Ranko je živeo košarku. Do poslednjeg dana. Čak i u bolnici , kada mu je pozlilo i kada ga je srce sprečilo da se na vreme vrati za Beograd i prisustvuje premijeri filma Bićemo prvaci sveta, u kojem je ispričana priča o prvom svetskom zlatu, koje je pod njegovom trenerskom palicom osvojila reprezentacija bivše nam zemlje, tražio je telefon da prati vesti i pogleda rezultate.
Od početka trenerske karijere u Radničkom u koju je po spostvenom priznanju ušao da bi imao jedan obrok u menzi i kako bi drugarima mogao da doenese hleb, koji su potom delili, bio je vrlo studiozan. U Muzeju u Novom Miloševu, čije su pripreme u završnoj fazi, moći će da se vidi niz dokumenata, koje će o tome posvedočiti. Mnogo je analizirao, izvlačio zaključke i predviđao u kom pravcu će se košarka razvijati.
Bio je od trenera koji su govorili da se košarka igra za koš više. S toga je možda i razumljivo što je poslednjih godina ćesto znao da kaže da je loše što je odbrana nadvladala napad, "jer više niko ne može koš da postigne".
Bio je omiljen, uvek spreman da divani o košarci. U vremenu bez mobilnih telefona, on je svima davao broj i govorio u koje vreme će gde biti. Posebno je to važilo za novinare. Kasnije je ovladao modernom tehnologijom, pa je vrlo brzo odgovarao na mejlove i poruke na mobilnom telefonu, ističući da su se tako prema njemu ranije ponašali Aca Nikolić, Radomir Šaper, Nebojša Popović ili Bora Stanković, da samo sledi njihov put.
Ostala je upamćena rečenica, koja se često citira, a za koju se veruje da je Ranko izgovorio tokom borvka na Akademskom košarkaškom kampu Aleksandar Nikolić na Zlatiboru u razgovoru sa nekim od kampera:
- Šta si se umusio? Na trening! Ne možeš ti da treniraš, a da ne voliš košarku, posle čega je usledio karakterističan osmeh.
Gde god je odlazio ostavljao je neizbvrisiv trag. Ako nekoga u Barseloni pitate, reći će da je Ranko Žeravica tvorac moderne Barse, koju danas gledamo.
U Argentini je imao status božanstva što potvrđuje i priča Rankovog učenika i saradnika Božidara Maljkovića.
- Bili smo u avionu. Saznalo se da je tu i legendarni fudbaler Dijego Armando Maradona. Ranko me je poslao da za njegove sinove Gorana i Dušana uzmem autogram. Otišao sam. Maradona je pitao za koga je, a kada je čuo Rankovo ime, ustao je, stao mirno i rekao: "On je Bog u mojoj zemlji", posle čega je otišao da ga lično pozdravi.
Ipak, logično Ranko je najveći trag ostavio u Jugoslaviji. Žeravica je tvorac modernog Partizana. I ne samo to. On je stvorio košarkaške navijače, po kojima su crno-beli prepopznatljivi u svetu. Jer, dok je bio trener beogradskog kluba, puštao ih je da gledaju treninge, da se druže posle njih sa igračima, da se kako kaže zbliže sa košarkom.
NE PROPUSTITE
U Crvenoj zvezdi je do dolaska Dejana Radonjića bio trener sa najviše utakmica 272, iz kojih je kao pobednik izašao 167 puta.
Priča pred Svetsko prvenstvo u Manili na kojem je takođe 1978. godine bio prvak sveta, dokazuje i da je znao da bude mangup.
- Pustio sam igrače posle treninga da prošetaju, ali da se do ponoći vrate u hotel. Pet minuta iza ponoći video sam da nema nijednog. Otišao sam na recepciju i pokiupio ključeve svih soba. Otišao sam da spavam, znajući da će se jedan kad tad pojaviti pred vratima moje sobe, pričao je Žeravica.
Ranko Žeravica rođen je 17. novembra 1929. u Novom Miloševu, u kući u kokjoj je život počeo i Duško Popov, čovek po kom je nastao legendarni holivudski lik Džejmsa Bonda.
Trenerskim poslom počeo je da se bavi početkom pedesetih godina prošlog veka, u vreme kada je završavao igračku karijeru u beogradskom Radničkom i sve do 1966. godine radio je kao trener muških i ženskih ekipa.
Čuvena je priča kako je kod Đeram pijace video visoku devojčicu, danima je prateći i pričajući kako treba da dođe na košarku. Bila je to Jelica Kalinić, kasnija reprezentativka, a danas lekar.
Od 1960. do 1965. bio je pomoćnik selektoru Aleksandru Nikoliću, a prvi trener reprezentacije postao je 1965. godine. Od tada je sa selekcijom Jugoslavije osvojio sedam medalja na velikim takmičenjima: zlato (SP 1970, OI 1980), srebro (SP 1967, OI 1968, EP 1969, EP 1971), bronza (SP 1982). Pored toga, ima i odličja sa Univerzitetskih, Mediteranskih i Balkanskih igara. Sa uspehom je vodio i reprezentaciju Argentine.
Paralelno sa radom u reprezentaciji, Žeravica je početkom 70-ih selektirao tim Partizana predvođen Kićanovićem i Dalipagićem, koji je presudno uticao na kasnije uspehe crno-belih.
Pored Partizana, trenirao je i Crvenu zvezdu, u kojoj je rekorder sa 167 pobeda na 272 utakmice, zatim Pulu, Barselonu, Saragosu, Filodoro iz Napulja, Oniks iz Kazerte.
Od klupskih trofeja osvojio je evropski Kup Koraća (Partizan 1978) i dve nacionalne titule prvaka (Obras , Argentina 1976) i Partizan (1996).
Član je FIBA Kuće slavnih od 2007. godine.
Žeravica je sahranjen u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. Hala sportova u Novom Beogradu nosi njegovo ime od 2016. godine, a ulica u beogradskom naselju Rakovica od 2020. godine.
Kurir sport / Nenad Kiš
NE PROPUSTITE
