Uvreme Hladnog rata, tokom poslednje tri decenije prošlog veka, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija zvanično je bila neutralna, odnosno politički je pripadala Pokretu nesvrstanih, ali je tajno pomagala mnoge oslobodilačke pokrete malih naroda u svetu, naročito one u Africi i Južnoj Americi.
Kao jedna od vodećih članica tog pokreta, Jugoslavija se smatrala obaveznom da pomaže nacionalne pokrete koji su se protiv evropskih kolonijalnih sila borili za nezavisnost. Mnogim osvedočenim teroristima pružala je zaštitu na svojoj teritoriji, a neke je čak i obučavala. O tome danas svedoče brojna otkrivena dokumenta koja su svojevremeno bila zaštićena pod oznakom državne tajne.
Abu Nidal - Psihopata pod zaštitom vlasti
Neka dokumenta iz arhive CIA, sa koje je pre desetak godina skinuta oznaka tajnosti, bave se podrškom SFRJ oslobodilačkim pokretima malih naroda u svetu, a u sklopu toga i odnosom prema međunarodnim terorističkim organiz acijama. Posebnu pažnju 1986. godine analitičari CIA i njeni operativci na terenu posvetili su pomoći koju Tito i Jugoslavija pružaju palestinskom lideru Jaseru Arafatu i njegovoj Palestinskoj organizaciji (PLO). Sedamdesetih godina prošlog veka otvoreno je Predstavništvo PLO u Beogradu, koje je služilo kao obaveštajni i regrutni centar PLO u Evropi i na Balkanu. Preko nje su simpatizeri PLO dolazili u SFRJ na studije, ali i na vojnu, diverzantsku i obaveštajnu obuku, a iz Jugoslavije su mladi ljudi odlazili da se kao dobrovoljci bore u Arafatovoj armiji.
U aprilu 1980. godine Abu Nidal, terorista koji se otcepio od Jasera Arafata, pokušao je u Beogradu da ubije Arafatovog zamenika Abu Ijada. Iako su sve obaveštajne službe znale o čemu je reč, događaj je skriven od jugoslovenske javnosti.
Nezavisni autori su Abu Ijada, čestog gosta Beograda, nazivali „psihopatom”. Pošto se odvojio od PLO jer je Jasera Arafata smatrao „nedovoljno odlučnim”, i odbacivao sve pregovore koji bi doveli do mirnog rešenja na Bliskom istoku, izvršio je niz napada u dvadesetak zemalja u kojima je poginulo 300 ljudi! Glavna meta su mu bili Arafatovi saradnici, ali se, pored toga, specijalizovao za napade na avione i aerodrome. Najspektakularnije akcije Abu Nidalove grupe bile su pokušaj otmice „Pan Amovog” aviona u Karačiju 1986. godine, kada je poginulo 22 ljudi.
U periodu od 1980. do 1985. godine, Beograd je - uz prećutnu saglasnost jugoslovenske SDB - bio glavna baza Abu Nidala. Zauzvrat, na teritoriji Jugoslavije nisu vršeni teroristički napadi, a može se verovati i da je Abu Nidal ponekad „odradio” nešto i za nas.
U leto 2002. pronađen je mrtav u svojoj kući u Bagdadu. Prema zvaničnim izvorima, izvršio je samoubistvo, ali se sumnja da su ga ubili agenti Sadama Huseina.
Sadam Husein - Veliki top
Kanađanin Džerald Vinsent Bul još kao dečak pokazao je izuzetnu sklonost ka matematici. S briljantnim uspehom završio je studije tehnike i specijalizovao se se za konstrukciju artiljerijskih oruđa velikog dometa. Zatim se otisnuo u preduzetničke vode: osnovao je malu kompaniju za bavljenje tim poslom i preselio se u SAD. Američko državljanstvo dobio je 1972. godine, kao sredovečan čovek.
Posao je dobro krenuo: prva veća narudžbina stigla je 1975. iz Izraela, a sledeće godine i iz Južnoafričke Republike. Ali, zbog ilegalne isporuke oružja ovoj zemlji koja je zbog aparthejda bila pod sankcijama, 1980. osuđen je na jednogodišnju robiju , a firma je otišla u stečaj.
Po izlasku iz zatvora, preselio se u Evropu. U Briselu je našao posao u firmi sa kojom je sarađivala njegova ugašena kompanija.
Pretpostavlja se da je preko stručnjaka iz „Jugoimporta SDPR”, državnog preduzeća koje se bavilo unosnim poslovima izvoza oružja, 1987. uspostavio kontakt sa iračkim diplomatom Amirom Hamudijem Hasanom el Sadijem, kojeg su zapadne obaveštajne službe nazvale „genijem koji stoji iz Sadamovog programa superoružja”. Prvi susret Džeralda Vinsenta Bula sa Iračanima desio se 1987. godine u Beogradu.
Ovo, naravno, nije promaklo ni drugim zainteresovanim stranama, pa su Izraelci upozorili Bula da se ne upušta u posao sa Sadamom. Američki inženjer nije ih poslušao, delom i zato što je u međuvremenu započeo ljubavnu romansu sa jednom lepoticom - iračkom agentkinjom.
U januaru 1988. njih dvoje putuju u Bagdad, gde mu Husein Kamel el Madžid, šef Sadamovih tajnih službi, izlaže „Projekat Vavilon”. Sadam Husein za iračku armiju od Bula je naručio džinovske topove (dužine cevi od 50 do 150 metara) koji bi mogli da koriste hemijsku ili nuklearnu municiju.
Bul je pristao. Iračani su oko njega odmah formirali čvrst odbrambeni prsten, a ceo projekt proglašen je za tajnu najvišeg stepena. To, međutim, nije sprečilo agente izraelske obaveštajne službe Mosad da vrlo brzo saznaju za „Projekat Vavilon”, i da je planirano da prve mete budućih supertopova budu izraelski gradovi i njihovo stanovništvo. Odlučeno je da se Džerald Vinsent Bul likvidira.
Prema jednom izveštaju, „više operativaca Mosada uputilo se u Evropu, tražeći najslabiju tačku u Bulovom obezbeđenju i najosetljiviju lokaciju na kojoj se on zadržavao. Brzo je otkriven njegov stan u Briselu...”
U prepodnevnim časovima jednog martovskog dana 1990. godine, Džerald Vinsent Bul je ubijen pred vratima svog stana. Ubica mu je prišao u trenutku kada je otpustio svoju pratnju i stavio ključ u bravu. Belgijska policija nikad nije obelodanila ime i poreklo ubice.
Nepunih mesec dana kasnije, britanski carinici otvorili su kontejnere koje je jedna britanska livnica slala u Bagdad pod deklaracijom „cevi za naftovod”. Ustanovljeno je da se radi o čeličnim cevima za pedeset haubica ogromnih dimenzija iz „Projekta Vavilon”.
Sadam Husein bio je vrlo blizu ostvarenja svog cilja...
Iljič Ramirez Sančez - Šakal u Beogradu
Sedamdesetih godina prošlog veka nesvrstana Jugoslavija podržavala je oslobodilačke pokrete u Africi i na Bliskom istoku. Njihov neodvojivi deo bile su paravojne i terorističke organizacije, a najmarkantniji pojedinac u njima bio je svetski poznati terorista Karlos. Ili, kako su ga još zvali, Šakal.
Rođen je kao Iljič Ramirez Sančez u Venecueli, u porodici marksističkog advokata (ono Iljič je po Lenjinu). Posle razvoda roditelja 1966. godine, majka je njega i njegovog brata odvela u London, gde su nastavili školovanje, a 1968. otac ih je upisao na studije u Moskvi. Dve godine kasnije Sančez je otišao u kamp za obuku gerilaca Nacionalnog fronta za oslobođenje Palestine u Jordanu. Tamo je i stekao nadimak Karlos.
Pokušao je atentat na francuskog predsednika Šarla de Gola, učestvovao u masakru izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu 1972. i izveo napad na OPEK u Beču 1975. godine, kada je zarobio 60 ministara država proizvođača nafte. Bio je odgovoran i za napade na izraelske avione i predstavništva u svetu, bacao je bombe u restorane, napao nuklearnu elektranu, a prilikom neuspešnog hapšenja u Parizu, ubio je dva policajca... Harao je sve do pada komunizma 1989. godine.
Na vrhuncu svoje terorističke aktivnosti, 1975. godine sklonio se u Jugoslaviju, odsevši pod lažnim imenom u hotelu „Metropol”. Saznavši da mu je nemačka tajna služba BND na tragu i da se sprema da javno traži njegovo hapšenje kako bi kompromitovala Jugoslaviju, naša SDB ga je uhapsila pre toga.
Ekipu koja je izvela hapšenje činili su visoki funkcioneri SDB dr Obren Ðorđević i Dragan Mitrović, i operativci Dušan Stupar i Jovica Stanišić. Karlosa su našli u pidžami i bez pištolja. U hotelu „Ekscelzior” uhapšen je njegov pratilac.
