da studira matematiku, a majka joj nije dala, pa je sebe našla u ekonomiji, gde se specijalizovala za rad na analizi bazama podataka. Mislim da se jako dobro radi svoj posao i, kako deca odrastaju, ona se sve više potvrđuje na profesionalnom planu. Iako radi u javnoj službi, ona je posvećena svom poslu više od 10 sati dnevno. Ja, pošto pišem kod kuće, sve više preuzimam te kućne poslove. Sve bolje kuvam.

Željko Hubač, životna Priča, Ispovest
foto: Damir Dervišagić

Deca su već svoji ljudi. Sin Mateja ima 21 godinu, studira FON, ima u sebi malo tog tatinog zakasnelog tinejdžerskog buntovništva. Jako mi je važno da je čestit čovek i mislim da će pronaći svoj put. On po karakteru ipak više liči na majku, a ćerka je moja kopija. Sara, kad je bila mala, ona bi ujutru prvo otvarala usta, pa onda oči. Zaista neke svoje karakterne osobine prepoznajem u njoj i, kad god me iznervira, žena me podseti na to da Sara i ja ličimo. Ona je kompleksna ličnost, samostalna, a njen komplikovani proces odrastanja na neki način utiče na moju samospoznaju. Mi smo porodica koja voli život i volimo jedni druge. Mnogo toga radimo zajedno, ali vodimo računa da jedni drugima ostavimo dovoljno prostora za privatnost. Osećam da moja porodica funkcioniše harmonično i mislim da bi na to bili jako ponosni i moji roditelji. Sve ono što sam danas, baštinio sam iz jednog dobrog porodičnog odnosa u kojem sam odrastao. Možda nisam baš najbolji roditelj ili pedagog, ali sam se trudio da mojoj deci u svakom trenutku pokažem da ih volim. Ljubav je aksiom harmonične porodice.

Život bez smisla

Skoro sam imao prvi put u životu operaciju, koja je bila jednostavna. Taj odlazak u bolnicu se desio u trenutku kada sam imao gomilu posla i to me je bacilo u neku vrstu anksioznosti, koja bi mogla da se dvojako opiše. Možda je ta anksioznost posledica straha od kraja života, a možda i posledica straha da se nagomilanog stresa ne možeš više tako lako otarasiti. Šta god da je, ja se dobro se sećam jedne rečenice Nebojše Dugalića za vreme rata, kada sam mu pričao o svom bivstvovanju na ratištu, gde sam prvi put u životu držao ikonu u sobi u kojoj sam spavao, a on je tada rekao: "Bez nevolje nema bogomolje".

Nebojša Dugalić
foto: Damir Dervišagić

Verujući sam čovek, ali imam problem s glasnicima Boga na zemlji, no duboko verujem da postoji nešto što ćemo spoznati šta je kada nas fizički više ne bude bilo. To nešto naš um ne može da razume za života. To ubeđenje crpim iz proučavanja astrofizike, fizike i posebno teorije relativiteta i principa neodređenosti. Ljudski um ne može da razume pojam beskonačnog. On ima samo predstavu konačnog i uvek se pita šta je iza nekog kraja prostora, jer ne razume postojanje bez kraja. Iz toga crpim tu tezu da postoji život nakon života. Da ne verujem u to, sve te odlaske mnogih divnih ljudi iz mog života, počev od mojih roditelja, ne bih mogao da prihvatim na način na koji to sada radim. Ne znam šta znači živeti pa nestati, ali meni je to besmisleno, a ne verujem da postoji život bez smisla.

Kurir.rs/ Ljubomir Radanov i Andrijana Stojanović

Bonus video:

Munja o Matiji Bećkoviću
00:34

Munja o Matiji Bećkoviću

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track