IZ AFRIKE SAM 20 DANA PRE BOMBARDOVANJA 1999. UPOZORIO DA NAM RUSI TAD NEĆE POMOĆI: Bingulac o devedesetim, diplomatiji i politici

Nije jednostavno predstaviti Zorana Bingulca. Nekadašnji je fudbaler Crvene zvezde, profesor univerziteta i dekan tri fakulteta, bio je i predsednik Izvršnog saveta Beograda, te ministar sporta u saveznoj vladi tokom devedesetih godina, potom ambasador Jugoslavije u Južnoafričkoj Republici, a do pre nekoliko godina i ambasador Srbije u Crnoj Gori. Bio je i među uglednim osnivačima Srpske napredne strane (SNS) 2008. godine i član prvog predsedništva te stranke. Napisao je više od trideset knjiga, a u poslednje dve godine je počeo da se bavi i slikarstvom.

Ne pojavljuje se često u javnosti, ali je ipak pristao da govori za Kurir, jer je, kako kaže, tokom karijere imao dobru saradnju s našim listom. Bingulac u intervjuu govori o svom životnom putu od sporta, preko prosvete, do politike i diplomatije, o susretima s važnim akterima Jugoslavije i Srbije, a otkriva i ponekim dosad nepoznatim detaljima iz turbulentnih devedesetih godina.

Čime se danas bavite? Gde ste?

- Posle povratka iz Crne Gore, gde sam bio ambasador šest i po godina, svesno nisam hteo da se pojavljujem u javnosti. Poštujem principe francuske škole diplomatije da ambasador ne treba da govori o zemlji u kojoj je bio. Pišem knjige, slikam...

Nedavno sam imao promociju knjige o svojoj karijeri. Knjiga "Nesan" ima skoro 1.400 strana, obuhvata period od pola veka i napisali su je, u stvari, novinari, jer je tu sakupljeno oko 10.000 članaka od oko hiljadu novinara iz celog sveta - od Srbije, preko Japana, Otave, Njujorka, Moskve, pa do Montevidea... Trideset godina sam redovni profesor univerziteta, procenjujem da sam potpisao ocene za više od 30.000 studenata, koji su danas na istaknutim položajima u državi, zbog čega sam jako ponosan. Sad predajem na najmlađem univerzitetu - MB univerzitetu, gde koordiniram doktorskim studijama. Takođe sam i nezavisni član upravnog odbora Srpske banke, koja je u vlasništvu države.

Čega se danas setite kad pomislite na vreme provedeno u Zvezdi, u kojoj ste bili od 1972. do 1981. godine?

- Imam mnogo uspomena. Sedimo u mom domu - ovde inače retko primam novinare - i evo ovde mi je medalja osvojenog prvenstva 1972/73. godine, trener je bio Miljan Miljanić... Posle sam imao ozbiljnu povredu tetive kad smo igrali protiv Partizana na stadionu JNA i ta povreda me je polako odvojila od fudbala i vratila školi, posle sam otišao i u vojsku... Nerazdvojan sam, inače, bio s Vladimirom Petrovićem Pižonom i Dušanom Savićem, nedavno smo se u Šapcu, nakon promocije moje knjige, fotografisali na istom mestu na kojem smo se fotografisali i pre 50 godina uoči mog odlaska u vojsku.

Ko vam je najveća Zvezdina zvezda?

- Pižon. On pripada mojoj generaciji, on je moj kapiten, moj drug...

Kako devedesetih postajete ministar sporta?

- To je bilo čudno. Pre toga sam vodio Grad Beograd, bio sam prvi saradnik tadašnje gradonačelnice Slobodanke Gruden, zadužen za vođenje javnih preduzeća, za brigu o investicijama... Bio sam, kako se to tada govorilo, prvi operativac Beograda. Onda je bilo u planu da budem ministar finansija, ali sticajem okolnosti postajem savezni ministar za sport. Dakle, slučajno sam postao ministar. Ali nisam se protivio. Mene su, inače, kroz život uvek vodile emocije i nikad nisam pogrešio.

To je vreme sankcija...

- Da. Ministar sporta sam postao deset meseci nakon uvođenja sankcija jugoslovenskom sportu. Oni koji su nam uveli sankcije znali su da našem narodu sport znači koliko i hrana. Tada smo pokrenuli niz aktivnosti širom sveta i tako su sportu prvo skinute sankcije. Za to su zaslužni mnogi ljudi koji su vredno radili da do toga dođe. Ključna nam je bila pomoć Ičira Ogimure, japanskog stonoteniskog prvaka.

Koliko ste devedesetih komunicirali s Slobodanom Miloševićem?

- On je često određivao da budem domaćin stranim gostima tokom poseta Beogradu. Ugostio sam brojne strane delegacije, a najinteresantniji je bio susret s predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom. Na zvaničnom sastanku se razgovaralo o najsuptilnijim stvarima, bilo je reči i o sofisticiranom naoružanju... Igrao sam i tenis s Lukašenkom na stadionu JNA, bio je blokiran ceo taj deo Beograda.

Gde je Milošević grešio?

- Neću da pričam o njegovim greškama. SPS sam napustio čim je ta stranka, da bi opstala, sklopila dogovor sa DS. Neka o Miloševiću misli ko šta hoće, ali će u srpskoj istoriji ostati kao najveća ljaga to što je država isporučila Hagu nekadašnjeg predsednika države, to neće oprati ni Sava, ni Dunav... Ja sam, inače, godinama bio u udruženju za odbranu haških optuženika. Ovde moram da kažem i da, s druge strane, mislim da je velika bruka države i to što se desilo ubistvo premijera Zorana Đinđića. I s njim sam, dok sam vodio Beograd, imao kontakte.

Zašto odlazite u diplomatiju?

- I to je bilo sticajem okolnosti. U Južnu Afriku odlazim u februaru 1999. godine - to je bilo u vreme legendarnog Nelsona Mandele, s kojim sam imao brojne nezaboravne susrete - ali da sam znao da će za mesec i po početi bombardovanje, ne bih otišao. Trebalo je, inače, da budem ambasador u Rusiji ili Ukrajini, ali pošto sam prethodno bio zadužen za ekonomsku saradnju sa afričkim zemljama predložili su me za ambasadora u Južnoafričkoj Republici.

I gde vam je kao ambasadoru bilo zanimljivije - u Južnoafričkoj Republici (od 1999. do 2001) ili u Crnoj Gori (od 2013. do 2020)?

- U Južnoj Africi je bilo zanimljivije, ali u tom trenutku i teže zbog svega što se dešavalo našoj zemlji. Dvadeset dana pre bombardovanja Jugoslavije na merodavnu adresu u našoj državi sam poslao telegram, koji se ubrzo pokazao kao sušta istina. Tu sam napisao kako će se ponašati tadašnja administracija naše braće Rusa, odnosno vlast Borisa Jeljcina, tadašnjeg ruskog predsednika. Tad još nismo očekivali da će stvarno biti NATO agresije, ali ja sam napisao da od braće Rusa u tom istorijskom momentu ne treba očekivati ništa, da nam neće pomoći, da nas oni, zbog svojih prioriteta, neće podržati... Bio sam u pravu.

A kako je bilo u Crnoj Gori?

- Ne mogu o tome mnogo da govorim. Mogu da kažem da sam dve godine unapred znao - odnosno mogao sam da procenim - šta će se dešavati u toj zemlji. Za prošle predsedničke izbore, kad je favorit bio Milo Ðukanović, dao sam svoju procenu, koja je zabeležena u diplomatskim krugovima, izrečena je pred uglednom ambasadorkom... Pogodio sam s omaškom od 0,2 odsto. Iz Crne Gore sam se u Srbiju vratio pet dana pre početka krize izazvane predlogom zakona o slobodi veroispovesti. U vezi sa tim zakonom je crnogorska vlast napravila grešku, koju je tada još uvek bilo moguće ispraviti. Govorio sam da su mogli tada da produže javnu raspravu, ali to nisu učinili, onda je već sve bilo otišlo predaleko, pa su zato i izbori 2020. bili kakvi su bili. Još 2014. sam upozoravao da je pitanje slobode veroispovesti u Crnoj Gori i položaja SPC mnogo kompleksnije nego pitanje članstva Crne Gore u NATO, što je u tom trenutku bilo aktuelno. A godinu i po dana pre crnogorskih izbora 2020. sam na merodavnom mestu predvideo da će se prevremeni parlamentarni izbori, prvi put u istoriji ove zemlje, održati zajedno s redovnim predsedničkim izborima maja 2023. Tekući događaji nagoveštavaju ispravnost i ove procene.

