Smrt kraljice Elizabete ne znači ništa drugo osim da je odlučila da ne bude zamrznuta kako bi bila vraćena tokom sledećeg pada civilizacije i kako bi mogla da uzme više dragulja koji nikada nisu pripadali njoj ili njenoj porodici!
Ovim surovim rečima od kraljice Elizabete oprostio se BuzzFeed News, globalni medijski portal, dobitnik Pulicerove nagrade 2021. godinu kroz kolumnu kanadske književnice Skeči Koul, novinarke i specijaliste za kulturu koja je izazvala veliku pažnju širom sveta. Prenosimo je u celini.
Ne znam zašto se ljudi rastuže kada neko slavan, star i neko ko je imao više nego udoban život umre. Jednostavno mi se to ne čini tako razornim; smrt je krajnje penzionisanje. Ali 8. septembra u zamku Balmoral u Škotskoj, u 96. godini, umrla je kraljica Elizabeta II. Imala je dug, dobar život: bila je osma engleska kraljica, trn u oku nekoliko nebelih zemalja sedam decenija. I, naravno, razlog zašto su majke imigrantkinje poput moje branile princezu Dajanu tako žestoko.
Čini se da je internet duboko podeljen između ljudi koji je kritikuju, uključujući i mene i ljudi koji žale za nekim čiji je najbolji kvalitet bio koliko je volela svoje pse korgije.
Nije me briga što je kraljica mrtva. Ja je nisam poznavala, ona je dobro gurala kroz život, pa zašto bih trošila suze.
Jedini razlog zašto ovo pišem je zato što volim da uznemiravam Evropljane, što je dugogodišnja tradicija za nebele Kanađane već najmanje vek i po, a borim se sa činjenicom da je toliko ljudi baš uništeno zbog njene smrti. Sigurno ćemo ući u najmanje nedelju dana proslave njenog veoma dugog života, ali... zašto?
Smrt kraljice Elizabete, za razliku od onih drugih poznatih starijih žena, ne signalizira gotovo ništa za svakodnevni život ljudi širom sveta; to bi moglo značiti neke promene u našem viđenju monarhije, ali politički, njena smrt nije događaj. Smrt Rut Bejder Ginsburg, recimo, značila je da će presuda Roe protiv Vejda sigurno biti poništena (i bili smo u pravu). Kvir aktivista Urvaši Vaid umrla je ranije ovog proleća, što je gubitak za nekoliko pokreta za građanska prava, od pravosuđa u zdravstvu do antiratnih napora. Kada je aktivistkinja i spisateljica Barbara Erenrajh umrla početkom meseca, to je značilo jedan glas razuma manje u javnom diskursu socijalizma, feminizma i zajednice.
Smrt kraljice Elizabete, naprotiv, ne znači ništa drugo osim da je odlučila da ne bude kriogenski zamrznuta kako bi bila vraćena tokom sledećeg pada civilizacije i kako bi mogla da uzme više dragulja koji nikada nisu pripadali njoj ili njenoj porodici.
Zvučim li ogorčeno? Ne zanima me.
Postoji nešto posebno žalosno u žalovanju za ženom koja je vodila organizaciju ozloglašenu po svojim genocidnim tendencijama. Kad je umrla, neki ljudi su tvrdili da možete oplakivati pojedinca, a da ne oplakujete carstvo. Što se mene tiče, ovo je nemoguće, jer kraljica Elizabeta nije samo profitirala od pljačke i rasizma koju je njena loza propagirala od početka britanske civilizacije; bila je aktivni učesnik. Na kraju, njeno čitavo postojanje bilo je podstaknuto zverstvima iz prošlosti njene porodice; njeno bogatstvo i uticaj opstali su u potpunosti zbog kolonijalizma.
Znam da je lepo prepisati „istoriju“ i predstaviti kraljicu Elizabetu kao mekšu članicu monarhije. Ali nije da nije bila živa tokom kolonijalizma vođenog britanskom izuzetnošću ili političkim nemirima koji je izazvao (i nastavlja da izaziva). Ljudi koji su bili deca kada su Britanci vladali njihovim zemljama još su živi.
Barbados ju je pre nešto manje od godinu dana smenio sa mesta šefa države, a zemlje poput Indije i Pakistana nastavljaju da se bore sa ekonomskim, geografskim i kulturnim uticajima britanskog kolonijalizma, dok su druge, poput Sent Kitsa i Nevisa, tek nedavno stekle pravu nezavisnost nakon vekova mešanja kraljevske porodice.
Postoji mnogo fotografija i video snimaka kraljice koja posećuje svoje bivše kolonije, a lokalni stanovnici joj se umiljavaju kao da njeno nasleđe nije deo onoga što je njihove zemlje bacilo u preokret. To je jezivo, poput fotografija zatvorskog upravnika koji šeta terenom, a zatvorenici su zahvalni što su u njiegovom prisustvu!
Zašto se stalno vraćala u Indiju, u Kanadu, u Ganu? Da podseti sve da još može, da će se njen domet uvek protezati do njihovih obala?
Nacije na koje utiče Britansko carstvo bore se da poseduju svoje istorije; oni su jednostavno usputne stanice u dugom maršu imperijalizma.
