Prošle su skoro četiri decenije otkako je kao doktorka na selu u istoimenoj seriji osvojila srca televizijske publike. Dramska umetnica Ljiljana Blagojević na temeljima te popularnosti gradila je karijeru jednako uspešnu i pred kamerom i u pozorištu, udahnuvši život najrazličitijim likovima. Bila je i na tronu, neko ko je voljen i neko ko pati. Sve je to, kako kaže, rezultat prožimanja njenog životnog i profesionalnog iskustva. Deo njega utkala je i u novu ulogu u seriji "Crna svadba", koja počinje sa emitovanjem 23. oktobra na kanalu Superstar, a sedam dana kasnije i na RTS.
Šta je bilo presudno da prihvatite ovu ulogu?
- Prvo tražim da pročitam tekst scenarija, pa pitam ko režira i koja je podela. Ako mi se tekst sviđa, onda gledam značaj uloge za radnju serije. Ako se uloga u montaži može iseći, onda nema razloga ni da je prihvatim. U ovom slučaju radilo se o izvanrednom scenariju, intrigantnoj priči i ulozi koju do sada nisam imala prilike da igram. Veoma zahtevna u svim aspektima, a snimanje je zahtevalo veliku pripremu. Naročito bih podvukla fantastičnu saradnju sa rediteljem Nemanjom Ćipranićem. Odavno nisam srela tako vaspitanog reditelja koji poštuje glumca. Možda zato što mu je deda bio glumac. Produkciono, serija je rađena na zavidnom nivou.
Publici sam žanr psihološki triler deluje obećavajuće. Šta se vama u priči najviše dopalo?
- Sve. Žanr je rađen iz našeg mentaliteta i samim tim veoma je uverljiv. Iako sam imala dosta scena na jeziku koji ne znam, uz rituale koje ne poznajem, temeljna priprema mi je pomogla da to uradim na visokom nivou. Serija će držati pažnju publike i vrlo je zaintrigirati. Biće to posle čuvenog filma "Leptirica" još jedan biser u našoj umetnosti tog žanra.
Smete li da demistifikujete onaj deo svog posla koji bi otkrio kako je to snimati horor, da li jednako strašno kao i gledati ga?
- Pravi horor snimala sam davno, pre raspada Jugoslavije, u Sarajevu, zvao se "Enigma". Volim da ga snimam jer je zahtevan za glumca, ali ne volim ga kao žanr. Plašim se da ga gledam. Još stavljam ruku na oči kada vidim scene koje me uznemire. Strah čoveka koči i čini usplahirenim i nesrećnim. Više volim da doživim katarzu, pročišćenje kroz druge žanrove.
Sve češće su vernici ujedno i praznoverni. Smatrate li da i u 21. veku crna magija izaziva strah u ljudima i dokle se u seriji "Crna svadba" bavite njome?
- Nikada više nisam sretala unezverenosti ni straha kod ljudi nego danas. Sve ovo što se događa na globalnom nivou i nepoznavanje toga doveli su ljude u situaciju da se više okreću horoskopima i ostalim okultnim seansama. Problem je kad vas ta strast obuzme i kada svoj život podredite tome. Vera je jedno, a praznoverje drugo. Dve suprotnosti i jedno sa drugim ne bi smelo da ide. Kao tamna i svetla strana. Čovek kada je očajan, traži spas i prelazi granice zdravog poimanja našeg bitisanja. Ja bih se uvek okrenula ljubavi, plemenitosti, radosti i veri. Veri u dobro. Veri u čoveka.
Nakon duže pauze u snimanju na televiziji, pored ove role, došla je i uloga Marte u seriji "Kljun". Da li vam je nedostajao rad pred kamerom?
- Obe serije radila sam paralelno, iako ne volim da radim više poslova u isto vreme. Ali toliko su bili različiti zadaci, a i nisu bile noseće uloge, tako da sam uspela da ih uradim kako sam zamislila. Volim kameru. Prija mi rad sa novim rediteljskim snagama. Jelena Gavrilović i Uroš Tomić su dragocena pojava u rediteljskom svetu. Vrlo su mi prijali i kao reditelji i kao karakteri.
