Krenuti život iz početka onda kada se nađemo na životnom dnu nije lak proces. Međutim, na svu sreću nije i nemoguć.
U takvim situacijama kažu mnogi bitno je imati barem malo kontrole u sopstvenim rukama. A primer devojke iz Srbije koja je za par godina sa vrha došla do dna, a onda se na sam vrh i vratila dokazuje upravo tako nešto.
Neimenovani momak iz Srbije pitao je na Reditu ostale korisnike srpskog dela ovog sajta, kako su isplutali na površinu onda kada su se našli na "najnižoj tački u životu". Uz brojne primere Srba koji su zaista imali težak put, jedna devojka svojim primerom "ponovnog sređivanja života" čini se, može biti uzor mnogima koji su se našli u nezavidni položaj.
"Koja vam je bila najniža tačka u životu, i kako ste 'isplutali'?
Da li postoji trenutak u vašem životu kada ste imali 'aha' momenat, i shvatili da ste dotakli dno? Kako ste se trgli? Kako ste se izborili na kraju? (Možda zvuči kao depresivna objava ali mislim da je baš suprotno)", pitao je mladić ostale Srbe.
Mnogi korisnici poželeli su da podele svoja životna iskustva nekada i sada, nadajući se da će svojim primerima možda nekome i pomoći.
"Možda i nije direktan odgovor na tvoje pitanje ali možda bude nekome značilo. Ceo život nismo ništa imali, sekli su nam struju itd.
Uglavnom uvek sam se žalio na državu (kao klinac i tinejdžer) a otac je pričao meni i bratu uvek da od kukanja nema ništa, samo ja nisam razumeo tad šta je hteo da nam kaže. Ono šta je hteo da kaže jeste da u stvari ako želiš promenu ti moraš da budeš taj koji će da izvrši tu promenu. To kad sam ukapirao imao sam nekakav premoćan momenat.
15 godina bratovog i mog napornog rada kasnije:
Oboje smo uspešni preduzetnici, on u ugostiteljskoj industriji, ja u IT. Došli smo do tog stadijuma u životu da su nam pare samo neki brojevi i veoma se osecam ponosno zbog toga. Mislim da ne bih stigao danas ovde da nisam imao tako sj***n život, možda je malo bolesno ali mislim da ljudima treba da se desi nekakva 'tragedija' ma kakva god ona bila da bi se ljudi probudili i promenili život. Da sam imao nekakav normalan posao i platu mislim da ne bih i razmišljao o toj promeni života i kuknjavi", objasnio je jedan reditor.
Neki su se zbog bola nakon gubitaka voljene osobe, našli na dnu.
"Tata preminuo, posle nekih skoro godinu dana kad sam se osvestio, krenulo padanje psihički, napadi panike, stanja slična depresiji, tipa tri dana ne izađem iz sobe, samo spavam, nisam dao ni jedan ispit skoro tri godine, nisam imao devojku tri godine, izbegavao ljude, bio na korak od toga da se ispišem sa fakulteta... Bukvalno sam se osećao kao da sam na dnu.
Ali hvala Bogu kad si na dnu, shvatiš da nema više dole, možeš tu da ostaneš da se daviš ili možeš se i jako odbaciti o to dno pa probaš da izroniš. Sve dugujem mami koja mi je bila i najveća podrška i najveći kritičar i pored svojih teškoća. I naravno iskreni prijatelji koji nisu odustali od mene nego mi pomogli i isto tako bili i kritičari i motivatori", glasio je komentar još jednog mladića.
Životni rolerkoster devojke iz Srbije
A situacija koja se desila jednoj Srpkinji pre par godina, onda kada je od uspešne devojke došla na dno, prepuštena ludilu, depresiji i narkoticima, privukla je pažnju mnogih reditora koji su se složili da nekad, sva kontrola života leži u našim sopstvenim rukama.
"Završila fakultet sa 22 godine. Sa 23 godine dobila unapređenje u menadžera i počela da gradim lepu karijeru, pritom izgledala kao bombica, svet pod nogama što se kaže. Napunim 26 godina firma propadne, ostanem bez posla, brat opet krene starim stazama i završi opet u zatvoru. Raskinem sa momkom i zaigram se sa onim klaberskim narkoticima, bukvalno sve to u manje od godinu dana.
Vratim se kod mojih, nemam volje iz kreveta da ustanem a pravim se da je sve OK da ih ne bih brinula. Bukvalno glumim da je sve super, da me ništa od toga nije ni dotaklo, a gušim se od ludila i depresije, samo plačem u svoja četiri zida ili pucam na najmanju glupost. Tonem sve više u zavisnost od spida, već smišljam kako da se ubijem. Sa 65 kg spadam na 52, izgledala sam kao kostur. Dolazim do stadijuma gde mi treba 5g spida da preživim nedelju dana.
U nekom trenutku mi je samo došlo da izađem na ulicu i da vrištim da me neko spasi. Ali posto niko ne dolazi da me spasi ostaje mi ili da se spasim sama ili da prekratim sebi muke. Naravno, svest mi već totalno pomućena od tuge, ozlojeđenosti, narkotika. Doživim jedne večeri napad paranoje, gde umislim da se neko mota po mom dvorištu. I tu ukapiram da ću ja verovatno ili da umrem ili da poludim i da mi je već vreme da bar probam da se spasim.
Rutina je majka, dva meseca otvorim oči, pomislim na narkotike, ustanem, sredim se, doručak, šetnja ili vožnja bicikle. Zdravo jedem, čitam knjige, bavim se sportom. I tako jedno jutro ja skapiram da već par dana nisam razmišljala ni da se drogiram, ni da se besim. Nastavim rutinu, crne misli sve ređe, prođe još četiri meseca i u jednom momentu samo vidim kristalno jasno sve. Taj momak voli mene, ja volim njega, je*** mi se za gluposti i sitne prepreke, hoću da radim na tome jer mi znači. Nađem nov posao, pokidam ga. Upoznam koleginice, združim se sa nekima.
Sa momkom krenem od nule, kao da nismo ni bili zajedno. On je sada moj muž. Imam prijatelje, imam dobar posao, bavim se sportom, čitam knjige... Život je ku***a, daće ti sve i sve će ti uzeti, ali ako samo uspeš da zadržiš kontrolu nad sobom, ako već ne možeš da vladaš situacijom - isplivaćeš", napisala je devojka u svojoj ispovesti ispod pomenute objave na Reditu.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
