Milutin Popović Zahar jedan je od naših najuspešnijih kompozitora.
Tvorac vanvremenskih hitova kao što „Vidovdan“, „Ivanova korita“, „Vino točim, al’ vino ne pijem“, čovek koji je svojim pesmama lansirao Lepu Brenu u vrh estrade, ali i pravnik sa naučnim zvanjima i autor „Ode olimpike“ i drugih kompozicija koje su izvođene u prestižnim koncertnim dvoranama od Rusije do Amerike, rođen je davne 1938. godine, a i danas, u 84. godini, piše pesme, kako kaže – više nego ikada.
Zahar je u velikoj životnoj ispovesti za Nova.rs otkrio mnoge detalje o svom životu i estradi, ali i o Slobodanu Miloševiću i Josipu Brozu Titu. Detinjstvo rodnom Krupnju i Loznici bilo mu je obeleženo nemaštinom, nemačkom okupacijom, sukobima četnika i partizana, ali i muzikom i sportom.
Kako je izgledalo vaše detinjstvo i prvi muzički koraci?
„Rodio sam se u Krupnju, moj otac je bio školski nadzornik i dva najznačajnija čoveka tamo su bili on i pop koji se zvao Vlada Zečević, on je prvi čovek koji je potpisao nezavisnost Kosova, a to mu je bilo potureno, a onda kada su komunisti došli na vlast, odbacili su njegovu krivicu. Od mog rođenja pa do sada to Kosovo nije prestalo da bude tema.“
Kako je izgledalo odrastanje tokom Drugog svetskog rata i posle njega?
„Uživali smo kada dođe vašar u Loznicu, našu kuću su Nemci izbombardovali i zapalili, neke ljude su povešali, a jedini ko je uspeo da pobegne to je taj Vlada Zečević, koji je iz popovske uniforme prešao u komunističku i postao partizanski lider. Ja sam otišao kod moje bake koja je bila sestra od strica Jovana Cvijića, imao sam brata i majku koja je bila učiteljica. Ja sam iz rata, tada sam imao dve godine, shvatio da je naša kuća preko puta nemačke komande okupacionih snaga. Pričao sam par puta da sam bio prvi domaći izdajnik. Naime, kada su Nemci radili gimnastiku, meni je to bilo zanimljivo, bio sam malo dete i jedan Nemac me je zvao i dao mi nešto braonkasto. Mi nismo znali šta je šećer, da nije bilo džanarika i trešanja, ne bismo ni znali šta je slatko. Kada sam probao onu čokoladu, odjednom je sva ona mržnja koju su mi otac i majka ulivali protiv njih nestala. Otac mi je tada bio u zatvoru, a taj Nemac je mene kupio za parče čokolade.“
Kuću su vam spalili, otac vam je bio u logoru…
„Otac i ujak su bili u logoru, a Loznica je bio prvi grad koji je bio oslobođen, u toku jednog dana prelazila je u ruke četnika, Nemaca, pa partizana i tako u krug. U centru Loznice je bila kafans ‘Central’ u kojoj je bio jedan romski orkestar sa mojim budućim učiteljem Nemfom Amzićem koji je imao trio. Mali klinac koji svira razdrndani klavir, tambure je svirao neki njihov rođak i on koji svira violinu. Ko osvoji grad mora da naleti na kafanu koja ja imala tu veliku baštu, a mali je bio dužan da iz daljine prepozna ko je. Ako dolaze Nemci, oni pevaju ‘Lili Marlen’, ako dolaze partizani sviraju ‘Druže Tito’, a ako su četnici ‘Sve su straže generala Draže’. U toku dana je Loznica nekoliko puta padala u ruke jednima pa drugima, a jednog dana ovaj iz kafane kaže: ‘ko dolazi, vidiš da dolaze neki vojnici’, a on kaže ‘to su četnici i ulaze vojnici’, a oni kreću da pevaju ‘Sve su straže, sve su straže, generala Draže’, a ovaj kaže ‘kog Draže, mi smo partizani, mamu ti četničku’, a ovaj mali kaže: ‘Čekaj, druže, strofu – ‘al’ šta vredi Tito će pobedi’… i tako dalje.
