Po ko zna koji put Kurir je prinuđen da digne svoj glas protiv igara u kojima su žetoni novinarske glave. I da još jednom nedvosmisleno i odlučno istakne stav da nijedna novinarka ni novinar ne smeju da budu izloženi pretnjama nasiljem ili samom nasilju zbog onoga što misle, govore i pišu.
Ovo je osnovna pretpostavka slobodnog i nezavisnog novinarstva, i kao takva predstavlja jedan od stubova na kojima počiva demokratsko društvo. Ako se bez uvažavanja ovoga borite protiv nasilja, ako ne poštujući ovo gradite demokratiju, vaša su nastojanja neiskrena, a vi ste, ma koje boje bili – lažni!
Linč - to je pravilo, zakonitost - počinje tako što se u naelektrisanoj masi nađe neko ko potuljeno, skriven iza širokih ramena onoga ispred sebe prvo gunđa: "Dokle ćemo ovo da trpimo?", pa onda, i dalje skriven: "Mi nismo ljudi kad dozvoljavamo da nam ovo rade!", da bi na kraju, prekrivši usta šakom, istisnuo iz grla: "Treba to pobiti!". Za sve to vreme huškač, kao zec, baca poglede levo i desno i prati reakcije okoline, da mu se, ne daj bože, ne desi da se izleti, da ne ostane usamljen u svojim zahtevima, jer je svestan da sam, kao pojedinac, ne vredi ništa, i nikome ne znači ništa. Njegova je snaga u masi.
Možete li, recimo, da zamislite Ivana Ivanovića da stane ispred nekog novinara i uoči mu kaže ono što o njima govori, što sikće na društvenim mrežama: "klošari", "pizde", "dno dna", "govna"?
Ne, on se uvukao u srpsku opoziciju koja sebe smatra proevropskom kao što se vaška uvlači u topli oznojeni pazuh, i otuda tvituje.
Zanimljiva je ta simbioza, suživot između gnjide Ivana Ivanovića i stranaka koje se, bar na papiru zalažu za vrednosti građanskog društva. On je našao masu u kojoj će se skloniti, a one računaju da im jedan televizijski voditelj nije na odmet, i ćutke prelaze preko Ivanovićevih stavova zbog kojih bi druge (opravdano) razapele na stub srama!
Jer Ivanović u svojim emisijama izvrgava ruglu manjine, socijalne, nacionalne i seksualne, prosipa šovinizam i homofobiju, izaziva nasilje.
Spektar njegovih meta je širok, a zajedničko im je to što ne mogu, ili ne žele da mu uzvrate.
„Novak Đoković je humanitarac godine, mada nije ni upola davao kao Nataša Bekvalac.“
„Papa će abdicirati. Dobro, kad tad svako mora da se posveti deci.“
"Od 1995. godine porastao broj Bosanki koje rađaju decu pre 15. godine. I posle kažu da 'plavi šlemovi' tamo ništa nisu radili"
“Roditelji gole albanske pjevačice od sramote ne žele da izađu na ulicu. Pa realno, i jeste malo blam kad ti je dete Albanka.”
„Al Kaida preti da će aktivirati atomsku bombu u jednoj od zemalja EU. Jeste čuli to? To znate, a? Imam jedan predlog za njih, da se dogovorimo: evo, na primer, sačekajte da Hrvatska uđe u EU, pa onda izaberite koga hoćete.”
„Ključ za napredovanje Roma je u obrazovanju, izjavila je Zorana Mihajlović. Ne interesuje Rome ključ, već poklopac od šahta.”
Poput ostalih srpskih selebritija u Srbiji koji su se naglo obogatili, ni Ivanović ne krije prezir prema siromašnima. Ostala je upamćena njegova emisija u kojoj se rugao devojčicama koje su u blogerki Zoranah videla svog idola. Tata vam radi za nadnicu od 1.200 dinara, poručivao im je.
„Džabe glamur, reflektori i odela, mentalitet taksiste što žulja dupe na haubi, češe jaja kroz džep i odbija kratke vožnje, trajna je karakteristika Ivana Ivanovića!“, primetio je neko.
Izvesno vreme Ivanović se izdavao za novinara, ali su ga nesuđene kolege brutalnim komentarima naterali da se odrekne ove ambicije. Za bavljenje novinarstvom, čak i u Srbiji, poručeno mu je, potreban je bar minimum morala, dara i inteligencije, a on ništa od toga ne poseduje ni u tragovima. Od tada, najčešća meta ovog voditelja humorističke emisije koji čita ono što mu napišu drugi su baš novinari.
Oni su, u njegovim tvitovima "klošari", "pizde", "dno dna", "govna".
Skromnih umnih mogućnosti, on se manje-više drži ove četiri fraze, ali ne škrtari u njihovom ponavljanju.
A kad se oseti jakim, razmahne se. Tako je pre četiri godine pokrenuo na tviteru kampanju mržnje protiv jedne mlade novinarke. Oglasio se i UNS: „Pvi put u svojoj istoriji, Udruženje novinara Srbije prinuđeno je da krije identitet novinara kog javno brani od Tviter nasilnika…“
Biće da je Ivanovića sada neko pogrešno obavestio da će novi izbori dovesti do smene vlasti, pa se opet osilio.
Postavio je na tviter četiri rečenice:
„Ovo zlo, poniženje i bezakonje koje živimo, omogućili su isključivo novinari i urednici, medijski radnici.
Nikada im to ne treba zaboraviti i oprostiti.
Nikakva podrška, divljenje i slične gluposti za one koji sada napuštaju brod.
Šta mislite o Zorani, o ovima puta dva.“
Gnjida se oglašava iz mase: „Treba to pobiti!“
Ovo stvorenje sa nogama deteta i mozgom ptice ne uspeva da sakrije svoju fascinaciju ljudima koji umeju da pišu, i frustraciju što su ga od*ebali iz svog društva. To prosto vrišti iz tvrdnje da su novinari krivci za njegovo poniženje, iako mu je namera, izgleda, bila da ih proglasi isključivim krivcima za stanje u društvu ali nije umeo, mukica, da se izrazi…
NE PROPUSTITE
Svaka reč, svako slovo i svaki pogrešan zarez u ovom tvitu linije su portreta onog koji ih je pisao.
Kome se priviđa napuštanje broda? Pacovu!
Šta umesto „oproštaja“ dati novinarima? Kaznu! Ko da ih kažnjava? Pa on, kojeg su novinari izbacili iz svog društva kao tuđeg! Duboke su to traume, i strašne posledice po psihu. Skoro kao neprimanje na bečku slikarsku akademiju…
Bilo je komentara u kojima se tvrdilo da je ovaj Ivanovićev post pozivanje na nasilje.
Iako ima sve formalne obeležje tog krivičnog dela, mi smatramo da mu ne treba pridavati značaj.
Ivan Ivanović je hrabar samo na tviteru, i nezamislivo je, kao što smo rekli na početku, da stane pred bilo kog novinara oči u oči i izgovori ovo ili bilo šta slično. Pošto bi tada morao da se suoči sa konkretnim posledicama.
Bez želje i namere da se shvati pogrešno, upotrebićemo narodnu poslovicu: legle bi mu k‘o budali šamar.
E. K.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
