Sredinom aprila Rusi su prešli Odru, udaljenu 70 kilometara i započeli završni, nezaustavljivi prodor prema Berlinu. U bitku su gurnuti praktično tek ostaci iscrpljene nemačke vojske - ubrzano regrutovani veterani Prvog svetskog rata, neobučeni civili iz jedinica Folksšturma i mršavi dečaci od 15-16 godina (neki su bili čak i mlađi - užasnuta deca koju su streljali ako bi pokušala dapobegnu) iz Hitlerove omladine.
Ovako opisuje stanje u Berlinu u aprilu 1945. Angela Lambert u svom delu "Izgubljeni život Eve Braun".
Anonimna autorka u dnevniku piše: "Mladi dečaci, dečjih lica, proviruju ispod prevelikih čeličnih kaciga. Čovek se užasne kad začuje te piskutave glasiće. Najviše im je 15 godina, stoje onako niski i mršavi u prevelikim uniformama". Samo ta šačica jadnika stajala je između neprijatelja koji je krenuo na Berlin i svemoćnih nacista koji su užasnuti čučali u bunkeru. Šesnaestog aprila 1945. Prvi beloruski front, kojom je komandovao maršal Žukov, pokrenula je sovjetsku ofanzivu na Berlin, sa 750.000 vojnika, gotovo 4.000 tenkova i 17.000 topova i minobacača. Eksplozije su se čule i s udaljenosti od 70 kilometara".
Još 23. novembra 1939. Hitler se proročki zarekao: "Dok budem živ, misliću isključivo na pobedu… Ni pod koju cenu neću preživeti poraz svog naroda".
Ali tog aprila 1945. više nije bilo mesta za glumu. Pred njima je prelomni trenutak.
"Svi, pa tako i Firer, znali su da će sovjetska vojska opkoliti grad, ostavljajući tek dva pravca za izlazak koji bi se svakog trenutka mogao zatvoriti. Svi su pozvani da poslušaju Hitlerove reči i ljudi su se tako gurali u tzv. "veliku konferencijsku sobu" u Firerbunkeru. Gering, Denic, Kajtel, Ribentrop, Šper, Jodl, Himler, Kaltenbruner i Krebs, gotovo svi pripadnici njegovog osoblja, stotinjak funkcionera i stanovnika bunkera i Eva.
Hitler je govor započeo iznoseći glavne crte jalovog plana za odbranu grada, a završio je rekavši kako oni koji žele otići mogu krenuti dok još ima vremena.
Nadao se da će se svi ponovo naći u Oberzalcbergu i odande nastaviti voditi rat. On se još nije bio odlučio hoće li napustiti Berlin ili ostati. Šper je ovako zabeležio sećanja na taj trenutak: "Hitler im je rekao kako želi da napuste Berlin i pođu na Zapad. Svima je preporučio da pođu na jug Nemačke, gde će biti na sigurnom, a u tu svrhu organizovana su mnoga putovanja - i avionska i automobilima. Hitler nije razmišljao jedino o svom odlasku. Svakako, većina ljudi je želela da se spasi, pa se došla oprostiti".
Uveče 20. aprila 1945. Šper, Himler, Gering i Lej, uz još desetine ljudi, napustili su bunker. Hitler je uskoro objavio da će ostati u Berlinu kako bi ohrabrio svoje vojnike, a kad više ne bude nade, tada će se ubiti. Svi su ga nagovarali da dođe u Bavarsku.
Traudl Jungle beleži: "Razgovarao je sa Evom Braun, a ona mi je to kasnije ispričala. Reci mu da želiš sa njim da odeš iz Berlina. Nemačkoj bi tako učinila veliku uslugu". Eva je odgovorila: "Fireru neću spomenuti vaš predlog. On mora sam doneti odluku. Ako smatra da je ispravno ostati u Berlinu, ostaću s njim. Ako napusti grad, ići ću s njim".
