Slava može da učini užasne stvari odraslom čoveku, a pogotovo malom detetu. Pogledi miliona znatiželjnih očiju po cenu privatnosti i mira mogu biti mučni, a tragična priča Bobija Driskola je zaboravljeno je svedočanstvo o tome.
Glumac je prešao put od osvajanja Oskara za maloletnike do smrti u siromaštvu u stambenoj zgradi u Ist Vilidžu, okružen pivskim bocama i verskim pamfletima.
Takav kraj teško je povezati sa radosnim početkom njegovog života. Rođen 1937. godine, Robert Klitus Driskol odrastao je u radničkoj porodici u Sidar Rapidsu, Ajova, a 1943. lekar je rekao njegovom ocu da se preseli u Kaliforniju gde bi klima mogla da bude povoljnija za njegova pluća za koja je otkrio da su prožeta azbestom. Zato su krenuli u Los Anđeles, a onde je Robert postao prava dečja zvezda.
U tren oka postao je Bobi, budući junak filmskog platna. Dobio je niz bitnih uloga, a 1946. postao je glavni glumac u Diznijevom filmu "Song of the South" (Pesme Juga).
Zajedno s koleginicom Luanom Paten postao je poznat kao polovina Disnijevog novog "Sweetheart" tima, a njih dvoje bili su prvi glumci koje je Volt Dizni vezao ugovorom.
Tri godine kasnije, 1949., dobio je svog prvog Oskara za maloletnike za ulogu u filmu "So Dear to My Heart". Nagrada je prvi put dodeljena 1934. u čast doprinosa Širli Templ kinematografiji, a posle toga se s prekidima dodeljivala za izvanredne izvedbe glumaca mlađih od 18 godina sve do 1960.
Driskol je nagradu osvojio dva puta - njegov drugi Oskar došao je za "The Window", film cenjen kao klasik koji ga je odvukao od Diznijevog sveta u noar carstvo, što je odredilo Driskola kao buduću zvezdu, a ne samo dečju senzaciju.
Bio je usamljen, nesrećan i bogat
Nakon toga njegova karijera je procvetala, privlačeći ogromne uloge poput one u animiranom hitu Petar Pan iz 1953. godine kome je dao glas, a lik samo Petra je rađen po njegovom liku.
A onda je samo stala jer Dizni nije produžio ugovor sa njim. Bobi je tada imao 16 godina, a neki su pisali da ga je Dizni otpustio zbog akni, drugi da novi vlasnik studija Hauard Hjuz nije voleo decu glumce i da nije želeo Bobija u Dizniju. Ostaje činjenica da su ga bacili kao staru krpu, a on se nažalost, nikad nije oporavio od traume koju je doživeo kao dete glumac.
Driskol se našao u svetu koji ga vidi kao običnu dečju zvezdu, ali više nije bio dete. Bila mu je potrebna prilika da dokaže da je više od toga, ali nijedna nije došla. Sve to vreme život u kom nije slavan postajao je sve teži i izolovaniji za Bobija.
"Druga deca me nisu prihvatala. Tretirali su me kao odvojenu osobu. Očajnički sam pokušavao da budem jedan od bande. Kad su me odbili, uzvratio sam, postao ratoboran i drzak - i sve vreme sam se bojao", rekao je kasnije o svojim tegobnim školskim danima. Bio je usamljen, nesrećan i bogat, što je vrlo opasna kombinacija za mladu osobu u Los Anđelesu.
"Imao sam 17 godina kada sam prvi put eksperimentisao s tim stvarima. U trenu sam koristio sve što je bilo dostupno, uglavnom heroin jer sam imao novca da ga platim", rekao je kasnije, a slično je ispričao i pred sudijom 1956. godine.
"Imao sam sve. Zarađivao sam više od 50.000 dolara godišnje, glumeći stalno u dobrim ulogama. Nisam baš siguran zašto sam počeo da koristim narkotike", rekao je na suđenju za posedovanje droge. I dok u to vreme nije uspeo da ponudi razlog za svoje rastuće zavisnosti, ubrzo će razmisliti o životu koji ga je vodio prema tome.
"Voleo bih da mogu da kažem da je moje detinjstvo bilo srećno, ali ne bih bio iskren. Bio sam usamljen većinu vremena. Detinjstvo deteta glumca nije normalno. Ljudi neprestano govore "Kakav sladak dečak", a to stvara umišljenost. Ali dodvoravanje je samo jedan deo toga. Druga deca se dokazuju jednom, ali ja sam morao da se dokazujem dva puta", opisao je jednom svoje odrastanje, prenosi Index.hr.
Identificiran je tek godinu dana nakon smrti
Do 1960. njegov kratki trogodišnji brak se Merilin Džin Raš završio. Venčali su se posle 5 meseci kada kada je imao 19 godina i sa njom je dobio sina i ćerku.
Posle razvoda, odao se porocima, a hapšen je više puta zbog prevara i pljačke.
Postao je bitnik negde oko 1965. i tada je pokušavao da ojača svoje finansijsko stanje koje se stalno pogoršavalo sa nekoliko TV uloga. 1965. godine otišao je u Njujork pokušavajući da se ponovno probije na Brodveju, ali završio je uvučen u mračno podzemlje tamošnje kontrakulturne scene.
Boraveći oko studija Fabrika Endija Vorhola njegova zavisnost od heroina popela se do opasnoh nivoa. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Dirt iz 1965., underground produkciji koju je režirao Piero Helicer. Nikada nije osigurao drugu ulogu na ekranu, a 1968. umro je siromašan.
Njegovo telo otkrila su dva dečaka koji su se igrali u napuštenoj zgradi. Driskol je umro od srčane insufijencije, odnosno zatajenja srca izazvanog korišćenjem droga. Nije imao isprave, a meštani nisu uspeli da ga identifikuju, pa je sahranjen u grobnici za siromašne.
Identifikovan je tek nakon godinu dana, kada je njegova majka, koja je izgubila kontakt s njim, tražila Diznijevu pomoć da dođe do njega kako bi mogao da vidi svog bolesnog oca pre nego što umre. Tada je saznala da joj je sin, nažalost, već preminuo.
Njegova priča služi kao mračno upozorenje o opasnostima izlaganja dece slavi. Iako je takva zamka česta u filmskoj industriji, umesto uspeha za glumce decu bi na prvom mestu trebala biti zabava i sticanje iskustva.
Sreća koju Driskol pokazuje u svojim ranim filmovima svedoči tome i to je lekcija koju treba dobro zapamtiti.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
