ZBOG NJIH SE NIJE SPAVALO NOĆIMA! Ovo su demonska bića iz srpske mitologije! EVO ŠTA SU TODORCI, a kako izgledaju naši VAMPIRI

Demonska bića i danas vladaju horor filmovima i serijama. Vampiri, vukodlaci, nefilimi, zli duhovi dominiraju u tim pričama o natprirodnom, ali kad se završe, o njima više niko ne razmišlja. U neka davna vremena nije bilo tako. Priče o demonskim bićima iz „tamnog vilajeta”, poput veštica, vampira, todoraca, ala, pričale su se oko vatre ili ognjišta, ali nisu bile puka zabava za ljubitelje strave i užasa. Naši preci su verovali da su oni stvarni, da i u mrtve i u žive može da uđe „đavolski duh” i da onda mogu da terorišu celo selo ili kraj.

Podbuli kao mešina

Svakako, od svih tih demonskih bića danas su ubedljivo najpopularniji vampiri. U modernoj interpretaciji, to su natprirodna bića sa zašiljenim očnjacima i ekstremno bledim licem, zaogrnuta crnim plaštom. Danju spavaju u mrtvačkim sanducima, a noću divljaju sisajući krv svojih nevinih žrtava. Pretvaraju se u slepe miševe, a glogov kolac i zraci sunca pretvaraju ih u pepeo i prah. I, naravno, grof Drakula je prvi i najmoćniji među njima.

Međutim, vampiri u koje su verovale naše čukundede i čukunbabe bili su drugačiji. Podbuli kao mešina, lica crvenog od krvi i s pokrovom ogrnutim preko leđa, više su ličili na mrtvace koji su tek ustali iz groba nego na misteriozne i harizmatične aristokrate iz gotskih zamkova. Ipak, upravo takvi vampiri inspirisali su stvaranje grofa Drakule, Nosferatua, Blejda ili Edvarda Kulena.

Vukodlak

„Vukodlak ili vampir je čovek u koga (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe”, opisao je Vuk Karadžić ovo biće u „Srpskom rječniku”, kao i u spisu „Vjerovanje stvari kojijeh nema”.

Sumnjive smrti u selima, dodaje on, uvek su dovodile do verovanja da je „vukodlak u groblju”, pa su seljaci iskopavali grobove i probadali leševe „glogovim koljem”. Kako etnolog Veselin Čajkanović navodi, nije se verovalo da kolac može da ubije vampira, već da će ga prikovati za grob.

„Kažu da takovoga vukodlaka nađu u groblju, a on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od krvi (‚crven kao vampir’). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te spava s njome, i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnije i oko čardaka i koševa kukuruznije”, navodi Karadžić.

Veštice

Babe s đavolskim duhom izjedaju ljude

Među najpoznatijim demonima, htoničnim, podzemnim bićima, u koje su Srbi verovali bile su veštice, svojevrstan pandan vampirima.

„Vještica se zove žena koja ima u sebi nekakav đavoljski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu; kad nađe čoveka gdje spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko lijeve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odma umru, a neki žive više vremena. Nijednoj mladoj i lijepoj ženi ne kažu da je vještica, nego sve babama”, piše Vuk Karadžić.

Etnolog Veselin Čajkanović primetio je jednu pojavu, slobodno možemo reći zabrinjavajuću - da žena „po shvatanju našeg naroda i drugih nama srodnih naroda ima nečeg demonskog”.

„Podsećamo samo na to da komuniciranje s demonima, zaklinjanje demona, razumeju uglavnom samo žene; da su jedan izvestan broj žena veštice, obdarene natprirodnim moćima; muški pandan veštici, vukodlak, ima, u poređenju s vešticom, gotovo pasivnu ulogu”, piše on.

Monstrum iz Kisiljeva

Vuk je prvi detaljnije opisao narodna verovanja o vampiru (tada jednakom s vukodlakom), ali o ovom srpskom natprirodnom biću u Evropi se govorilo i mnogo pre. Upravo to je razlog što se često tvrdi da je „vampir” jedina srpska reč u svim svetskim jezicima. Zbog bliskosti slovenskih jezika to i nije baš tako lako dokazivo, ali sigurno je to da su vampiri neodvojivi od Srbije - prva njihova „pojava” opisana je upravo u našoj zemlji, i to u činovničkom izveštaju austrijskog provizora Frombalda iz 1725.

„Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević (Peter Plogojowitz), nastanjenog u selu Kisiljevu u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih, što mlađih, i to nakon 24 sata bolesti. A svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je Blagojević dolazio u snu, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože, kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su odlučili da otvore grob Petra Blagojevića i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci”, piše on i dodaje:

Rulja obuzeta strahom

„U tom cilju došli su kod mene i zatražili da zajedno s lokalnim sveštenikom prisustvujem pregledu grobnice. Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa, koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su i dalje da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen, primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih, uz dužno poštovanje, prećutao). Konačno, u skladu s njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo do pepela, o čemu izveštavam hvale vrednu upravu i usudio bih se da zatražim, ako je u ovom slučaju učinjen neki propust, da se on ne pripiše meni, nego rulji koja je bila obuzeta strahom.”

