Kralj Vukašin u srpskoj tradiciji jedan je od glavnih negativaca - mučki ubija vojvodu Momčila da bi mu preoteo ženu, pa se ženi njegovom sestrom, laže kuma cara Dušana na samrti, otima carstvo kumčetu Urošu, proklinje rođenog sina... Uprkos tome, upravo taj njegov sin - kralj Marko ili Marko Kraljević - u toj istoj tradiciji najveći je simbol junaštva.
U narodnoj epici Marko Kraljević je taj koji staje protiv oca Vukašina kad ovaj pokuša da otme presto Urošu i odlučuje da sudi „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdu Boga istinoga”. Opet, u pesmama on tog oca i osveti kada pozna njegovu sablju kod jednog Turčina. Tad je spreman da sa teškom topuzinom u rukama dotera i cara do duvara, pa da mu i poruči: „Ne pitaj me, care poočime! Poznao sam sablju baba moga; Da sam Bog d’o u tvojim rukama, i tibi me ‚vako ražljutio”.
Zanimljivo je da Marko nije junak bez mane i straha. Mana ima mnogo - prgav je, tvrdoglav, samoživ, temperamentan... Ali istovremeno je i zaštitnik naroda koji ukida danak, zaustavlja divljanje turskih ratnika, ore drumove... I pobeđuje u megdanima čak i kad naiđe na „od sebe boljega”. Marko je toliko velik u epskoj poeziji da može nemoguće - cedi suvu drenovinu, druži se sa vilama, priča sa svojim konjem Šarcem i s njim deli vino... I ne može da pogine „od junaka ni oštre sablje, od topuza ni od bojna koplja”, već, kako mu vila poručuje, da će umreti „od Boga, od starog krvnika”. U predanjima je situacija još specifičnija - Marko ne umire, već samo spava u nekoj pećini.
O stvarnom Marku, kralju srpskih zemalja, ne zna se previše. Rođen je oko 1355. i najstariji je od Vukašinove dece. U vreme kada je njegov otac preuzeo vlast nad carevinom, on je poneo titulu mladog kralja, a nakon pogibije na Marici postao je kralj. Oslabljen zbog strašnog poraza, brzo je izgubio najveći deo svojih teritorija, a na kraju je postao i turski vazal, što je ostao do kraja života - pogibije u boju na Rovinama 1395.
Jedan od zapisa pokazuje da je Marko imao buran ljubavni život, a napisao ga je dijak Dobre.
- Pisa se ova knjiga u Porečju, u selu zvanom Kaluđerec, u dane blagovernog kralja Marka, kada predade Todoru, Grgurovu ženu, Hlapenu, a uze ženu svoju prvovenčanu Jelenu, Hlapenovu ćerku - napisao je on.
Drugi zapis iz tog vremena napravio je Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana i on ga prikazuje kao tragičnog čoveka. Pred početak bitke na Rovinama 1395, u kojoj su i Marko i despot Stefan ratovali na strani Osmanlija, on je navodno Konstantinu Dejanoviću rekao: „Molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”. U tom sukobu protiv vlaškog vojvode Mirče, dede mnogo čuvenijeg Vlada Cepeša Drakule, kralj Marko je i poginuo.
Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