Čini se da se vrlo lako prebacite iz lika u lik, od doktorke, biznismenke, vlasnice pansiona, arheologa, psihoterapeuta... Odakle sva ta iskustva glumcu da bude drugačiji?
- Važno je posmatranje sveta oko sebe. Pored Siniše sam naučila da dramaturški posmatram i analiziram tekst. Veoma mi pomaže i bavljenje pedagogijom jer me tera da prilazim ulozi školski, da je analiziram, smišljam i pronalazim motive i opravdanja za njene postupke. Da znam šta radim i ko to radi, a ne da budem privatna. I zato sam u svakoj ulozi, bez skromnosti, to što ste rekli - drugačija. Volim svoj posao i radujem mu se, iako se njim bavim nekoliko decenija. I biram. Ponavljanje uloga me ne interesuje.
Svojevremeno vam je "Doktorka na selu" donela ogromnu popularnost. Imali i posle 40 godina televizija jednaku moć?
- Da, televizija kao medij ima ogromnu moć i još veću odgovornost. Ali vreme se ubrzalo i melje sve, pa i naše uloge koje kreiramo za televiziju, tako da je i popularnost brza, nagla i prilično kratka. Ipak, ova hiperprodukcija serijskog programa, koliko je dobra jer ima posla za moje kolege, toliko je i kontraproduktivna jer ima i poslova koji ruše dignitet umetnika.
Uloga kraljice Drage Mašin u seriji "Kraj dinastije Obrenović" bitno je obeležila vašu karijeru. Da li istorijski likovi posebno opterećuju, kao što je skoro bilo i oživaljavanje lika čuvene Milunke Savić?
- Za glumca je izazov igrati ličnost iz istorije. Mene nije opterećivao rad na tim zadacima. Čitala sam za Dragu Slobodana Jovanovića i tražila odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila. Sve je bilo šturo. Draga je bila omražena, kako se uglavnom i događa, za sve neuspehe vladara ovde na ovim prostorima krive se žene. Ja sam se odlučila da je Draga Aleksandra volela. Iz svoje vizure. Omogućio joj je ono što joj je bio san. Da bude kraljica! O Milunki sam mnogo znala i ranije i bila mi je čast da igram tu heroinu srpskog naroda.
Bili ste jedan od producenata serije "Gorki plodovi". Mora li danas glumac pre ili kasnije time da se bavi?
- Ne mora, ali se događa sve češće. To je veoma naporan i težak posao. Nema veze s umetnošću, a radite direktno u korist nje. Više volim glumu. Ali uvek bih bila producent Sinišinih tekstova jer su fenomenalni i to zaslužuju.
Možete li kao deo ekipe čuvenog "Boljeg života" da definišete popularnost te serije?
- Bila je prva sapunica na ovim prostorima. Toliko se reprizirala da je gledaoci znaju, verujem, napamet.
Da li je pozorište prava protivteža radu na televiziji?
- Ono je živ kontakt glumca i publike. U njemu je sve drugačije. To je umetnost ovog trenutka i ja volim da kažem umetnost prezenta. Kada se predstava završi, tog umetničkog dela nema. Ostaje ono što se desilo u kontaktu sudara umetnika i gledaoca. Oboje smo posle toga drugačiji. Da bi glumac bio dobar na filmu, mora da ima proces rada u pozorištu. Ono vas tera da mislite. I zato ne volim kada čujem da neko kaže to je pozorišna gluma. Postoji dobar i loš glumac. Dobar je dobar u svim medijima. A primena našeg posla u medijima je zanat i to se uči.
Koliku vam je radost donela Vasa Železnova, koju je pre vas igrala čuvena Ljiljana Krstić?
- Uloga Vase je crveno slovo za svaku glumicu. Velika svetska literatura. Ljiljanu Krstić sam obožavala. Zahvalna sam reditelju Svibenu, Narodnom pozorištu i Bogu što me je ta uloga pronašla.
Jeste li još pri izjavi da ste pre svega baba svojim unukama, pa onda glumica?
- Kod mene je tako. Jedno drugo podupire. I samo tako sam srećna i zadovoljna.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
