Iako je od premijere filma "Kad porastem biću Kengur" prošlo skoro 20 godina, replike iz njega se i dan-danas citiraju, a autentični likovi ostali su u sećanju i onima koji su ga bar jednom odgledali.
Jedan od njih je Gangula, a reditelj Radivoje Raša je u ispovesti za Kurir otkrio kako su pronašli glumca za njega.
"Skoro uvek je jako dobro dati glumcu ulogu koja nije iz njegovog faha, jer ga to inspiriše i počne da grize. Treba glumca malo izmestiti iz onog što mu je poznato i u čemu se oseća lagodno. To sam shvatio sa Đuričkom i ulogom negativca u "Munjama". Razmišljao sam kome da dodelim ulogu lokalnog siledžije Gangule. Naravno, tu je bilo priče - može Nenad Jezdić, može ovaj, može onaj, ali svi su iz tog faha, očekuješ ih u tom liku. Nismo mogli da smislimo glumca koji nije iz tog faha. U jednom momentu kažem Sergeju da zovemo nekoga iz muzičkog biznisa, jer nije mnogo komplikovana uloga. Kaže on: "Ma, ne, bre, zvaćemo vaterpolistu Aleksandra Šapića!" Mi sa nađemo s njim, on pročitao, probali smo i nije bio loš. Na snimanju je stvarno bio dobar. Veliki je rizik kad uzmeš naturščika. Svaki čovek može da bude glumac, ali bukvalno, samo što većina njih može da odigra jednu ili dve uloge, a samo ozbiljan glumac može da tumači mnoštvo likova", ispričao je Andrić.
"Kad porastem biću Kengur" nije bio ni njegov originalan naziv.
"Prvobitna ideja filma "Kad porastem, biću Kengur" je bila da se zove "Novi Beograd", jer se ceo film dešava tamo. Miroslav Momčilović ga je pisao, a on voli Novi Beograd, lokalpatriota je. Međutim, naši centralni objekti su bili na Voždovcu. I sad, kako da se zove Novi Beograd, a zgrade su nam na Voždovcu? To što nam je producent Milko Josifov našao na Voždovcu je sve bilo za džabe i kladionica i sve. Zovem ja Milka i on mi kaže: "Ma, bre, nema nikakvih problema. Nađite vi objekte za džabe na Novom Beogradu i snimaćemo tamo." Ja sam bio u fazonu: "Aha, u tome je fora!" Zvao sam onda Miću, on je bio očajan. Nudio sam mu da na početku piše da je film posvećen Novom Beogradu, da bih se malo oprao, ali nisam ga utešio. Mića je posle snimio film o Novom Beogradu i rešio to. Meni je bilo okej da se snima na Voždovcu, znao sam taj kraj, išao sam dve godine u Dvanaestu", priča Raša i nastavlja:
"Kladionica u kojoj se dešava radnja je bila frizerski salon, pa je otkupljen da se preuredi u kafić ili je bilo obrnuto, tako nešto. Mi smo uleteli u periodu između dva vlasnika, zamolili ih da odlože radove na mesec dana dok snimimo i pristali su. Takav je posao kinematografija, glavna parola je - snađi se. I to uglavnom pomoću štapa i kanapa".
Reditelj je otkrio još neke zanimljivosti.
"Taj film nisam gledao od novinarske projekcije 2004. godine. U četvrtoj rolni, to je pred kraj filma, desilo se nešto, neka tehnička greška, odjednom nije bilo šumova i muzike iz centralnog zvučnika. Ima u filmu scena u kojoj junaci slušaju radio na krovu, a iz radija se ne čuje ništa. A bilo je važno zbog priče, spiker je govorio nešto važno o letećem tanjiru. Sećam se da se u tom kadru kamera kreće ka radio-aparatu, približava mu se, kao stvaramo napetost, a iz radija se ne čuje ništa... Al' nije samo to, zvuk je u filmu jednako važan kao i slika, a centralni prednji zvučnik je najvažniji. Dakle, imamo neispravnu kopiju, a još nekoliko desetina kopija filma je već napravljeno za prikazivanje u bioskopima i morali bismo da platimo recimo 20.000-30.000 evra da se naprave nove, ispravne kopije. A para, naravno, nemamo. Bio sam užasnut na toj projekciji i nikada više nisam gledao film, jer to nije ono što sam napravio. Ni "Munje" nisam gledao posle premijere, jer sam u filmu video mnogo propusta. Ne gledam jer vidim samo greške. Uglavnom svoje", zaključuje Andrić.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
