"Ustani, počeo je rat!"
Bunovna, stigla sam samo da pomislim da je moja majka, izgleda, ili potpuno poludela ili da debelo kasnim na posao. Prevrnula sam se na drugu stranu kreveta mirne duše i najednom začula jecaje... Bio je to 24. februar 2022. godine, oko šest sati ujutru... Tako dobro, tako bolno poznate sirene za vazdušnu opasnost označile su početak specijalne vojne operacije i sukoba Rusije i Ukrajine, koji traje i godinu dana kasnije.
Razaranje i strepnja
Dok nam razni veliki, što naši, što svetski stručnjaci svakodnevno objašnjavaju ko je kriv i predviđaju tok rata, izgubljeno je stotine hiljada života, gradovi i infrastruktura su razoreni, ekonomija celog sveta je pred globalnom krizom, a srca i duše onih normalnih, kojih uvek ima na svakoj strani, obliveni krvlju i strepnjom zbog strašnog bratoubilačkog rata.
Inače, sumnjivu privilegiju da vas bude objavom rata imate ako ste odrasli na ovim prostorima ili ako ste ruska Jevrejka s nekadašnjim ukrajinskim pasošem. Srećom, ja sam baš sve ovo. Moja majka je Ruskinja rođena u Jalti na Krimu, koji je referendumom 2014. ušao u sastav Ruske Federacije, čiji je deo i bio sve do 1954. Legenda čak kaže da je tadašnji šef SSSR Nikita Hruščov Krim izgubio na kartama tokom kockanja. Tada je prošlo bez ijednog ispaljenog metka.
Samo, ovog puta nismo bili te sreće. I odjednom, prijatelji, prve komšije, pa čak i rođaci smešteni su nečijom tuđom voljom na suprotne strane barikada. Ili se gledaju kroz nišan ili ispaljuju otrovne reči koje bole kao metak: "Vi ste Rusi, vi ste ubice!" Kada moja majka pozove da vidi kako su nekadašnje prve komšije iz Jalte - zove i u Kijev i u Lavov i u Moskvu. Zove i strepi šta će čuti. Ironično, zar ne? Da se ovaj put mi iz Srbije raspitujemo kako je tamo negde gde padaju bombe ili gde je nečiji sin obukao uniformu i otišao na bojno polje...
Neko ko piše bolje od mene možda bi našao reči da opiše moju potpuno paralizu od šoka da su Rusija i Ukrajina sada u vojnom sukobu, ali ja ne umem... Za mene je tog jutra pala najtamnija noć. Neminovno naviru sećanja, 1999, Beograd je pod bombama, a evakuaciju građana iz svih bivših republika SSSR vrši ruska ambasada. Autobusom do Budimpešte, vojnim avionima do Moskve. Noć je tamna, a iz nekog razloga mi u sećanju ostaje visoki čovek koji, vidno potresen, na rukama iznosi decu iz tog aviona. Mnogo godina kasnije shvatam da je to bio Sergej Šojgu, tadašnji ministar za vanredne situacije, a danas ministar odbrane. Let za Kijev, slećemo na "Borispolj". Voz do Krima ide uobičajenom putanjom, već tada je znam napamet. Ukrajinski ne znam tada, maternji jezik moje majke je ruski, ali mi i ne treba jer se orijentišem prema drugim stvarima... Bezbrojni dimnjaci industrijskih postrojenja označavaju da ulazimo u Donjeck, nepregledna zelena polja i vesela kondukterka u cvetnoj haljini - Harkov, a voće i morski plodovi, koji se prodaju baš tu na peronu - Marijupolj. A to znači da je blizu Simferopolj i onda sam na pola sata od moje Jalte. A u Jalti... U Jalti je baka, žena kojoj dugujem sve što danas jesam i nisam postala, moje Crno more i nesalomiv osećaj sigurnosti i toga da sada sve mora biti dobro. I uvek, kad god mi je delovalo da je u mom životu pala najtamnija noć, znala sam da će svanuti u Jalti.
Od tog proleća 1999. prošlo je mnogo godina, menjale su se vlasti i države... Voz do Krima više ne vozi, aerodrom u Simferopolju privremeno je zatvoren već godinu dana, dok su neki drugi, na koje sam sletala toliko puta, zauzeti kao strateški vojni ciljevi. Kažu da u Donjecku više nema fabrika, sumnjam da se morski plodovi i dalje prodaju na peronu u Marijupolju i ne znam šta se desilo s kondukterkom iz Harkova. Komšijsku decu, s kojom sam se na Krimu igrala tog srpskog ratnog, ali i drugih proleća, život je rasuo što po Ukrajini, što po Rusiji. Baka je živela dovoljno dugo da glasa za pripajanje Krima RF, sahranjena je na starom jevrejskom groblju, sa ordenom heroja Sovjetskog Saveza iz Drugog svetskog rata, dok je na njenom nadgrobnom obeležju, po njenoj želji, ugraviran pravoslavni krst... Preživela je ratove, logore i uvek tvrdila da se ljudi ne dele samo na dobre i loše... Na njen grob danas ne mogu, znate, rat je.
Usput, negde su zabranili i Čajkovskog i Dostojevskog i sve što je rusko. Ipak, cenim da je narodu čiji su preci preživeli glad u Staljingradu i u komunizmu satima čekali u redovima za džemper ipak najteže palo zatvaranje lanca brze hrane i prodavnica brendiranih stvari. Zapad nije čitao ni Tolstoja, ni Dostojevskog, rekla bih. A morali su.
Magnolija u Jalti
- Je l' ona magnolija još cveta ispod naše zgrade u Jalti? - pitao me jednom prilikom za ovih godinu dana jedan od te komšijske dece, sada pripadnik ukrajinskih oružanih snaga.
- Cveta, Mišo, cveta, videćeš i sam - odgovaram, svesna da je neće uskoro videti, čak i da stvarno još cveta. Pitanje kada ću je videti i ja. Danas, godinu dana kasnije, ponovo mi deluje kao da je najtamnija noć i sve što mi ostaje jeste da čekam neko novo, bolje buđenje s rečima: "Ustani, gotovo je."
A do tada, slušam vas pažljivo, ko je ubica, a ko žrtva. O broju tenkova, aviona, napredovanju ili nazadovanju obe vojske... Imate svu moju novinarsku pažnju, ipak vi bolje znate.
(Kurir.rs/Jelena Pronić)
NE PROPUSTITE
