Najnovije vesti

NEPOZNATO O BROZU: Boško Čolić, čuvao Tita, a posle morao da zaboravi da ga je video
Foto: Printscreen

ovo niste znali

NEPOZNATO O BROZU: Boško Čolić, čuvao Tita, a posle morao da zaboravi da ga je video

Specijal
12:47h

Čuvao vođu partizana, ali je završio na Golom otoku kao sovjetski špijun

Neki kažu da mu je tu dužnost poverio Ranković, drugi tvrde da je to u septembru 1941. u Stolicama učinio Koča Popović, tek činjenica je da je lični Titov pratilac od početka oružanog otpora 1941. pa sve do 1948. godine bio Boško Čolić.

Preko Igmanskog marša, Neretve, Sutjeske, Jajca i Drvara, pa kasnije u Beogradu, Čolić se uvek nalazio uz Tita, sa spremnom mašinkom i otkočenim pištoljem. Čak je spavao pred njegovim šatorom. Niko nije mogao da se približi Titu pre nego što ga Čolić prekontroliše.

Zbog onoga što mu se kasnije desilo, iz arhiva su izbrisani svi podaci o Čolićevom radu, ali pamti se da je samo zahvaljujući njegovoj spretnosti Tito u Drvaru umakao samo nekoliko minuta pre nego što su nemačke specijalne jedinice upale u njegovu pećinu s namerom da ga zarobe i živog odvedu Hitleru u Berlin.

Kao priznanje za ovaj podvig, Boško Čolić je unapređen u kapetana čim se Vrhovni štab iz Drvara evakuisao na Vis. Posle rata je dobio još jedan čin - postao je major. Kao vid posebnog priznanja, upućen je na školovanje u Moskvu. Kad je u proleće 1948. izbio sukob zbog Informbiroa između Staljina i Tita, Čolić se sa još petnaest visokih oficira Jugoslovenske armije zatekao na Vojnoj akademiji „Vorošilov”. Odbili su da se priklone Rusima, pa su ekspresno vraćeni u Beograd.

specijal
foto: Printscreen

Ali Titov pratilac u međuvremenu je postao Milan Žeželj. Major Boško Čolić je, navodno zbog reorganizacije Titovog kabineta, raspoređen za nastavnika u Prvoj vojnoj oblasti u Nišu. Rečeno mu je da je to privremeno rešenje dok se za njega ne nađe mesto u Generalštabu. Ali prošle su tri godine, a njega niko u Beograd nije zvao.

Verujući da su njegove ratne zasluge zaboravljene, Čolić je počeo da se buni. Zbog toga, ali više zato što je bio nezgodni svedok svega što je Tito radio u ratu i odmah posle rata, vojna bezbednost ga je uhapsila uoči nove 1952. u restoranu beogradskog Doma JNA.

specijal, Zanimljiva istorija Srba
foto: Kurir

U zatvoru Glavnjača, a zatim na Banjici, islednici su pokušavali da mu iznude priznanje da je po nalogu Moskve sa Gustavom Vlahovim, bivšim šefom Titovog kabineta, planirao da ubije Tita. Čolić je izdržao torturu, pa su se bezbednjaci setili nečeg drugog: 1946, dok je ljubav između Tita i Staljina cvetala, Rusi su snimili film o partizanima „U planinama Jugoslavije”. Po ličnom Titovom nalogu, tada je Čolić određen da glavnom glumcu Igoru Bersenjevu bude vodič i konsultant... Pošto je u filmu, koji je rađen pre donošenja Rezolucije Informbiroa, prikazana i sovjetska pomoć u oslobađanju Jugoslavije, major Čolić je 1952. optužen za špijunažu i osuđen na smrt streljanjem.

Pomilovan je i poslat da robija prvo u Bileću, a kasnije na Goli otok. Na slobodi se našao 1957, a već 1958. opet su ga vojni bezbednjaci poslali u zatvor.

Kad je početkom šezdesetih izlazio iz zatvora, Boško Čolić, prvi Titov telohranitelj, čovek koji ga je čuvao sedam godina, morao je da potpiše izjavu da nikada u životu nije video Tita!

Bez čina i penzije, otišao je u Čačak, i u ovom gradu do smrti po kafanama prodavao lozove.

Đura Jakšić: Smrt od generalske ruke

Po izveštaju štampe, od 25.000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku

Ðura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji, 27. jula 1832, u svešteničkoj porodici. Pravo ime bilo mu je Georgije. Studirao je slikarstvo u Pešti i Beču, izvesno vreme živeo je u Vojvodini, a kao dvadesetpetogodišnjak prešao je u Beograd i u Srbiji ostao do smrti. Bio je seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini.

specijal
foto: Printscreen

Zatvor

Uprkos tome što je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je boemstvo. Kafanski svet bilo je njegovo prirodno okruženje.

Već bolestan od tuberkuloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića. Dve godine kasnije u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud i kažnjen sa petnaest dana zatvora.

Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kada su Obrenovići sišli sa vlasti. Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine:

„U leto 1878. pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Ðura Jakšić i ode Batal-džamijinom ulicom. Usput sretne Ðura jednog seljaka... Seljak je terao nekoliko goveda. Ðura ga zaustavi i zapita: ‚Hoćeš li dole Terazijama?’ Seljak mu odgovori da hoće. Na to Ðura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‚Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‚Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini?!’ Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje... U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput i da mu je za to dao jedan dinar... Odmah pomisliše na Ðuru Jakšića.

Ðura Jakšić je stanovao u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Ðura kući iz nekog veselog provoda. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili da se siroma jedva odvukao kući... Ðura poče odmah pobolevati...”

Sirotinjska soba

Ðura Jakšić je umro 17. novembra 1878. godine.

Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. „Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici...”

Po izveštaju štampe, od 25.000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku.

Kaznu samim tim nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao: „Pošto je Ðura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave.”

Momčilo Petrović

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja