Poznati glumac Svetislav Bule Goncić tri godine je na čelu Narodnog pozorišta u Beogradu. Za predstave nacionalnog teatra poslednjih meseci traži se karta više. Godinu 2024. obeležiće im 160 godina od rođenja Branislava Nušića, a došlo je do promena na čelu Opere. U razgovoru za Kurir Goncić se osvrće na iznenadni odlazak Nikole Mijailovića, a govori i o svojoj karijeri i angažmanu u politici.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom na mestu upravnika?
- Mislim da je najveći uspeh svakog upravnika da napravi svoj tim ljudi, ali i da sagleda potencijale svoje kuće. Snaga svake institucije je u njenim ljudima. Dakle, da postavimo platformu repertoarom i pokažemo talente koje imamo - i umetničke, ali i produkcijske. To je učinjeno. Zatim da preispitamo svoju misiju i da u okviru repertoara i pratećih programa ostvarujemo tu misiju, a to je negovanje tradicije novim interpretacijama, bez obzira na to da li je u pitanju drama, opera ili balet, jer, ne zaboravimo, Narodno pozorište je veoma složena i jedinstvena institucija koja pod svojim krovom ima tri različita ansambla.
Predstavlja nacionalni identitet. To je za mene bio izazov. U sva tri sektora smo u poslednje dve sezone, otkad sam na čelu Narodnog pozorišta u Beogradu, postigli rezultate i u smislu kritičkih pohvala, festivalskih nagrada (dosad ih ima preko 70) i u smislu publike - povećali smo posetu za čak 40 odsto. Naše predstave i umetnici su nagrađivani od strane festivalskih žirija, a predstave su rasprodate unapred! To je uspeh i time sam zadovoljan. A najveći uspeh je radost svih posle završenog posla - posle svake predstave i premijere. I radost pripadanja jednoj tako velikoj pozorišnoj kući.
Da li je nešto moglo bolje?
- Uvek može i dalje i bolje. To se zove strategija razvoja. Da nije tako, ne bih više imao motiv da se ovim bavim. Bolje, znači, da gradimo ugled i ime Narodnog pozorišta u regionalnim, pa i u svetskim okvirima. I da i dalje budemo omiljeno pozorište kod publike i značajno po umetničkom pomaku. Mi sarađujemo s uglednim autorima i nadamo se da ćemo u budućnosti izgraditi novu generaciju bardova i klasika. To je deo naše zadate misije, na koju se uvek vraćamo kad razmišljamo o budućim strateškim potezima.
Kao grom iz vedra neba došla je odluka Nikola Mijailović da ode sa čela Opere. Da li ste bili iznenađeni time?
- Njegova odluka je lična i ne mislim da treba da je komentarišem. Nikola Mijailović je bio moj izbor za umetničkog rukovodioca Opere Narodnog pozorišta na osnovu njegovog umetničkog iskustva i dostignuća. Mi smo izvanredno sarađivali. Imao je moju punu podršku i podršku Upravnog odbora za sve svoje sjajne ideje i poteze. Svakako je s predstavama i gostima koje je pozivao dao veliki podsticaj Operi u poslednje dve sezone i nadam se da ćemo nastaviti da i dalje unapređujemo pravce i ideje koje smo osmislili.
Kako komentarišete njegove nastupe u medijima? Da li je na njega neko vršio pritisak?
- Zaista to ne bih mogao da komentarišem. Kriterijumi treba da budu isključivo umetnički i upravo je to i bilo jedino polazište i razlog za njegov izbor.
Na čelo Opere je došao Željko Lučić. Kakvi su planovi?
- Rano je govoriti o planovima, jedino što mogu da kažem je da je velika čast za Narodno pozorište da ima svetski proslavljenog operskog umetnika kao umetničkog direktora. A to će automatski, po snazi njegovog imena, doneti ne samo vidljivost našoj operi nego i mogućnost saradnje sa svetskim imenima i svetskim operskim kućama. Željko Lučić je naša najveća svetska operska zvezda.
Kakva će biti sudbina Opere i Baleta? Da li se sele iz Narodnog pozorišta? Pišu da će njihov novi dom biti na Beogradskom sajmu.
- Mnogo novih prostora za kulturu se predlaže, otkriva i osmišljava. Meni je to izuzetno. Opera i Balet zaslužuju posebno mesto. Imao sam prilike da vidim neke predložene projekte i zaista su, sa strateške tačke, fantastični i otvaraju nove mogućnosti. Ogroman je potencijal Beograda i Srbije u jedinstvenoj težnji da se formira novi identitet. To jeste ključ, kad se o tome razgovara. Ne kakva je vizuelizacija, već smisao. Na koji ćemo način pokrenuti kreativne potencijale. To je najvažnije.
Od serije "Istine i laži" nema vas na televiziji i filmu. Da li je to vaš izbor ili samo splet okolnosti?
- I jedno i drugo. Nasuprot mišljenju mnogih koji veruju da sam povlašćen, ja nisam imao mnogo ponuda, barem ne onih vrednih pažnje. Nisam mnogo povezan s produkcijama i uglavnom sam ostao vezan za pozorište. Obožavam mjuzikle, igram duže od 30 godina na Terazijama u sada već generacijski kultnoj predstavi "Neki to vole vruće" Soje Jovanović. Volim taj klasično američki žanr. To je moderna "opera" našeg doba. Ima mnogo dobrih mladih ljudi koji garantuju život muzičkom teatru.
Žalite li za nekim ulogama koje ste odbili ili ste zadovoljni svojom karijerom, koja je počela još sedamdesetih u "Kamiondžijama"?
- Zadovoljan sam karijerom. Nisam ambiciozan u ovim godinama pa da nešto nisam ispunio. Ako nešto nisam uradio kad je trebalo, sad je kasno. Profesionalno se bavim glumom od sedme godine, već u predstavi "Nagrada" Bojana Stupice igrao sam kao dete s divnom Radom Đuričin. Igrao sam i sarađivao sa svim našim najvećim glumcima. Nedavno sam naleteo na fotografiju sa snimanja čuvene emisije "Veselo veče" na kojoj sam kao dete pored Branke Veselinović i cele postave. Neverovatno! Igrao sam Brehta odmah posle Akademije, u čuvenoj predstavi Beogradskog dramskog pozorišta "Bubnjevi u noći" Mire Erceg. Radio sam sa čuvenim rediteljima i sa Sonjom Savić, svojom najdražom koleginicom i drugaricom iz detinjstva, bio član Ateljea 212 još od 1983. godine. To su nezaboravna iskustva, divne uspomene i zauvek deo moje ličnosti. Imao sam sreće da to proživim. Za čim da žalim?
Glumci, reditelji, ali ostali kulturni radnici sve češće se uključuju u politički život, ali ne nailaze svi na isti tretman u javnosti. Dok se neki proglašavaju za heroje, drugi se osuđuju zbog političkog mišljenja. Kako gledate na te dvojake aršine?
- Pa, zavisi iz kog ugla gledate. Svako ima pravo na svoje mišljenje, bez obzira na to čime se bavi. Mislim da mišljenje glumaca ili reditelja nikako nije važnije od mišljenja učitelja, doktora, prodavca ili vozača tramvaja i autobusa. Svi smo jednako građani ovog društva. Ja nikada nisam bio politički aktivista, ali imam jasan ideološki stav. Nikada ga nisam nikome nametao, niti na silu nekoga u nešto ubeđivao. Umetnike ne delim na bolje i lošije zbog političkog ubeđenja, već po kreativnom potencijalu i profesionalnoj biografiji. Ljudi su često isključivi u stavu, što ne mislim da pripada intelektualcima. Često se negativnom reflektivnom tehnikom potvrđuje nečija dominacija. Meni je to zastarelo i pripada postmodernističkoj sintaksi od pre 40 godina. Svet sada pripada mladosti koja virtuelnu stvarnost ne doživljava kao bodrijarovski simulakrum, već kao original novog vremena.
Koliko vas je međusobno upravo politika zavadila? Govorim o vašem odnosu s kolegama koji se javno potpuno drugačije politički izjašnjavaju.
- Lično, nisam ni sa kim u zavadi, ne mrzim nikoga. I kao upravnik nacionalnog teatra otvoren sam za saradnju sa svima, upravo zato što je političko mišljenje i opredeljenje lično i ne bi smelo ni trebalo da utiče na posao. To oduvek govorim. Svako ima pravo da ima svoj stav u modernom društvu, ali u profesionalnom prostoru, interesnim okolnostima na poslu, tamo gde se zahteva određeni stepen stručnosti, ni kad su u pitanju lekari, pa ni umetnici ili novinari, politika nema šta da traži. Jer, ako se u stručnoj sferi opredeljujete političkim referencama, gubite profesionalni autoritet i integritet. Drugačije, političko ubeđenje ne garantuje kreativnu snagu. Mnogima je kreativni deo ličnosti talac nedovršenih socijalnih persona. Međutim, neusklađena socijalna svest, nemogućnost kompromisne komunikacije koju zahteva moderno društvo danas, dobrim delom su ostatak neprilagođenih, zaostalih atributa vremena koje je prošlo, a koje mnogi nisu u stanju da napuste. Nije to lako. Atributi prošlosti su u pepelu, a novo vreme se tek pomalja. Treba se na nešto osloniti. E to je veština. Osloniti se na nešto što je jedva opipljivo.
Dok pojedine vaše kolege ne propuštaju priliku da kritikuju stanje u društvu, ima i onih koji hvale ulaganje države u kulturu poslednjih godina. Kakva je realno situacija kada je o tome reč? Da li je to dovoljno?
- Nikad nije dovoljno i uvek je dobro ako ima više. Neki kritikuju samo da bi opravdali svoje političke ciljeve i ništa više. Ali podrška države, koja za razliku od većine zemalja na Zapadu, pa i šire, još uvek postoji, iako možda nije onolika koliko bismo uvek želeli da bude, ipak obezbeđuje sigurnost i kontinuitet produkcije. Ta podrška nikako nije mala. To su kompleksni odnosi, jednim delom opterećeni nasleđenom operativnom strukturom još iz osamdesetih, pa samim tim i tako definisanim identitetom, sa druge strane potrebom da se kroz nove kreativne generacije formira novi umetnički identitet Srbije. Uskladiti prošlost, biti je dostojan da bi bili dostojni novih generacija, vrlo je zahtevna aktivnost. Naša država, uz sve napore da na drugim poljima definiše svoj identitet, to radi i u kulturi. Atributi društvenog i političkog sistema prošlosti više nisu dominantni, ali još uvek su prisutni. Sve je to deo puta kroz vreme, osvešćenja promene. Otpor je veliki, ali ne može se zaustaviti promena. U svom poslednjem intervjuu, direktor Metropolitena u Njujork tajmsu govori o gubitku donacija, publike i drastičnom, prepolovljenom broju novih produkcija. Predviđanja su da će biti sve kompleksnije, jer ulazimo u eru AI, u vreme fragmentacije publike i prezasićenosti sadržajima. Sve mora da se ima u vidu. To su globalni procesi i mi možemo da odbijamo da se suočimo s tim, ali nećemo ih zaustaviti.
Do sada se pred formiranje gotovo svake vlade govorilo da imate šanse za ministra kulture. Da li vam je to ikada nuđeno, makar i neformalno i da li biste se prihvatili tog posla?
- Nije, niti me je iko zvao. Sigurno i neće. Niti je to realno. Ima više ljudi koji su po pitanju kulturne politike i identiteta mnogo stručniji od mene.
Kad smo kod formiranja nove vlade... Koji bi od aktuelnih ministara trebalo da ostanu, a ko je loše radio?
- Verujte, to je previše za mene da analiziram. Burna vremena koja su iza nas, koja su ispred nas, postavljaju zadatke koji se beskompromisno moraju ispuniti zbog budućnosti naše dece. To je odgovornost i žrtva. Za ovo vreme, sa svim problemima, nesuglasicama i preprekama, Srbija je ušla u novi svet definišući svoje mesto u Evropi i istoriji, što će biti jasno već za sledeću dekadu. To nije bilo lako. Onaj ko to ne vidi pripada korpusu prošlosti i nije mu mesto u toj borbi. Ko sam ja da im u tome dajem ocenu? Jedino vreme može da oceni.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
