Glumica Maša Dakić pokrenula je temu seksualnog zlostavljanja žena komadom "Prima Facie", koji će sutra biti premijerno izveden na sceni Bitef teatra. Tekst za predstavu, čiji je i producent, u glumičine ruke stigao je pre dve godine i odmah je znala da mora da ga adaptira, a pre šest meseci u saradnji s rediteljkom Anjom Sušom poklonila se i brodvejskoj publici. Maša inače živi u Njujorku, gde se godinama bavi glumom, a u intervjuu za Kurir otkriva kako je izgledao proces pripreme ovakvog komada, koji je spremala uz veliku podršku supruga.
Komad ipak ima i komične elemente?
- Prvi deo predstave je maltene takav. Autorka je advokatica, zbog čega je uspela da na jedan žovijalan način objasni kako funkcioniše pravo. I ti se, kao publika, zaista zaljubuješ u taj poziv, počinješ da veruješ u pravni sistem. Mojoj junakinji, koja je takođe advokatica, desi se određena situacija u kojoj je prozvana i mora da sagleda stvari iz potpuno drugačije perspektive. Tako da, bez obzira na to što je reč o važnoj temi, ovo je ipak brodvejski recept i jedan šou.
Četiri i po meseca sam učila tekst, što je moj muž slušao. Na kraju je počeo da pojačava televizor, ali me je veoma podržao
Kako ste reagovali kada ste prvi put pročitali tekst?
- Razumela sam emotivni deo, ali mi je pravni aspekt bio potpuna nepoznanica. Kad smo dobili dozvolu za izvođenje, morali smo da pozovemo sudskog tumača da prevede tekst. Dosta smo naučili o pravnom sistemu.
Koliko vam je bilo teško da prenesete emocije na scenu?
- Igranje u ovom komadu me neuporedivo manje košta u emotivnom smislu u odnosu na žene i devojke koje su zaista prošle kroz to. Snagu sam pronašla sam u tim jakim damama. Verujem da svako od nas zna bar za jedan slučaj. Pripremajući se za ulogu, otišla sam u naš Vrhovni sud i prisustvovala suđenju kao zainteresovana javnost. Slušajući svedočenja tih devojaka koje sam pratila, dobila sam inspiraciju i želju da istrajem.
Kada je žena žrtva silovanja, često je pitaju zašto se baš tako obukla, što je do kasno ostala napolju. To treba da promenimo
Među žrtvama su i vaše koleginice?
- Ono što su one uradile je zaista herojski potez. Pokazaće se koliko je ovaj problem prisutan u društvu i devojke će se tek odvažiti da prijave nasilje i suoče se s nasilnikom. Neke će imati snage da priznaju samo sebi, ali i to je veliki korak. Ne treba pravosudni sistem doživljavati kao bauk, takve situacije treba prijaviti.
Da li ste s Milenom Radulović razgovarali o predstavi?
- Ne, nisam želela da je na taj način uznemiravam. Svojim postupkom je već dovoljno rekla i ja sam već uzela inspiraciju i ljubav za ovu predstavu iz njene hrabrosti. Komad postavlja pitanje zašto osuđujemo žrtvu seksualnog zlostavljanja. - Istina za kojom mi tragamo nije nužno i pravna istina. Ipak, u različitim krivičnim postupcima na različite načine se postupa prema žrtvi. Kada je žena žrtva silovanja, često je pitaju zašto se baš tako obukla, što je do kasno ostala napolju ili zašto je popila i išla mračnom ulicom. Kada je reč o pljački, niko neće pitati žrtvu zašto je baš taj sat nosila ili ušla u ulicu u kojoj bi mogli da joj ukradu sat. To treba da promenimo. Takvim odnosom prema žrtvi silovanja stavljamo joj do znanja da je sama kriva za to što joj se desilo i apriori je osuđujemo. Ovaj komad želi da promeni tu perspektivu gledanja na žrtve seksualnog zlostavljanja i u tome je već donekle uspeo. Pokrenuo je reformu pravosudnog sistema u Australiji, Engleskoj i Americi i definitivno korespondira s pravnim svetom.
Kako ste došli na ideju da ga radite?
- Moj suprug je bio inicijalna kapisla. Kad sam pročitala tekst, nisam mogla da prestanem da govorim o tome. Prepoznao je koliko me je ova tema dotakla i samo je rekao "Ti ovo treba da uradiš."
Sitkom "Lako je Raletu" doneo mi je nove poslove i prijatelje
Trenutno se na RTS reprizira sitkom "Lako je Raletu", koji je vam je doneo popularnost. Hoćete li snimati nastavak?
- Nemamo nikakve informacije o nastavku rada na ovoj seriji. Zasad to nije u planu. Snimanje ovog sitkoma je za mene bilo fantastično iskustvo koje me je pokrenulo ka drugim glumačkim projektima, a na njemu su se razvila i neka prijateljstva. Teme iz "Svi vole Rejmonda" su univerzalne i razumljive publici širom sveta, pa i kod nas.
Koliko vam znači njegova podrška inače?
- Četiri i po meseca sam učila tekst, što je stalno slušao. Na kraju je počeo da pojačava televizor, ma bilo je potpuno ludilo. Sa mnom je proživljavao trenutke u kojima sam bila na ivici da odustanem od svega. Želela sam da se samo zatvorim u mišju rupu i nestanem. Čini se da ste jedno drugom veliki oslonac. - On u Americi ima restoran "Kafana". Obožavam to mesto i volim da budem kelnerica. Dosta vremena provodim tamo, iako ima tim ljudi koji to više nego dobro rade i bez mene. Kad se pojavim, budu u fazonu: "Oh, ponovo je došla da nas smara." Ali ja volim da vršljam okolo. (smeh)
Kako ste se upoznali?
- Bila sam u Americi na glumačkoj specijalizaciji pri Institutu "Li Strasberg". Da bih se izdržavala, morala sam da radim. Prvo u prodavnici cipela, pa kao konobarica u njegovoj kafani. Dugo smo bili bliski prijatelji kada me je moj muž Vladimir, koga svi znaju kao Coju, svojim postupcima potpuno osvojio. Nisam imala nijedan argument protiv naše veze. Stvarno je divan čovek.
Vraćate li se skoro u Ameriku?
- Predstava će se u februaru igrati u Beogradu, a zatim ćemo do kraja marta obilaziti i druge gradove po Srbiji. Nakon toga ću se vratiti u Ameriku, ali tamo zbog prava nećemo više igrati ovaj komad. U junu planiram povratak u Srbiju, gde ćemo sa ovom predstavom nastupati na festivalima.
(Kurir.rs/A.G.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
