Majka me je držala u naručju, imala sam samo tri i po godine, ali svega se sećam! Otvorila se cerada ispod koje smo bili, brat je u tom trenutku okrenuo glavu, iza nas su tata i deda bili u kolima. Čula se granata... Gledali smo kako njihova tela gore u zapaljenom automobilu. Mama je bila ranjena u devetom mesecu trudnoće, priseća se za Kurir traume Aleksandra Stijelja (31) iz kolone tuge sa Petrovačke ceste, koja je krenula iz Srpske Krajine ka Srbiji bežeći od udara Hrvata!
Rođena je u Benkovcu, a nakon zločinačke operacije "Oluja" ostaje bez oba roditelja i dede. Njen stariji brat, koji je tada imao osam godina, ona i baka stigli su u Ilok, dok joj je majka primljena u bolnicu u Novom Sadu. Nažalost, nakon dva dana stiže još jedna tragična vest!
- Majka je rodila sestru Tanju, pala u komu i preminula. Mi smo posle toga odrastali u Barajevu kod ujaka i ujne. Sećam se svega, jedina se sećam. Brat je od šoka izgubio pamćenje, gledao je kako otac i deda gore... Zamislite tek kako je majci bilo u devetom mesecu trudnoće - priča Aleksandra, koja trenutno sa suprugom živi i radi u Nemačkoj.
Rodnu kuću, koju su morali da napuste kada su granate počele da padaju po Benkovcu, posetila je, veli, dva puta, 2011. i 2018. godine. Videla je stare kuće, ali i onu u izgradnji u kojoj su živeli. Kaže da ju je stric prodao i da u nju nije mogla ući... Zelena trava u dvorištu, kuće od kamena i česma ispred kuće, mislila je da je to sanjala...
Svega se seća
- Iako sam bila mala, sve to sam upamtila, u šta sam se uverila i kad sam stigla tamo. Do tada sam mislila da sam to sanjala - priča ona. I dok bi se neko raspao na komade od bola, njoj je odlazak tamo vratio samo lepe uspomene.
- Našla sam cipelicu na prozoru stare kuće - kaže Aleksandra i nastavlja: - Tetka mi je rekla da je moja i da je nosim sa sobom, i eno je u stanu u Beogradu.
Traume kroz koje je prošla tako malena nisu je naterale da poklekne, a veliku ulogu u njenom životu odigrala je i jedna porodica iz Grčke. Aleksandra se našla među 21.000 mališana iz ratom pogođenih oblasti bivše Jugoslavije koji su, zahvaljujući Crvenom krstu Grčke i Srbije, bili gosti grčkih porodica.
- Meni je njih bog poslao - veli nam.
Prvi put je u Grčku otišla sa devet godina, a pre nje je tamo bio njen brat, koji je bio na spisku dece za grad Artu. Tamo su ih dočekali Grci koji su izvlačili papiriće s prezimenom porodica koje su primale decu.
- Bila sam smeštena u istoj porodici gde je prethodne godine bio moj brat, prvi put sam upoznala Anu i Hrisostomosa Ganijacasa, nisam znala ni grčki ni engleski, kako oni kažu, samo sam se smejala i posmatrala ih... To je bila bezuslovna ljubav s njihove strane i ja sam to znala i osećala. Toliko sam ih zavolela da sam se jedva odvojila od njih tog leta kad je trebalo da se vratim u Srbiju, ne znam ko je više plakao, oni ili ja - priseća se Aleksandra.
Sveto kumstvo
Svaki naredni rastanak bio je takav. Ispraćali su je u suzama. Aleksandra je tri puta godišnje išla kod njih, ubrzo je naučila i grčki. Nakon završetka programa, ova grčka porodica plaćala joj je autobusku kartu kako bi im dolazila u posetu svakog leta. Sa njenih 13 godina rešili su da joj prirede predivno iznenađenje - organizovali su joj krštenje.
NEZABORAVNO
Tri dana nisam smela da perem kosu
Bilo je leto, jul, kada je Ana organizovala Aleksandrino krštenje u Grčkoj.
- Napravili su veselje u restoranu ispred crkve. Sve je bilo svečano, čak su snimili sve za svoju televiziju. Imala sam belu haljinu, išla sam cela u vodu u velikom kazanu, kao što bebe danas okupaju na krštenju. Nakon toga kuma mi je uzela drugu, svečaniju belu haljinicu, krstić od belo-žutog zlata, i nakon krštenja smo bili u restoranu zajedno s njenom porodicom i komšijama. Tri dana nisam smela da perem kosu kad mi ju je sveštenik namazao uljem, takav je običaj.
- Mi smo kumovi, što je za mene veoma sveto. Ana me je krstila, a kasnije je došla u Srbiju i bila kuma i na mom venčanju. Za ove 22 godine samo jednom nisam otišla da ih obiđem i to je bilo prošle godine zbog poslovnih obaveza. Ne znam da li više volim svoje kumove, njihovu braću, sestre, decu, snajke ili unučad! To su ljudi puni ljubavi, zaista im mnogo dugujem! Bog je imao savršeni plan da ih upoznam - zahvalna je.
Srećna je i što su joj pružili pogled na neki drugi svet, ljubav i pažnju:
- Sećam se da je kum govorio kako ću ih zaboraviti kad porastem i kad se udam, a ja sam sebi obećala da se to nikad neće dogoditi, i zaista tokom svakog odmora odvojim vreme da ih obiđem. Dok sam živa, oni su moja druga porodica! Meni će roditelji uvek nedostajati u nekim situacijama, ali Grci su to uvek poštovali, nikad nisu nametali svoju ljubav, zato ću ih uvek i voleti, oni su moji kumovi i mislim da je to najveća titula na zemlji posle roditelja.
Kurir.rs/ Mina Branković
NE PROPUSTITE
Bonus video:
