Dok je gledamo kao kapetanicu leta u "Aviondžijama", ova glumica koja iza sebe ima brojne uloge u pozorišu i pred kamerom, otkriva kako usklađuje doktorske studije i posao
Kao student generacije glumica Sofija Juričan diplomirala je 2004. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a nakon toga upisala je i postdiplomske studije. Dobitnica je brojnih nagrada, među kojima je i nagrada "Mata Milošević" za najvišu ocenu za glumu i priznanje "Dr Branivoj Đorđević" za dikciju. Publika kraj malih ekrana upoznala ju je u seriji "M(j)ešoviti brak", a nakon nje ređala je brojne druge role, kako u pozorištu, tako i pred kamerom.
U novoj sezoni "Aviondžija" snimljenim u zajedničkoj produkciji Telekoma Srbija i Hype production, Sofija je oživela lik kapetanice aviona Viktoriju Babić, kojom je privukla posebnu pažnju.
Koliko vam je bila izazovna ova rola? - O pilotiranju nisam znala ništa, pritom sam se dugo plašila letenja, ali sam strah savladala putovanjima. Drago mi je što smo ovom ulogom razbili predsraude jer se pilotiranje uvek vodilo kao muški posao. Čak sam i upoznala kapetanicu leta iz Air Srbije, a uspela sam da savladam i tehničke stvari uz veliku pomoć vazduhoplovnog inženjera Zorana. Objašnjavao nam je kako izgledaju poletanje i sletanje, vanredne situacije kada uleću ptice u motor ili je peščana oluja...
Da otkrijemo gledaocima, snimali ste u maketi aviona? - Da, a morali smo da podignemo adrenalin kao da stvarno letimo. Kopilot i ja imali smo neku vrstu koreografije kako bismo dočarali turbulencije. Poznavanje zakonitosti pilotiranja podrazumeva određenu tipologiju i karakter, a opet i odstupanje od toga. Viktorija je u muškom svetu, gde je porede sa jačim polom pa mora da ima njihovu snagu, veštinu i hrabrost. Ona jeste jedna snažna žena, sa vrhunskim rezultatima, a s druge strane je samohrana majka i neko ko će se opet zaljubiti.
Jeste li kao devojčica maštali o tome da budete stjuardesa? - Želela sam da budem astronaut. Tada nisam imala strah od letenja, javio se kasnije nakon što smo mama i ja doživele tešku situaciju tokom leta. Krenule smo za Dubrovnik, ventilacija se upalila iznad Sarajeva i morali smo da se vratimo za Beograd. Bilo je dosta panike. Straha sam se vremenom oslobađala, pa je došla i želja da budem astronaut jer me fascinirao svemir. Potom sam želela da budem i arheolog, pa tek onda glumica.
Da se vratimo na "Aviondžije". Ponovo ste se sreli sa kolegom Vladimirom Kovačevićem. - On je snimao u majstorskoj radionici, pa nismo imali zajedničke scene. Ali, zajedno smo čekali snimanje. Bilo je zanimljiv, poznat je po svojim imitacijama, ali mene nije imitirao.
U seriji "Istine i laži" zamenili ste kao psihoterapeut koleginicu Borku Tomović? - Pripremila sam se za tu ulogu tako što mi je mama psihoterapeut i sama sam klijent psihoterapije. Postojala je bojazan kako će ljudi prihvatiti promenu glumice, pa sam znala da imitacije ne sme da bude. Naravno, postoje određene karakterne crte i okolnosti, ali sam ih iznela na svoj način. Bilo je potrebno nekoliko epizoda da se publika veže za mene.
Da li vam je tu pomogao neki majčin savet? - Nisam je pitala ništa, jer sve znam o tome. Od dvadeset i neke godine idem na psihoterapiju.
Je li vam gluma izazovna upravo zbog toga što možete da osetite razne profesije? - Nisam osetila samo profesije, već i ličnosti i njihov unutrašnji svet. Nekada se ličnosti u unutrašnjem svetu mnogo razlikuju od profesije, zbog okolnosti ili karaktera. Gluma mi je omogućila da uđem u tuđu kožu, da počnem od empatije, da se povežem sa tom osobom i izađem iz sebe, kako bi dočarala lik. Pomogla mi je da zamislim kako je to kad si neko drugi.
Imate li sada više razumevanja za ljude? - Kod glumaca se podrazumeva da imaju posebnu vrstu senzitivnosti i empatije, da se sažive sa tuđim mislima i mukama. Nemoguće ih je tumačiti, ako vam nije izražena ta crta. Glumu upisujemo mladi, a često igramo mnogo teže sudbine od onoga što možemo da razumemo sa 16 ili 17 godina. Božji dar je da razumeš nešto što nisi doživeo.
Volite li komediju i kako vam je legla "Radio Mileva"? - Sa Elmirom Jukićem radila sam na seriji "Lud, zbunjen, normalan" i drago mi je što sam imala priliku da ponovo sarađujemo. Volim komedije i igram često u njima, imam komičarsku crtu i neki me i vode kao komičarku, mada se ja ne bih opredeljivala.
Da li je rad pred kamerom protivteža igranju u pozorištu? - Istina je jedna i u tumačenju sve mora da bude verodostojno. Snimanje pred kamerama koristi se drugim sredstvima.
Mnogo radite. Imate li vremena za sebe? - Kad smo snimali treću i četvrtu sezonu "Aviondžija", od kraja decembra do marta imala sam malo slobodnog vremena. Radili smo šest dana u nedelji, po trinaest sati, a uz to sam putovala i imala predstave. Rano sam išla na spavanje, ustajala u pola šest i nosila sa sobom ono što će mi biti potrebno za ceo dan. Često sam pavala u autu. Sad planiram odmor i na planini i na moru koje volim najviše na svetu.
Kako pamtite svoju prvu ulogu u seriji "M(j)ešoviti brak"? - Sa Milanom Karadžićem sam radila u pozorištu "Boško Buha" i u "Pinokiu". Trebalo je da budem gost u seriji, međutim lik je bio toliko upečatljiv i naišao je na pozitivne kritike te sam se ja zadržala u ekipi, na moje veliko zadovoljstvo. Učila sam kako da se ponašam pred kamerama. Bilo je veoma smešno. Milan je imao mnogo strpljenja. Andrija Milošević je takođe bio na početku karijere. Lepo smo se družili i još lepše radili.
Koji savet starijih kolega rado pamtite? - "Ne može isto, može samo iznova". Svaki put mora biti kao da je prvi. Kako biste objasnili svoj put? - Bilo je momenata kada sam se pitala da li želim da se bavim glumom, ali to se pripisuje napornim periodima. Ovaj posao ume da bude težak, jer traži celo biće, naročito u pozorištu. Svaka predstava tera te da iznova učiš da hodaš, kao da nikada pre toga nisi glumio.
Da ste odustali od glume čime biste se bavili? - Pre glume, bila sam primljena na istoriju. Tako da studirala bih istoriju ili psihologiju. Zbog čega je posao glumca najteži, a zbog čega najlakši? - Lako je kad se igraš i kada poveruješ u tu igru, kad se oslobodiš stida i predrasuda, a teško je jer radiš sa samim sobom i tražiš od sebe nešto što misliš da nikada ne bi mogao da proizvedeš. Moraš biti spreman na razne igrarije i traganje, nije lako od sebe zatražiti neke emocije i savladati ih iz tuđe kože.
Koliko ste dozvolili da vam posao oblikuje privatni život? - Sve što igram je u meni, ali se trudim da postoji granica. Imam prijatelje koje nisu iz sveta glume, a opet imam i kolege koje veoma dobro poznajem. Trudim se da imam vremena za stvari mimo posla. Druga sam godina doktorskih studija na FDU. Jedna predstava biće moj doktorat i nadam se da ću moći i kasnije da je igram.
Kako ste se opredelili za doktorske studije? - Radila sam sa vulnerabilnim grupama, koje su me uvek zanimale. Sa 25 godina počela sam da radim kao ambasador dobre volje i to sa osetljivim grupacijama, pa sam prisustvovala mnogim edukacijama. To mi je verovatno bila neka inicijalna kapisla da kroz upotrebu drame mogu da tretiram takve teme. Uz to sam bila i dobar student, imala sam sve moguće nagrade FDU.
Možemo li kroz vaše likove da zaključimo kakvi ste privatno? - Gluma je transformacija i najvažnije mi je da u liku ne budem ja. Oni koji su energični i temperamentni liče na mene, a sa drgue strane i i hiperranjivi podsećaju na mene.
Kako izgleda vaš slobodan dan? - Spremam kuću, volim da kuvam. Dve godine nisam kupila hleb, jer stalno mesim. Sa psom idem u šetnju, vikendom smo često na Adi. Uživam da igram jamb i društvene igre, uz dobru hranu i vino. Volim da pobedim, ne sedam za sto ako neću pobediti. Sad sam malo sazrela pa se ne nerviram kao ranije. Volim da stvari uspeju, mnogo se trudim oko svega.
Kurir. rs / TV Ekran / Andrijana Stojanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