Njih dvojica privedeni su u zgradu SSUP u Kneza Miloša, gde je Karlosa posetio ministar policije Franjo Herljević. Dr Obren Ðorđević je s Dušanom Stuparom puna dva dana saslušavao teroristu, a tim razgovorima prisustvovala je samo jedna prevoditeljka. Karlos im je pričao o svojoj biografiji, o akcijama, saradnji sa tajnim službama - sovjetskim KGB, istočnonemačkim Štazijem, rumunskom Sekuritateom... Posle toga, Karlos i njegov pratilac ukrcani su na avion za Irak. Da bi zavarali špijune BND, naši debeovci su teroriste opremili lažnim ispravama i ubacili ih u grupu radnika „Energoprojekta” koji su išli na rad u ovu arapsku zemlju.
Razlog za ovakav prijateljski odnos prema svetski poznatom zločincu bio je jednostavan: Jugoslavija je „sticala imunitet” od terorističkih akcija na svojoj teritoriji.
Karlosa su vlasti Sudana, gde se bio sklonio, 1994. predali Francuzima. Posle dugotrajnih procesa, u Parizu je osuđen na dvostruku doživotnu robiju.
Muzej BIA
Krili su ga svi
Kada su Nemci zbog puštanja Karlosa kritikovali SFRJ, naši zvaničnici odgovorili su im da terorista nije bio u Jugoslaviji i da ga nikada nisu ni videli. Danas se sva dokumenta o hapšenju Iljiča Ramireza Sančeza 1975. u Beogradu nalaze u Muzeju BIA na Banjici.
Abu Nabas - Organizator napada na Izrael
Osamdesetih godina prošlog veka, Palestinski oslobodilački front (PLF) i druge grupe koje su sačinjavale Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) izvele su sa libanske teritorije niz napada na sever Izraela.
Izraelsko ratno vazduhoplovstvo odgovorilo je 1. oktobra 1985. bombardovanjem sedišta PLO u Tunisu, kada je ubijeno više od šezdeset ljudi. Samo šest dana kasnije, 7. oktobra, pripadnici PLF oteli su u Egiptu italijanski kruzer „Akile Lauro”.
Sam čin preuzimanja broda protekao je traljavo: prisustvo četvorice otmičara uočila je posada, pa su Palestinci morali da deluju pre planiranog vremena. Većina putnika nalazila se na obali da bi razgledala piramide, pa se među taocima našlo samo 350 članova posade i između 60 i 80 putnika, većinom Amerikanaca.
U zamenu za njih, otmičari su zatražili oslobađanje pedeset Palestinaca iz izraelskih zatvora. Pošto su svet obavestili da je „Akile Lauro” otet i nakon što su izneli svoj zahtev, isključili su radio-stanicu i niko nije mogao da locira brod koji se uputio ka luci Tartus u Siriji. Ronald Regan, predsednik SAD, poslao je u Mediteran specijalne jedinice „foke” i „delta tim” da razmotre mogućnost oslobađanja...
Ali sirijske vlasti, mimo očekivanja otmičara, odbile su da ih prime, pa je brod zauzeo kurs ka Port Saidu u Egiptu, što mu je i inače bilo odredište pre kidnapovanja. Usidrio se u luci, i posle dva dana pregovaranja, uz posredovanje Jasera Arafata, oteti članovi posade i putnici napustili su brod, a otmičari su se redovnom avionskom linijom uputili iz Egipta u Tunis.
Tek tada utvrđeno je da su pripadnici PFL ubili jednog putnika, Amerikanca jevrejskog porekla u invalidskim kolicima, i njegovo telo bacili u more. Postupajući po hitnom naređenju, lovački avioni sa nosača „Saratoga”, koji se nalazio u Sredozemnom moru, presreli su putnički avion sa otmičarima i skrenuli ga ka bazi NATO na Siciliji. Posle rasprave Amerikanca i italijanske policije oko nadležnosti, otmičari su uhapšeni, a ostali putnici nastavili su let. Uprkos žestokom protivljenju Amerikanaca (doputovao je i sekretar odbrane Kaspar Vajberger), odleteo je i organizator otmice, vođa PFL Abu Abas, koji se „slučajno” zatekao u avionu. On je odlučio da iz Rima odleti za - Beograd!