Kuga

Ubija po božjem zadatku

Vuk Karadžić je zabeležio da „Srbi kažu da je kuga živa kao žena”:

„To osobito dokazuju oni koji su ležali od nje. Mnogi kažu da su je viđali gdje ide zavješena bijelom maramom; a gdjekoji pripovijedaju da su je i nosili, ona nađe čovjeka u polju, ili sretne gdje na putu, a gdjekom dođe i u kuću, pa mu kaže: ‚Ja sam kuga, već hajde da me nosiš tamo i tamo (kud ona hoće). ‚ Onaj je uprti na krkače dragovoljno (jer već njemu i njegovoj kući neće ništa učiniti) i odnese je bez ikakve muke. Kuge imaju preko mora svoju zemlju (gdje samo one žive), pa ih Bog pošlje amo kad ljudi zlo rade i mnogo griješe i kaže im koliko će ljudi pomoriti; ali i njih mnogo propadne od pasa; za to kažu da se vrlo boje zlijeh pasa.”

Beg od konjanika

Naši preci su smatrali da je vampire i veštice moguće zaustaviti vatrom ili glogovim kocem, ali postojala su i demonska bića pred kojima su bili nemoćni - kad naiđu Veliki Todor i njegovi noćni konjanici, mogli su samo da se sakriju u mišju rupu.

„Od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, todorci, tajanstveni i okrutni noćni jahači, svrstavaju se u najstrašnije. Sva je sreća što se retko pojavljuju... Veruje se da jašu na belim konjima prekriveni belim plaštom, a kako bez prekida jašu, pojedini su srasli s konjem. Jašući, ubijaju sve pred sobom gazeći ih konjskim kopitima. Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza kog mu se ne vidi lice, naoružan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Ulivao je veliki strah, pa se smatra jednim od najvećih demona Balkana. U strahu od opasnih noćnih jahača, ljudi su razvili različite načine odbrane, a jedan je bio pritajiti se što više”, pišu Jelena Bujdić Krečković i Aleksandar Repedžić u knjizi „Legende, mitovi i narodni običaji Ðerdapa”.

Pojedini istraživači opisuju da su todorci zamišljani na više načina - kao konji, kao jahači, ali i kao hibridi čoveka i konja (za razliku od grčkih kentaura, imali su i ljudsku i konjsku glavu). Lica im se nisu videla, a ubijali su sabljama, lancima i kopitima.

Vedogonja

Beba u krvavoj košuljici

U starim srpskim verovanjima demona ima svuda oko nas. Kako etnolog Veselin Čajkanović navodi, „i obični mrtvi, naši srodnici, naša okolina, poznati i nepoznati mrtvaci - demoni su”. A da će neko u životu imati natprirodne sposobnosti, moglo je da se zna već na rođenju - ovakvi ljudi na svet su dolazili u krvavoj košuljici. Dok se za ženske bebe rođene u košuljici verovalo da će biti veštice, muške su, smatralo se, odrastale u zduhače, vedogonje (jedogonje), vjetrovnjake, alovite ili zmajovite ljude.

„Vjedogonja ili jedogonja je čovjek iz kojega u snu iziđe duh (otprilike kao iz vještica). Ovaki duhovi po planini izvaljuju drveta te se njima biju između sebe, n. p. bokeski sa neapolitanskima, pa koji nadvladaju oni rod od ljetine privuku na svoju zemlju; oni ionako lome gore i valjaju veliko kamenje. Kad umre čovjek za koga se misli da je jedogonja, udare mu glogovo trnje pod nokte i nožem crnijeh kora ispresijecaju žile ispod koljena, da ne bi mogao izlaziti iz groba (kao vampir)”, piše Vuk Karadžić.

Mađionik

Borac zla

Mađijonik ili maojnik malo je nalik na vješticu, ali ne može se kao ona pretvoriti u drugu životinju, nego nosi uza se različne mađije, kao na primjer igle bez ušiju, sijede dlake iz glave, osječene nokte, pređu koja je sagrinjala, crnu vunu i tako dalje, pa kad hoće kome da naudi, on zna koje od ovijeh mađija valja sastaviti i na kakovo zlo namijetnuti (i za to igle bez ušiju neće niko uzeti kad je gdje nađe). Pripovijeda se da su gdjekoji ovako zamađijani ljudi po molitvama svešteničkijem (ispod petrahilja) izbljuvali sve one mađije kojima su zamađijani, pa najposle i samo svoje srce”, piše Vuk Karadžić.

Iako ne postoji mnogo zapisa o mađionicima, njihovo spominjanje u srednjovekovnim zakonima dovoljan je pokazatelj koliko su bili česti.

„Mađi(o)nik i otrovnik koji bi se na delu uhvatili da se kazne po zakonu svetih otaca”, piše u Zakoniku cara Dušana, dok s grčkog prevedena „Sintagma Matije Vlastara” precizira da se „smrću kažnjava mađionik koji je vračao žrtvom, a oduzimanjem imanja onaj koji ga je na to naveo”.

Isprepletani kultovi

„Srbi veruju da se odmah iza noći Todorove subote kreću povorke konja kao povorke demona, pokojnika i predaka i da se, osim zdravih, u povorci nalaze i hromi konji. Tada se vatra u kući ne sme ložiti jer todorci, zli demoni, ne vole dim. Todorovi konji mogu da naprave veliku štetu, da pogaze useve, a i ukućanima da nanesu zlo. Stoga se ranije vodilo računa da, za vreme Todorove nedelje, ukućani treba da budu u kući pre mraka”, piše Sreten Petrović u knjizi „Srpska mitologija”.

Kako on navodi, „brojni obredi i kultovi na našem prostoru isprepletani su s kultovima starosedelačkih naroda”, pa je verovanje u Velikog Todora povezano s verovanjem u tračkog heroja ili tračkog konjanika, ali i slične noćne konjanike kakvi su Triglav ili Trojan kod Srba, kao i germanski Vodan.

Andrija Ivanović