Sretali ste se sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem?

- Pre mog povratka u Srbiju četiri i po sata sam razgovarao s mitropolitom, kojeg sam poznavao 30 godina i koji je jedan od najmudrijih ljudi koje sam ikada sreo. On je najbolje razumeo stvari. Teško mu je padalo sve što se dešavalo u Crnoj Gori poslednjih godina.

Znate Ðukanovića, verujem, još od devedesetih?

- Kako da ne... Pa bili smo zajednička država. Svedok sam vremena kad su Milo Ðukanović i Momir Bulatović bili dva podeljena jezgra jednog oraha. Nemam pravo danas da govorim o njemu, a da nisam bio ambasador, rekao bih dosta toga. Kad danas, inače, gledam situaciju u Crnoj Gori, samo me zanima kako se ko odnosio prema ključnom pitanju - njihovom članstvu u NATO, jer to određuje i sve drugo. I nije isto rešavati, na primer, pitanje položaja SPC i generalno versko pitanje u državi koja je u NATO i u državi koja nije u NATO. Inače, u diplomatskom koru u Crnoj Gori je bila prihvaćena moja opaska da je ta zemlja u momentu pred donošenje odluke o članstvu u NATO „suptilna geostrategijska i diplomatska apotekarska vaga sveta“. Naravno da je to danas u regionu Srbija. Na kraju, moram da napomenem i činjenicu da su u ovom regionu prisutne sve strane službe sa svojim aktivnostima.

Pa koja je najaktivnija?

- Reći ću vam samo ovo: pre nekoliko godina je u SANU bio skup o uticaju Velike Britanije na prostoru Balkana. Tada je iznet podatak da je osam od 12 ključnih i najznačajnjih odluka za Balkan u poslednjih 180 godina donela Britanija, četiri nisu po njima, ali nisu mnogo ni protiv.

Sećanje na turbulentne devedesete

Bio sam jedini ministar koji je sačekao Srbe proterane u „Oluji“

Šta vam je danas asocijacija na devedesete?

- Sad ću vam nešto ispričati i možda ću biti subjektivan jer, znate kako, imam braću i prijatelje od Knina do zapadnog Srema. Devedesetih sam koordinirao humanitarnu pomoć za ljude preko Drine i Dunava. Slučajno ili ne, bio sam jedini ministar koji je posle „Oluje“, avgusta 1995, na granici sačekao naše ljude izbegle iz Hrvatske. Proterane sam sačekao kod Šida, obišao sam ih u hali gde su bili smešteni, bila je to tuga videti... Prethodno sam na sednici savezne vlade bio jedini koji je protiv donošenja odluke o blokadi Srba na Drini, zbog čega sam i danas ponosan. Najteže mi je bilo da vidim oči starijih ljudi. Tuga. Deca i ne znaju šta im se dešava, ali kad sam video te izgubljene poglede starih ljudi, bilo mi je jako teško. Nikada u životu nisam plakao, umem da kontrolišem emocije, pa nisam ni tada zaplakao, ali da jesam - nedovoljno bih suza imao. U to vreme sam, inače, rekao - ponašam se tako da praunuke mogu da pogledam u oči kad me jednog dana budu pitali: „Pradeda, šta si radio kad je srpskom narodu bilo najteže?“

Da li je tačno da vlast tadašnjeg predsednika države Slobodana Miloševića nije htela da primi te ljude u Beograd, već da su hteli da ih „preusmere“ na Kosovo?

- Ne. Bilo je tih priča, ali to nije tačno.

B. Karović

NE PROPUSTITE

U UTORAK, 3. MAJA, U DNEVNOM IZDANJU KURIRA OČEKUJU VAS DVA POKLONA! DOBIĆETE POKLON IZNENAĐENJA plus dodatak STARS!

Kurir i ovog utorka svojim čitaocima daruje poklon iznenađenja.

Uz dnevno izdanje novina očekuje vas neki od naših poklona iznenađenja.

Kao drugi poklon dobićete dodatak Stars:

Otkrivamo sve što poznati žele da sakriju, vruće vesti i stare tajne, a čekaju vas i ekskluzivni intervjui i paparaco fotke!

Čitajte KURIR!