„Naši romski građani su imali smisao za opstanak više nego današnja sirotinja, takvo je bilo moje detinjstvo. Ja sam bio u gimnaziji u kojoj je moj otac nakon dolaska iz zarobljeništva predavao geografiju i srpski jezik. On je podigao jednu školu, kao i svi čestiti Crnogorci voleo je da se pokaže, da nešto ostane iza njega. Otac je dobio sve čestitke uz molbu da potpiše da pripada političkoj partiji, a on se se prekrstio i rekao ‘ja to ne mogu’. E, kada se prekrstio, izgubio mesto direktora škole. Tako da sam se ja rodio u gradu koji je prelazio iz ruke jednih u ruke drugih. To je bilo vreme kog se rado sećam, poslastica su bile kajsije i trešnje. Naša zabava je bila da slušamo jednu kantu koja je stajala na banderi i koja prenosi utakmice. Bila je neka utakmica za prvenstvo Olimpijskih igara, kada naši daju gol onda je bilo skakanje po Loznici, a kada Mađari daju onda dvojica, trojica padnu u nesvest. Lepo je bilo, bolesti nije bilo, imali smo bolnicu u Loznici u kojoj se sve lečilo hipermanganom i aspirinima – eto, toliko se sećam stare Loznice.“
Dugo ste igrali fudbal, zašto se odustali od sporta?
„Nije bilo para, ali je bilo batina. Nijedna utakmica nije regularno završena u malim mestima. Moj brat Mika je u početku igrao bolje od mene, pet godina je stariji od mene, on je probušio nogom prvi fudbal koji je došao u Loznicu, pa su ga prozvali Šaponja. Dobiti loptu je bila misaona imenica. Ja sam nakon toga otišao u Ljubljanu da budem arhitekta jer sam lepo crtao, međutim, nisam znao da je arhitektura matematika. Onda sam se upisao u odred gde nisu primali kandidate iz Partizana i Zvezde, a primili su mene. Tri meseca sam igrao, i tada su postojale članarine, tako da sam crkavao od gladi i dobio zapaljenje pluća. Onda je otac rekao: ‘vraćaj se u Beograd i upiši kao i svi Crnogorci Pravni fakultet’. Tako sam završio prava, a kasnije i magistraturu kod Smilje Avramov i taj životni put je bio pun siromaštva i nestašice, ali nije bilo ubistava. Sećam se da je jedan poremećeni tip ubio nekog starca i branio ga je neki rođak advokata Filote File, ne sećam se da je bilo kriminala u najsiromašnijim uslovima u kojima je naš narod živeo.“
Kada ste počeli da se bavite muzikom?
„Moja majka je u Sremskim Karlovcima završila violinu i bila je učiteljica. Kada sam napunio 16 godina, ona je meni od jednog Roma kupila violinu i njemu dala kubik drva i tako je to počelo. Meni je violina bila kao stativa dok mi majka nije rekla da biram između violine i fudbala. I ja sam razmišljao – ona ne zna kad ja igram fudbal, izabraću violinu. Devojčice vole onoga koji je nešto svirao, tako da sam, zahvaljujući strasnoj želji da me neko primeti, počeo da sviram violinu koja me je pratila u životu i donela mi sve što imam. Završio sam kasnije i Pravni fakultet, a tada je jednom mesečno bilo takmičenje ‘Pokaži šta znaš’, kao gosti su pevali Đorđe Marjanović i druge velike zvezde, a onda su studentima davali priliku da se pokažu. Ja sam slušao Helmuta Zaharija, čuli su me iz ‘Lole Ribara’ i odmah me uzeli. Prvo sam bio svirač, a onda sam postao zamenik Radeta Jašarevića koji je bio najveći violinista posle Carevca. I onda me je Rade Jašarević prozvao Zahar jer sam dobro svirao Helmuta Zaharija.“
Tako ste počeli, a kako ste postali jedan od najboljih i najuspešnijih kompozitora u bivšoj Jugoslaviji?
„Mnogo sam čitao, tada nije bilo televizije, čitanje je bilo moja opsesija. To čitanje je od mene napravilo boljeg čoveka nego da sam se bavio fudbalom, siguran sam da je čitanje knjiga u mladosti najbolji način da čovek provede ostatak života mnogo srećniji nego što je slučaj sa mnogima i da se okane i droge i svega. Kada čitaš vidiš slike u glavi, to ti pređe u neki uslovni refleks i onda si na domak od toga da budeš pesnik. Razvitak mašte stvara ljude najvećih dometa, zato se nemojte čuditi što danas, kada se sve gleda, ima talentovanih ljudi – ali za tehniku, danas nemate više velikih pesnika, ni dobrih pesama. Kada sam upisao fakultet, sa proze sam prešao na poeziju. Počeo sam da pišem stihove za koje sam dobio velike nagrade. Čak pet puta sam pobedio na engleskom jeziku, to je bilo ‘Takmičenje biblioteka Amerike’. Jedna od pesama, koja je na engleskom, proglašena je za najbolju i govori o estradi.“
Kako je muzička scena izgledala kada ste počinjali karijeru?
„Biti pevač u ono vreme, tipa Tozovac, Lepa Lukić, Safet Isović, bilo je kao što je danas ekskluzivan Novak Đoković, tu su bile pare i priznanja i sve pogodnosti koje pruža popularnost. Prvu zabavnu muziku je izvodio Đorđe Marjanović, on je bio šoumen. Kod nas je preovladala narodna muzika, ali tek onda kada su se ljudi naslušali izvornih pesama koje se ponavljaju ukrug i izrodila neke ljude koji su se počeli baviti kompozicijama. Ja kada sam to video, a odrastao sam u Loznici gde je narodna muzika zahvaljujući Vuku Karadžiću uhvatila maha više nego igde, ja sam tu našao puno lepote. Lepo sam pisao stihove, svi stihovi su mi sami šaputali melodiju. Kada pišeš iz svoje duše, čuješ glas anđela, onda se tu rađa kompozitor, što ja smatram da jesam – jer nema vrste muzike gde nisam bio izuzetan. To Bogu zahvaljujem i čitanju knjiga u mladosti.“
Više puta ste pokušali da dobijete tzv. nacionalnu penziju?
„Nisu hteli da mi daju, velika je zloba između njih, to su mi i ministri posle rekli Voja Brajović, pa Bratislav Braca Petković, pa ovaj treći… Pa sam se onda pomirio sa tim i shvatio da se to deli ljudima koji su bliski sa vlasti.
Da li zarađujete od autorskih prava?
„Sve mi je pokradeno, najrigoroznije od svih kompozitora koji postoje. Zamalo nisam na sud otišao. Rekli su mi da sam utajio porez, to su bile ogromne sume, bilo je preterivanje i namerno sračunato da se sklonim sa estrade, a to su uradili moji prijatelji muzičari. Kada je ‘Slatki greh’ raskinuo saradnju sa mnom, to se pretvorilo u mržnju neverovatnu. Svi su zarađivali na mom trudu, da se meni smučila borba sa njima. Ljudi i kompleksaši izigravaju zvezde, takvih je 90 odsto, a 10 odsto je bilo istinskih zvezda, svima ostalima je samo do para stalo. Ja sam u međuvremenu postao ekspert za međunarodno pravo, među 450 ljudi iz celog sveta je i moje ime. Ali, nikada se nisam bavio međunarodnim pravom zato što sam smatrao da nekome oduzimam mesto, a od muzike mogu da živim. Video sam kako moji otac i majka prolaze bedno i neću da se bavim time, više se zarađivalo ovako i brže, putovalo se puno, atraktivniji je život bio na estradi, a i dan-danas je.“
Lepa Lana se pojavila posle vašeg prekida saradnje sa „Slatkim grehom“.
„Nije se ona pojavila uopšte, oni su našli mene i svaka je htela da bude Lepa Brena. Doveli su Lepu Lanu kod mene u ‘Šumatovac’, ja sam sedeo s Tomom Zdravkovićem, a kada je ona prišla, cela ulica se okretala, izuzetno lepa žena, lepotica prava. Mrzelo ju je da misli, šta god da kaže to bude katastrofa, hoće nešto da kaže da bude važna. Ja sam morao da pobegnem od nje, i dan-danas me okrivljuje za to.“
Kako je izgledao vaš brak sa pevačicom Gocom Lazarević?
„Goca je bila sirotinjsko dete, svojim trudom i talentom je zaslužila da joj se posveti pažnja. Počela je kao amater u ‘Loli Ribaru’ kao i ja, njoj sam napravio dosta hitova od kojih je najpoznatiji ‘Vidovdan’. Ona je zadivila Ljubu Tadića do te mere da je snimio ploču sa njom, to su monolozi iz ‘Koštane’. Posle razvoda sam ostao sa njom u dobrim odnosima. Svaka žena me je na kraju pitala zar nije bilo lepih trenutaka u našem životu, a ja kažem jeste kad smo se rastali.“
„Tako što je od strane crkve bio raspisan konkurs i partijarh Pavle, čovek koga sam obožavao, zamolio je Stanka Terzića, direktora produkcije PGP RTB, da u čast 800 godina od Kosovske bitke, da 10 najboljih pevača otpeva 10 novih pesama, ali da to bude poetski vredno. On je od svih uzeo mene jer je znao da na tekst obraćam pažnju. Pesmu ‘Vidovdan’ pevaju i crnkinje i Peruanke i Ruskinje. Vesna Zmijanac je odbila da je otpeva, rekla mi je da je to dosadna pesma, a Goci Lazarević je bila nametnuta, morala je da je uzme jer je bila moja žena. Goca je imala izuzetne hitove. Iskreni tekstovi su preduslov za dobru pesmu.
Kurir.rs/Nova
NE PROPUSTITE
Bonus video:
