Ljiljana Dragutinović kaže da je posao glumca uvek bio zapostavljen što se finansija tiče i da upravo zbog toga nije bila srećna kada je njena ćerka Ana odabrala da krene tim putem.
Ipak, danas je na nju ponosna. Slavu je postigla ulogom Natalije Šćekić u "Srećnim ljudima", ali pozorište je uvek bila njena velika ljubav.
- To je tačno. Svako pozorište, što volim da kažem, ima neku blagu memlu, drugačije miriše. Kada osetim taj miris, kao da me podseti na mladost. Neverovatno. Pozorište je uvek bio moj temelj. Ja sam sa glumcima poput Bate Stojkovića, Petra Kralja, Mire Stupice, Danila Lazovića, Milene Dravić i mnogih drugih igrala, ali i bila i veliki prijatelj.
Kome ste znali od njih onako prijateljski da se otvorite i da kažete šta vas muči?
- Bilo je tu raznih. Imala sam Batu Stojkovića. On je za mene bio kao učitelj, kao i Petar Kralj. Bili su različiti glumci, ali njima sam mogla da se poveravam profesionalno. Sa velikom damom Milenom Dravić sam imala veoma prisan odnos. Ne samo kao glumica glumici, nego i privatno. Izuzetno prisan odnos. Velika poverljivost je vladala među nama. Mnogo sam joj verovala i ona meni. Kao da me je odabrala za to. I zbog toga sam ponosna.
I dok pričate o tako velikim glumcima, čini se da su oni živeli boemskim načinom života, što danas nije slučaj, nekako se radi i živi brzo, slažete li se?
- Naravno, zato što su takva vremena. Ovi ljudi su bili temeljni glumci. Svako iz svog habitusa. Potpuno su bili različiti, temeljni i ozbiljni. Danas se nema vremena. To je kratkog daha. Igrala jedno leto ili preko noći postala zvezda, pa se ugasila... A ovi ljudi su bili moji učitelji. Nadam se da su me dosta toga naučili, a pogotovu da u pozorištu postoji pre svega moral.
Danas svi hrle ka novcu?
- Ne čudi me. Glumci su uvek bili zapostavljeni. I u moje vreme kada je počela televizija moji upravnici iz Ateljea su nam dopuštali da radimo. Dozvoljavali su znajući kolike su glumačke plate. Takva su vremena da ljudi moraju da rade da bi izdržavali svoju decu, porodicu, da bi mogli, ako ništa drugo elementarne stvari da kupe za svoj dom. Ali postoje i oni ljudi koji na to ne pristaju.
Da li ste vi među njima?
- Ne znam. Igrala sam u serijama i te kako, ali ne znam da vam kažem. Zato što je ipak ako se pojavite tu, za svakog glumca koji je zbilja istinski glumac, ne govorim o daru, novac se zaboravi tog trenutka kada čovek stane na scenu. Onda nema više novca. Onda sam to ja koja moram da opravdam i da ispunim očekivanja publike.
Da li ste bili iznenađeni kada vam je ćerka Ana rekla da će krenuti vašim stopama?
- Kada sam starijeg unuka šetala Knezom, bila je izložba u SANU Edgara Degaa... Napisala sam poruku njegovom ocu da smo na izložbi. A on kaže: "Nemoj, molim te! Ima nas toliko umetnika u porodici". Moja Ana je završila fakultet od kojeg se moglo lepo zarađivati, ali ona je htela pozorište. Kada je krenula sa drugaricama da ide u pozorište bilo je ide da gleda, ali kada je krenula sama, znala sam da nema spasa.
Kurir.rs/K.Đ/Blic, Foto: Vladimir Šporčić
NE PROPUSTITE