Bezbednosnim službama u svetu Abas je bio poznat kao organizator terorističkih napada na Izrael i otmica mirovnih trupa Ujedinjenih nacija u Libanu. Ali, uprkos ogromnim pritiscima američke administracije i državnog sekretara Džordža Šulca lično, koji je u Beogradu lupao pesnicom o sto ispred jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Raifa Dizdarevića, naše vlasti - što je danas nezamislivo - odbile su da im Abasa izruče, jer su im veze sa PLO bile posebno važne. Prosledile su ga u Bukurešt, odakle ga je Nikolaje Čaušesku poslao na Bliski istok. Abu Abas bio je pod zaštitom Sadama Huseina u Iraku sve do američke invazije 2003. godine. Tada je uhapšen, a sledeće godine je, prema zvaničnoj verziji, umro od srčanog udara u američkom zatvoru.
Brod „Akile Lauro” izgoreo je 1994. pored afričke obale i potonuo.
Život i umetnost
Film o otmici
O otmici broda „Akile Lauro” snimljena je televizijske drama s Karlom Maldenom u glavnoj ulozi i akcioni film s Bertom Lankasterom; izvedena je opera, a i druga glava čuvene knjige Džulijana Barnsa „Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja” opisuje ovaj događaj.
Frakcija Crvene armije - Smrtonosna frau Brigite
Studentski protesti 1968. uzdrmali su Evropu i iznedrili brojne levičarske grupe koje su se posvetile izvođenju „svetske revolucije”. Jedna od njih, nastala u Nemačkoj, zvala se Frakcija Crvene armije (RAF). Prema njenim osnivačima, Ulriki Majnhof i Andreasu Baderu, kapitalizam je bilo moguće pobediti samo revolucijom koju će izvesti odabrani odlučni mladi ljudi iz najrazvijenijih zemalja. A sredstvo je - terorizam, jer se atentatima na istaknute pojedince „udara u lice kapitalizma”.
Slično je bilo i u Italiji, gde je otet i posle sedmica drame pogubljen predsednik vlade Aldo Moro, i te su godine obeležene ubistvima, otmicama aviona i podmetnutim eksplozivom. U istoriji Evrope ostale su zapisane kao „olovne godine”.
Odgovor države nije bio manje žestok, pa se tako, na primer, rukovodstvo RAF 1975. našlo u izuzetno čuvanom zatvoru Štamhajm. Ulrike Majnhof pod sumnjivim okolnostima ubila se u ćeliji, a ostalo četvoro osuđeno je na doživotnu robiju. Članovi RAF koji su ostali na slobodi, predvođeni Brigitom Monhaupt, 1977. rešili su da ih oslobode: oteli su Hansa Martina Šlajera, predsednika Udruženja nemačkih poslodavaca, a njihovi prijatelji iz arapskih terorističkih organizacija kidnapovali su avion „Lufthanze” na letu iz Majorke i naredili mu da sleti u Aden. Za oslobađanje industrijalca i putnika traženo je oslobađanje rafovaca iz Štamhajma, a Arapi su tražili još i 15 miliona dolara preko...
Ali kad su vlasti odbile da pregovaraju, otmičari su pogubili pilota aviona, a kopilotu naložili da ih odveze u Somaliju. Tu, na aerodromu u Mogadišu, stigli su ih nemački specijalci i pobili. Kad je vest o ovome stigla u Nemačku do Brigite Monhaupt i drugova, Šlajer je bez odlaganja ubijen. Ali nastradali su i zatočenici u Štamhajmu: dvojica su nađena mrtva od vatrenog oružja, jedna devojka bila je obešena, a druga, koja je preživela, bila je izbodena nožem. Zvanična verzija glasila je: samoubistvo zbog neuspešnog oslobađanja, ali nikada nije opovrgnuta ni teza da ih je, u nastupu besa, pobila policija.
Ručni bacač
Ranila američkog generala
Posle odlaska iz Beograda, Brigite Monhaupt nije se manula svog terorističkog rada: u jesen 1981. gađala je iz ručnog bacača blindirani „mercedes” generala Frederika Krejezena, komandanta Sedme američke armije, stacionirane u Nemačkoj. U ovom napadu, američki general bio je ranjen.
Sledeće godine, u maju 1978., Brigite Monhaupt i još trojica pripadnika RAF, na osnovu međunarodne poternice, uhapšeni su na zagrebačkom aerodromu. Ali, na zahtev iz Nemačke da im ih hitno izručimo zbog evidentnih krivičnih dela - pored Šlajera, znalo se da su ubili i jednog bankara - jugoslovenske bezbednosne službe odgovorile su: „U redu, ali vi u Nemačkoj imate sedmoricu ustaških i jednog albanskog teroristu koji su pretnja Jugoslaviji, dajte nam ih zauzvrat!” Nemci nisu hteli - ionako su njihove bezbednosne službe držale na vezi hrvatsku emigraciju - pa su Brigite Monhaupt i njeni drugovi posle šest meseci, u novembru 1978. godine, pušteni da iz Beograda otputuju kuda žele.
Tada im se izgubio svaki trag, a Brigite Monhaupt uhapšena je 1982. u Frankfurtu na Majni.
Polovinom februara 2007. godine jedan nemački sud odlučio je da je uslovno pusti na slobodu pošto je odslužila minimalne 24 godine od pet kazni doživotnog zatvora, na koliko je ukupno bila osuđena.
Atentat na turskog ambasadora - Jermenski teroristi u Beogradu
Glavni grad Jugoslavije bio je poprište neverovatne scene: goloruki građani bez straha su trčali za naoružanim atentatorima
Ubistvo turskog ambasadora u SFRJ Galipa Balkara, 9. marta 1983. godine, bio je prvi i jedini slučaj međunarodnog terorizma u Beogradu koji nije prikriven. Atentatori Haručion Krikor Levonijan (23) i Rafi Aleksander el Bekijan (21), Jermeni sa libanskim pasošima, bili su članovi tajne organizacije čiji je cilj bio da se terorističkim akcijama nad turskim diplomatama skrene pažnja svetske javnosti na položaj Jermena u Turskoj i genocid koji je nad njima izvršen između 1915. i 1917. godine. Tada je stradalo milion i po pripadnika ovog naroda, a pola miliona je raseljeno.
Dvojica pomenutih Jermena su u Jugoslaviju doputovali i prošvercovali oružje vozom iz Budimpešte, tri dana ranije. Odseli su u hotelu „Novi Sad” u Novom Sadu, odakle su svakodnevno dolazili u Beograd da bi osmatrali tren i napravili plan akcije. Odlučili su da napad izvrše u blizini ambasade, dok je vozilo zaustavljeno na semaforu.
Tako su i uradili: 9. marta, oko 11 sati pre podne, dok je crni „mercedes” sa diplomatskim tablicama čekao zeleno svetlo na uglu Ulice generala Ždanova, današnje Resavske, i Bulevara revolucije, Levonijan i El Bekijan su mu pritrčali sa pištoljima u rukama. Pokušali su da oružjem razbiju stakla, a zatim su pucali u čoveka na zadnjem sedištu i u vozača. Vozač je lakše ranjen, a turski ambasador Galip Balkar zadobio je rane od kojih je umro dva dana kasnije.
Odmah posle pucnjave, atentatori su se dali u beg... a za njima Beograđani! Levonijana je stigao i uhvatio oko pasa penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, a jedan drugi građanin ga je uhvatio za ruku. Terorista se, međutim, otrgao i ispalio dva hica. Jednim je ranio Brajovića, a drugim prolaznicu Zoricu Zolotić. Nastavio je da beži ka Pravnom fakultetu, a jedan policajac, koji se tu zatekao u svojim privatnim kolima, pokušao je da ga pregazi. Levonijana je zaustavio tek drugi policajac, takođe van dužnosti, Željko Mićević, koji ga je mecima iz pištolja teško ranio.
Za El Bekijanom su potrčali student Željko Milivojević i još dvojica prolaznika, ali se on u jednom trenutku okrenuo i sa tri hica u grudi ubio Milivojevića. Ovaj atentator se u sveopštoj gužvi domogao međugradske autobuske stanice. Ušao je u autobus za Novi Sad, a kontrola na izlasku iz Beograda ga je propustila. Policajci u tim trenucima još uvek nisu imali njegovu fotografiju, prve informacije su govorile da se traga za crnim mladićem tamnije puti, pa su mislili da je u pitanju crnac.
Angažovanje advokata
Branili su ih Srđa Popović i Veljko Guberina
Atentatore su branili Srđa Popović i Veljko Guberina. Jermeni u Srbiji danas se sećaju priča starijih da su Guberinu angažovala trojica koja su, sa cilindrima na glavama, i koferom punim novca, doputovala iz Pariza.
U Novom Sadu je lutao ulicama, pošto mu je pasoš ostao kod Levonijana, pa nije mogao da nastavi beg. Jedan pozornik ga je zaustavio zbog legitimisanja, ali je El Bekijan pokušao da pobegne. Savladan je i sproveden u Beograd osam sati nakon atentata.
Levonijan i El Bekijan osuđeni su u prvostepenom sudskom postupku na smrt, a docnije im je kazna preinačena na po 20 godina zatvora.
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
