Čak i u 1960. mnogi su parovi dočekali prvu bračnu noć bez ikakvih seksualnih iskustava. Seks u ono vreme nije trebalo da pruži užitak ženama i uvek je predstavljao izvor mogućih neprijatnosti.
"Suprug često može da olakša prvu bračnu noć supruzi tako što će naći nekakav posao koji mora da obavi dok se njegova mlada priprema", napisao je psiholog i bračni savetnik dr Kliford R. Adams u časopisu Moderna mlada 1952. godine.
"Može joj čak predložiti da će se vratiti za 15-20 minuta, što će joj ostaviti dovoljno vremena da ga dočeka u krevetu kad se vrati". Naravno, mlade supruge nije trebalo da očekuju previše, upozorio ih je Adams.
"Mnoge mlade supruge ne dožive orgazam na početku braka i ne bi trebalo da se brinu zbog toga", napisao je Adams i naveo kako je u jednom istraživanju manje od 25 odsto žena priznalo da su doživele orgazam u prvih nekoliko nedelja braka.
Adams je opisao i kako izgleda vođenje ljubavi. Naime, nakon zagrevanja nekoliko trenutaka, bili bi spremni za koitus."U prvim danima braka, ovo bi se trebalo izvoditi nežno. Međutim, posle nekoliko dana može da uživa u ljubavi bez granica. Bračni parovi ne bi trebalo da zaborave koliko je važan klimaks jer se na taj način smanjuje stres".
Godine 1950. je objavljena i detaljna, ilustrirana "Enciklopedija seksa" u kojoj su prikazani i pomalo bizarni dijagrami u kojima se ženski spolni organi uspoređuju s onima od kokoši. Jedan od najvažnijih savjeta u knjizi je bio da za vrijeme seksa partneri ne bi trebali zaboraviti - disati!
U priručniku "Kad se vjenčate" iz 1953. godine sociolozi Evelin Duvall i Reuben Hill pokušali su objasniti mladićima zašto ih ponekad dobre devojke "izazivaju, iako nisu spremne ići do kraja". Kao glavnog krivca za takvo ponašanje, naveli su nepredvidljivu žensku požudu.
"Ženski seksualni odgovori su toliko opšteniti i raspršeni da one često ni same ne znaju da su uzbuđene, te su vrlo često potpuno nesvesne da svojim ponašanjem uzbuđuju mladiće i prelaze granice koje u stvari ne žele da pređu."
Kako supruga učiniti srećnim Ako želite da vam suprug bude zadovoljan, zaboravite na seksi veš i inteligente rasprave. Stručnjaci iz 50-ih smatrali su da brak nikad ne bi preživeo ako bi muškarac bio praznog želuca. A kako se to ne bi dogodilo, žene bi uvek trebalo da paze da naprave "poštenu večeru".
"Društveno okupljanje, poslepodnevni čaj, matineja, štogod, nije opravdanje da večera ne bude na vreme spremna kad suprug dođe kući nakon napornog radnog dana", napisao je A. H. Tyere u svojem široko prihvaćenom priručniku iz 1951. - "Seksualno zadovoljstvo i srećan brak".
Međutim, nije bilo dovoljno skuvati fini obrok, nego su žene trebalo da održavaju i određene standarde. Jedan od njih je bio savršeno ispeglani stolnjak i lepo uređena spavaća soba sa finom posteljinom.
Žene koje su pak "konstantno pripremale nejestivu hranu, hladnu i bezukusnu, koju su servirale na kuhinjskom stolu preko kojeg su raširile tek kuhinjsku krpu, ne bi trebalo da ostanu iznenađene ako im je suprug često telefonirao iz kancelarije kako bi ih obavestio da je zatrpan poslom i da neće stići kući na večeru".
S obzirom na to da je bilo jako teško razvesti se, postojalo je mnoštvo saveta kako produžiti trajanje braka. Obično su žene bile te koje su morale usrećiti muškarce, a to je svakako isključivalo bilo kakvo prigovaranje.
"Iako muškarac može dugo slušati prigovore, verojatno to neće zauvek trpiti. Njemu je potrebna tišina kako bi pronašao svoj mir i učinio život podnošljivim, pa nemojte da to potraži van kuće. A mogao bi".
Uz to, žena je morala da sluša muškarca kad bi joj se obraćao, a nije pomagalo ni ako nije bila posebno zainteresirana za ono što joj je on objašnjavao (a to je morao izuzetno pojednostaviti, jer je bilo poznato da žene ne poseduju veliku koncentraciju da tek tako shvate te komplicirane poslovne stvari).
Sve u svemu, bez obzira na brige, kako bi očuvale svoj brak, za žene je bilo najpametnije da ćute. Godina 1950. bila je izuzetno popularna i čitana kolumna sa savetima nazvana "Može li se spasti ovaj brak". U njoj je Teta Agonija odgovarala zbunjenim čitateljkama, rekli bismo danas, suludim savetima.
Jedna žena je 1957. pisala o tome kako ju je suprug, koji se kasno vratio s poslovnog puta udario. "Kad me suprug zlostavlja pred decom ili me ponižava pred komšijama, samo se želim da se sklupčam i umrem".
Teta Agonija joj je na to pak samo odgovorila: "Ako želite miran porodični život, morate naučiti kako suprugu dati ono što mu treba iz braka i na taj mu način pomoći da kontroliše svoj temperament."
Ako bi pak imala tako sjajnog muškarca koji bi je izvodio u restorane, žena je imala dve uloge: da zna svoje mesto i pazi kako sedi. Nije smela ništa sama da naruči (ni čašu vode), već je to činio muškarac, jer je on, naravno, znao najbolje što joj treba.
(Daily mail)