"Još osamdesetak ljudi spakovalo je stvari i došlo se oprostiti s Hitlerom. On je u svakog samo piljio bez reči ili nešto nerazumljivo mumljao. Njegove prve pristalice sa početka dvadesetih godina, ljudi sa najstarijim stranačkim članskim kartama, stari ratni drugovi kojima je vjerovao i koji su se zahvaljujući njemu obogatili, sad su ga napuštali. Iako im je dozvolio da napuste grad, Hitler se potajno bio nadao da će ostati. Poput pacova koji izlaze iz rupe, kradom, ali u grozničavoj žurbi, noseći pretrpane kofere i uz površne pozdrave, pripadnici Hitlerove pretorijanske garde bežali su ne bi li nekako spasili kožu. Povorka automobila i aviona uputila se prema jugu. Mnogi vojni funkcioneri bili su u civilu, nadajući se da će tako izbeći hapšenje.
Tokom sledeća tri dana sa dva preostala otvorena berlinska aerodroma poletelo je 20 aviona prevozeći begunce na sigurno. Hitlera je duboko razočarao odlazak ljudi koji su se, manje od 24 dana ranije, zaklinjali na odanost, u koju je on, zaslepljen njihovim laskanjem, verovao", piše u svom delu autorka Lambert. Kasnije te nedelje, 22. aprila, u 15.30 sati Hitler je održao posljednji sastanak sa komandantimaa tri roda vojske. Odmah se uznemirio, a to je ubrzo prešlo u pravu histeriju.
"Izgubio je kontrolu nad sobom, stao da psuje i da ih vređa kao nesposobnjakoviće nedostojne položaja, kukavice i izdajice. Tako je vikao i vrištao sve dok se nije iscrpeo. Na kraju - saznavši da su Rusi na severu već ušli u grad - priznao je kako nema smisla i dalje se boriti. Kad je napad besa završio, nemoćno se spustio na nasloni stao slabašno da jeca, pa je odobrio opšti egzodus, a zatim se povukao u svoje prostorije, dok su učesnici sastanka ostali da stoje omamljeni i slomjeni. Tog veče je prva od elitnih ruskih tenkovskih brigada došla do južne ivice grada. Grad koji su u borbama zauzimali ulicu po ulicu sad je već bio razrušen, crn i prepun dubokih ožiljaka. Od zgrada su uglavnom ostale ruševine...", zaključuje Lambert.
Pre nego su zajedno otišli u smrt Eva Braun i Hitler su odlučili da se oproste sa onima koji su u bunkeru ostali.
U neprijatnoj tišini, Hitler i Eva pružali su svima ruke, a taj događaj, kao i poslednje Evine riječi, navodi Traudl Junge u svojim sjećanjima: "Bila sam omamljena i jedva sam mogla videti šta se događa oko mene zbiva. Kad mi je prišla Eva Braun, nestala je čarolija. Eva se nasmešila i zagrlila me, a onda mi rekla: 'Pokušaj da se izvučeš, molim te. Možda se još uspeš da probiti. A onda, molim te, pozdravi mi Bavarsku'. Smešila se, ali govorila je sa prigušenim jecajem", ispričala je Junge.
Hitler i Eva vratili su se u sobu, a nedugo potom, oko 15 sati i 30 minuta, iz nje se začuo pucanj. Njihova beživotna tela pronašli su vozač Erih Kempke i vođa Hitlerjugenda Artur Aksman. Eva je popila kapsulu cijanida.
Hitler je ležao na krvavom ležaju, a pištolj mu je bio pored nogu. Evino telo bilo je bez tragova krvi, usne plave. Na sebi je imala plavu haljinu od šifona. Glava joj je bila klonula, a bose noge savijene pod telom. Izgledalo je kao da spava. Mala bakarna kutijica u kojoj je do maločas bila staklena ampula s otrovom otkotrljala se na pod. Izgledala je poput odbačenog karmina za usne.
Kurir.rs/Faktor.ba
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
