Povodom 40 godina od smrti srpskog književnika, diplomate i nobelovca Ive Andrića sutra će u svečanoj Sali Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj, biti održana promocija i projekcija prve epizode dokumentarnog serijala "Biti čovek - Ivo Andrić".
Autor i producent serijala je Sonja Mihajlov, reditelj Miljan Glišić, a rađen je prema scenariju Danice Pajović i Mihajlovićeve i produkcijske kuće "Stanković & sinovi".
Serijal prati uzbudljiv životni put Ive Andrića i sniman je u devet gradova bivše Jugoslavije koji su obeležili njegov život: Travnik, Sarajevo, Zagreb, Zenica, Guča Gora, Vrnjačka Banja, Soko Banja, Herceg Novi.
Takođe, serijal se sniman i na mnogobrojnim lokacijama u Beogradu - gradu u kome je taj nobelovac najduže živeo, napisao svoja najveća dela i koji je najviše voleo, dok su segmenti snimani u Krakovu i Stokholmu.
Prvi put posle više od pola veka jedna filmska ekipa iz Srbije je snimala u Nobelovom komitetu u čuvenoj rokoko sali gde se donosi odluka o dobitnicima Nobelove nagrade za književnost, u koncertnoj dvorani gde se održava ceremonija dodele i u Gradskoj kući gde švedski kralj i kraljica tradicionalno održavaju svečani bal za laureate tog prestižnog priznanja.
Sonja Mihajlov tokom četiri epizode vodi gledaoce kroz biografiju i stvaralaštvo Ive Andrića.
Njeni brojni sagovornici bacaju novo svetlo na privatan život, ideološko opredeljenje, diplomatsku karijeru i umetničke uzore velikog književnika, ali i definišu socio-kulturne i istorijske prilike vremena s kojim se borio Ivo Andrić.
U serijalu govore: Muharem Bazdulj, Velimir Visković, Ranko Vujačić, Radovan Vučković, Julijana Vučo, Žaneta Đukić Perišić, Zona Kalember, Miloš Ković, Tatajana Korićanac, Emir Kusturica, Dimitrije Marić, Bosiljka Pušić, Mira Radojević, Darko Tanasković, Jovan Ćirilov, Kans Lian Svarig i Odd Zsćiedrić.
Velikan evropske književnosti i intelektualac - Ivo Andrić tačno 50 godina od svog prvog pojavljivanja u književnim vodama (1911), kada je u časopisu Bosanska vila objavljena njegova prva pesma "U sumrak", postaje dobitnik najprestižnijeg priznanja u domenu književnosti - Nobelovu nagradu koja mu je 1961. godine uručena za roman "Na Drini ćuprija", kao i za celokupni dotadašnji rad na "istoriji jednog naroda".
U obrazloženju je stajalo da "njegova proza sadrži epski naboj kojim prati ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje".O čemu god da je govorio, govorio je korisno i dobro. Najviše je govorio o ljudskoj prirodi, strahu, neizvesnosti, nesigurnosti, slabosti, stidu, drskosti, mržnji i zavisti, ali i borbenost i upornost samo su neke osobine o kojima je Ivo Andrić najbolje govorio:
* Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.
* Svakom je njegova visina najviša. I kad pijanstvo visine zavrti čoveku mozak, onda nema mere ni razlike. Nema viših ni nižih tornjeva. Sve su vrtoglavice jednake.* Naš čovek ne ume da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni pri padu. Ima u jednim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i da izmisle.
* Oduvek je i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih.
* Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.
* Ima ljudi koji se nečeg plaše ili stide, nešto žele da sakriju. I upravo zbog toga oni svojim pogledom stalno nastoje da privuku i zadrže tuđi pogled, u želji da ga vežu za svoje oči i da mu tako ne dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje.
*Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje. Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
* Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri. Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.
* Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samog sebe. I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i okolnostima...
TanjugVikipedija
