Niko nije toliko slavio život kao čovek koji je tako malo dobio od života. On je davno postao mit, jer danas takvi poput njega, ako i postoje, ne pišu.
Ko se jednom zaljubio u delo Čarlsa Bukovskog, nikada ne može da se odljubi. Američki pesnik i pisac i dalje je svež kao ruža iako je rođen pre tačno 102 godine, u gradu Andernahu, kao dete američkog narednika i majke Nemice. U Ameriku je došao sa dve godine i detinjstvo mu je obeležio surovi otac koji ga je omalovažavao i tukao zbog najmanje sitnice.
U tinejdžerskom uzrastu dobio je akne, koje su mu ostavile ožiljke na licu i duši. Utehu je tražio u knjigama. Bio je usamljeni klinac, bela sirotinja, šutiran sa svih strana, neprilagođen i očajan. Počeo je rano da piše poeziju, svaki dan, ali je tek u 49. godini objavio prvi roman. Za dve decenije postao je američki klasik. Zašto toliko volimo Bukovskog?
Sam Bukovski dao je odgovor na ovo pitanje rekavši da stalno dobija pisma u kojima mu pišu: "Toliko si sje*an, a još živiš. Odlučio sam da se ne ubijem". Sa ironijom je objasnio: "Na neki način spasavam ljude, iako nemam želju da spasem bilo koga. Eto, to su moji čitaoci: poraženi, izgubljeni i prokleti. Ponosim se time".
Njegove najbolje godine obeležili su težak fizički rad, alkohol, tuče, kurve, besparica i bolesti. Pisao je koliko je pio, a mogao je da popije okean. Ceo život proveo je u Los Anđelesu, a tamo je i umro.
Iza njega je ostalo preko 1.700 pesama, pet romana i šest zbirki kratkih priča - 60 knjiga ukupno, a posthumno ih ima još. Njegovu fikciju nazivaju prljavi realizam, jer piše o svakodnevici, stilom bez prideva i metafora, o načetim propalim ljudima, ironično, s humorom, često i vulgarno, ali - uvek sa saosećanjem. Zato se posle čitanja njegovih knjiga osećamo dobro. Gledao je kako foliranti dobro prolaze dok je on spavao po rupama od hotela i stanova, a često i na klupama u parku. Ipak, pisao je po 10-15 pesama u dahu. Polako se probijao u andegraund časopisa pesmama dugih naslova poput: "Ljubav je pas iz pakla" ili "Sviraj klavir pijan kao bubanj sve dok prsti ne počnu malo da krvare". Izdavačima se to svidelo. Prvi put je neko ogoljeno pisao da je srećan kada ga ne bole šuljevi, kada isprazni creva ili mu se posreći seks, ako u frižideru ima dva piva ili dobije crkavicu na konjskim trkama (ovu strast gajio je do kraja života).
TUKAO SE ZA PIĆE
Nadao se uspehu kada je u 26. godini objavio pesme uz Henrija Milera i Sartra, ali to se nije dogodilo. Napustio je posao poštara i prema urbanoj legendi, sledeću deceniju proveo je kao alkoholičar sa punim radnim vremenom. Nije ništa pisao, samo je pio, kurvao se, a i hapsili su ga više puta zbog tuča. Putovao je i dobar deo vremena proveo u jednom baru u Filadelfiji. Sedeo je tamo od pet ujutru do dva po podne i dobijao džabe piće dopuštajući da ga barmen isprebija kako bi zabavio goste. Tukao se gladan, sa svojim nenadano finim šakama, dok mu neka dobra duša ne bi kupila sendvič da ga ojača za tuču. Sve ovo poslužilo je kao građa za buduće romane, s neverovatnim likovima i anegdotama.
Nakon što je preživeo obilno krvarenje iz rektuma, vratio se pisanju, ali i radu u pošti. Ovaj put deset godina razvrstavao je pošiljke, uništivši leđa dižući džakove sa pismima. U jednim novinama počeo je da objavljuje kratke priče, koje su se pojavile kao zbirka "Beleške starog pokvarenjaka" i "Priče o običnom ludilu". Prelomni trenutak doživljava kada ga Džon Martin, vlasnik kuće "Crni vrabac", izbavi od posla nudeći mu 100 dolara mesečno da mu Bukovski preda sve što napiše. Martin je u njemu video genija i ostali su prijatelji do kraja piščevog života. Srećan što se rešio posla koji mrzi, za mesec dana napisao je prvi roman "Pošta". Bila je to 1969. godina i za Bukovskog počinje vreme slave.
U romanu se zvao Henri Kinaski Henk, koji bio njegov alter-ego i tako su ga kasnije zvali mnogi obožavaoci. Najpre je putovao širom Amerike čitajući svoju poeziju, što je bio poseban doživljaj. Redovno je bio pripit, kao i publika, zadovoljan sa 20 dolara za veče, dok bi za 50 sutradan častio ceo bar.
Dozvoljavao je da ga fanovi zovu telefonom i da mu pričaju svoje muke. Jednu pesmu je nazvao "462-0614" po svom privatnom broju. Pozivali su ga iz celog sveta. Nije zaključavao vrata. Svako ko je hteo i znao mogao je da mu uđe u kuću. Džon Martin se seća da je na prljavom kauču ispred doma Bukovskog naišao na dve plavokose devojčice iz Holandije, koje su mu rekle: "Došle smo da kresnemo Bukovskog". Ali, Buk ih je ispratio do taksija.
Devojčice su došle nakon romana "Žene", koji je objavljen 1978, a u kome je Bukovski s velikom dozom humora i ironije opisao armiju žena koje su mu obeležile život. Roman je doživeo ogroman uspeh, pogotovo u Evropi. Sve su bile tu. Linda King, vajarka s kojom je proveo pet burnih godina, selila je po celom LA bistu njegove glave koju je izvajala. Crvenokosa Pamela Miler, zvana Kapkejk, pomerala mu je pamet.
Njegove cice često su bile "groblja" - lujke, lude, polulude, alkoholičarke, redovno nesrećne i neurotične. Svaku je voleo. Čarls Bukovski ženio se dva puta, prvi put Barbarom Fraj, s kojom je proveo samo dve godine, a onda se 1985. venčao sa 25 godina mlađom Lindom Li Bejl, s kojom je ostao do smrti. Ona je bila vlasnica lanca restorana zdrave hrane, naučila je Bukovskog da pazi na sebe i čuva uspomenu na njega i danas.
Pisac je obožavao mačke, pa ih Linda ima jedanaest. Iz veze sa pesnikinjom Frensis Smit, zvanom Frensaj, još 1964. dobio je ćerku Marinu, koju je obožavao i izdržavao. Prisustvovao je i njenom venčanju u LA. Tokom drugog braka i Bukovski se obogatio. Kupio je kuću u San Pedru i BMW. Objavio je autobiografski roman "Bludni sin" i napisao autobiografski scenario za film "Barska mušica", u kome ga je odglumio Miki Rurk, uz Fej Danavej. Snimanje filma opisao je u urnebesnom romanu "Holivud". Šon Pen mu je dolazio svaki dan, kao i Madona i Eliot Guld.
Izgledalo je da je Bukovski (Henk) konačno uspeo kada se, tokom pisanja romana "Palp", razboleo od leukemije. Lečenje nije uspelo i umro je marta 1994. Sahranjen je u LA, a na nadgrobnoj ploči piše: "Ne pokušavaj". Bila je to njegova filozofija. "Suviše radimo, suviše pokušavamo. Ne radi. Ne pokušavaj. Ako uspeš, nisi ti to izabrao, to je izabralo tebe".
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