Britansko carstvo nije raslo organski. Njihovo bogatstvo je ukradeno u vidu rada od porobljenih ljudi, opljačkanog blaga i, naravno, čaja. Elizabeta je mogla da vrati bilo šta od tog bogatstva. Mogla je da ostane upamćena kao kraljevska koja je preraspodelila ono što je oduzeto. Ali nije, i to nije bila greška. I - kakvu globalnu vrednost imate ako je vaš značaj u potpunosti vezan za ono što je vaša porodica ukrala?
Nemojte me pogrešno shvatiti - kraljica je svakako bila istorijski značajna.
Pripadnici kraljevske porodice su oduvek mislili da znaju kako da upravljaju državama bolje od domaćeg stanovništva i kraljica Elizabeta je pošla ovim stopama. Imala je zabave na kojima su se ljudi pojavljivali noseći broševe sa crnom bojom (ukardeno drago kamenje), a ona je bila hodajući, živi komad nesporne istorije. A bila je, ujedno, previše fundamentalna za Englesku i Komonvelt.
Čak je i Kanada još uvek opsednuta njom, a mi smo se formalno odvojili od kraljevske sise kasnih 70-ih. Još uvek imamo predstavnika monarhije u saveznoj vladi! Još uvek je predstavljena na našim komičnim zelenim novčanicama od 20 dolara! Nije ni čudo što nas zbog toga svi drugi u UN ismevaju.
Većina nas se može složiti da su simboli važni, ali to ne znači da treba da žalimo kada te istorijske ličnosti zadnji put udahnu. Svastike su neosporan deo evropske istorije, ali većina nas smatra da ne moramo da ih čuvamo da bismo se sećali Holokausta (još jedna stvar koju su belci uzeli od Hindusa). Možete ići na sve jubileje i slaviti sve godišnjice koje želite, ali Britansko carstvo ima dugu, dobro dokumentovanu istoriju rasističkog nasilja.
Kraljica je, na kraju, simbol uništenja na isti način na koji je simbol glamura i bogatstva i istorije. To je nezaboravna stvarnost za većinu nas i to ne znači da ćemo je slaviti.
Iskreno, istorija rasizma imperije nije čak ni tako daleko u prošlosti. Čak je i tretman Megan Markl u okviru porodice i „firme“ jasno pokazao da je monarhija naučila vrlo malo.
Britanski tabloidi su brutalni, ali bi lako klekli da im je kraljica rekla da prestanu sa ritualnim uznemiravanjem jedinog nebelog člana cele njene loze. Umesto toga, pridržavala se partijske linije. Stidljiv u 90-im? Koja je poenta?
Pa ipak, poznate ličnosti kao što su Liz Fer i Paris Hilton (molim???) hvale je zato što je bila ikona „originalne šefice devojaka“, što nije obraćala pažnju na „sranja od muškaraca“ dok su, recimo, britanski vojnici mučili i ubijali hiljade Kenijaca u 50-ih godina.
Tek počinjemo da shvatamo zloupotrebe koje dolaze iz Britanske imperije; dokumenti za koje se mislilo da su „izgubljeni“ su ponovo izašli na površinu 2011. i otkrivaju toliko varvarstva. Dok je bila živa, kraljica se nikada nije izvinila za ove zločine učinjene u njeno ime. Kao šef „firme“, ona nikada nije ni priznala jezivu istoriju Engleske.
Moji roditelji su iz Indije; oni su starosedeoci Kašmirci, zajednica koja se još uvek oporavlja od efekata podele. Moj tata je rođen tri godine nakon što su Britanci odlučili da odu, i kao takva, moja porodica baš i nije imala veliko poštovanje prema kraljici.
Kada je moj tata saznao da je umrla, jedva je reagovao - ako bi bilo koga briga, to bi možda trebalo da bude Indijac Kanađanin sa Napoleonovim kompleksom, koji voli pozlaćene stolice i nepopustljivu odanost cilju. Umesto toga, on je gunđao kako bi ona trebalo posthumno da vrati dijamant Koh-i-Noor Indiji.
„Znam da neće“, priznao je, rezigniran, dok je srkao indijsku faludu. U pravu je - očigledno, dijamant će pripasti Kamili, jer pretpostavljam da članovi kraljevske porodice žele da moj tata dobije srčani udar i da mi moja mama besno objašnjava bar dve nedelje zašto bele žene ne izgledaju dobro čak ni u blistavom nakitu.
Ako ste tužni zbog kraljice, bez obzira na nacionalnost, to zahteva duboko sopstveno preispitivanje zbog čega se tako osećate. Šta mislite da smo izgubili? Deo istorije koji je već tako temeljno dokumentovan? Podsetnik kako je izgledao imperijalizam u vreme kada su belina, bogatstvo i evropska dominacija bili još izraženiji nego što je sada? Da li je to nostalgija za vremenom kada su stvari bile lakše - za vas?
Monarhija je ugašena, njeni članovi su institucionalno nemoćni, a sada je kraljica mrtva. Svet ide dalje od onoga što nam je monarhija dala ili, bolje rečeno, šta je monarhija uzela. Dajana je otišla, Megan pravi podkastove u Palo Altu, i želite da se osećam tužno što je kraljica umrla?
Promislite! I sačuvajte svoje suze za nešto što je važno. Ja, kao Indijka koja živi u Kanadi, biću tužna zbog kraljice kada nam vrati naše dijamante.
Kurir.rs/BuzzFeed
NE PROPUSTITE
Bonus video:
