Uprkos uglavljenoj činjenici da nijedan od „nesavesnih“ vozača koji - ponekad nesrećnim spletom okolnosti, ponekad besomučno jureći - nalete na pešaka, ubiju ga ili unakaze i onda zbrišu s lica mesta nikada nije izbegao policijino savatavanje i privođenje pred lice pravde, ta se praksa neodustajno nastavlja.
Ne garantujem baš za tačnost statističkih podataka, ali u (približno) sedam od deset slučajeva naletanja na pešaka „nesavesni“ vozači, umesto da zaustave auto, povređenom pešaku ukažu prvu i pozovu Hitnu pomoć, dodaju gas i beže u nadi da neće biti savatani.
Tako je bilo i u slučaju devojčice - praktično bebe - Danke Ilić, čiji je nestanak izazvao opštenacionalnu i regionalnu uznemirenost i bio povod za višednevno tabloidno mahnitanje, koje je znatno omelo, verovatno i produžilo istragu.
Na kraju se pokazalo da malu Danku nisu kidnapovale N. N. Rumunke, nego da su na nju kolima naletela dvojica radnika lokalnog vodovoda, koji - zbog beline dana i opasnosti od mogućih svedoka - nisu dodali gas i nestali u noći, nego su pokupili (ubijeno? povređeno?) dete, stavili ga na zadnje sedište i u pogodnom momentu izbacili telo na deponiju.
Tabloidna priča kaže da su „nesavesni“ vozači, budući da je devojčica još davala znake života, i pridavili Danku, ali se iskreno nadam da će autopsija pokazati da to nije bilo tako. I ovako je previše.
Kao i obično u takvim situacijama, novindžije serbske zašle su po komšilucima „nesavesnih“ vozača da se raspitaju a da kakvi su to ljudi bili i listom su dobijali (standardne) odgovore da su to bili „normalni“ ljudi, „spremni da pomognu“ i tako dalje. Živo me čudi da se nije našao niko da kaže da su bili i „dobri Srbi“. Bezbeli bi se našao neki komšija da i to kaže, ali okolnosti su bile takve da je „Srbin“ bilo nezgodno pominjati, pa je proradila autocenzura.
I tako dolazimo do teme naše današnje kolumne: do ovdašnje raširene zablude da su „normalnost“ i „spremnost da se pomogne“ nespojivi sa emocionalnom otupelošću, odsustvom empatije i sklonošću da se odgovornost izbegne po svaku cenu.
Uopšte ne sumnjam da su inkriminisani vodoinstalateri bili „dobre komšije“ i „normalni ljudi spremni da pomognu“, ali zar Hana Arent nije još na suđenju Ajhmanu ustanovila da je Ajhman bio sasvim normalna osoba koju su ideološko slepilo i emocionalna otupelost naveli da počini masovni zločin.
Pretpostavljam da će u narednim danima - slučaj Danke Ilić još nije okončan, još tu ima materijala za mahnitanja - uslediti sijaset prepisivanja pravnih lekova, npr. pojačanja kontrole na putevima, možda čak i ponovno uvođenje smrtne kazne, ali nijedan od tih lekova ništa neće izlečiti. Prekasno je. Kad je trebalo raditi na kultivisanju društva i empatije - u XIX veku - radilo se suprotno, znate šta, nemojte se praviti ludi. Tokom vremena je i to što se radilo iščilelo i ostala je samo otupelost.
NE PROPUSTITE
