Lidija Stojanović (35) iz Beograda se kao devojčica od svega 12 godina suočila sa bolešću jetre, zvanom autoimuni hepatitis.
Za Lidiju, transplatacija je bila jedino rešenje jer uzrok ove bolesti nije poznat. Nakon šest godina čekanja, konačno je dobila svog donora. Njenim mukama je bio kraj. Svako jutro se zahvaljuje osobi koja joj je podarila novi život i koja kroz nju, kako kaže, i dalje živi.
"Prvi simptomi koje sam osetila trajali su samo jedan dan i nisam ni osetila da su zapravo to bili simptomi autoimunog hepatitisa", priseća se Lidija.
"Imala sam jaku bol u zglobovima, rukama i nogama, zapravo niko od lekara nije objasnio ni meni ni mojim roditeljima koliko je to ozbiljno. Oni su samo rekli da je jako bitno da uzimam terapiju, da je to bolest kojoj se ne zna uzrok, da nije izlečiva, ali da ja mogu da živim uz terapiju normalno".
"Tek 2012. imala sam taj prvi ozbiljan simptom, kada mi je pukao jedan krvni sud u želucu i počela sam da povraćam krv", opisuje ove strašne momente za Blic ženu.
U trenutku kada je spoznala svoju bolest, u Srbiji nije bio razvijen program za transplataciju organa, tako da je spas morala da potraži u Italiji. Tokom intervencije i stavljanja na listu čekanja, došlo je do komplikacije. Dobila je sepsu i pala u komu. Nisu joj davali nikakve šanse.
"Oni su zapravo mojim roditeljima pričali o meni u prošlom vremenu. Kao, eto, mi ćemo se nje sećati, bila je ovakva, bila je vesela...", kaže Lidija.
Međutim, Lidija se probudila i to baš na dan kada je umrla njena baka. Svi su rekli da je to možda nekako povezano.
U Italiji je bila četiri godine, ali nije stigao nijedan poziv. Umorna od čekanja, vratila se u Beograd, gde se uveliko razvio program za transplataciju organa i to uspešno.
Onda je na jedno posebno jutro telefon zazvonio.
"To je bilo 19. januara, bilo je Bogojavljenje, sećam se da me je mama ujutru rano zvala i pitala me je da li su me pozvali. Ja sam je pitala ko to treba da me zove, ona mi kaže da treba sa transplatacije da me pozovu. Moja mama je inače na taj dan sanjala moj oporavak."
"Operisali su me, bila je jako teška operacija", objašnjava Lidija.
"Prvo čega se sećam to je kada me je doktorka Nataša Petrović probudila sa rečima: 'Sunce moje, uspeli smo, bravo!'"
Svoje donorke Lidija se seti svaki dan. Zbog politike privatnosti prilikom transplatacije organa, ni dan-danas nije upoznala porodicu devojke čija joj je jetra omogućila novi život.
"Mislim da gledam na život malo drugačije od drugih ljudi, ali to je valjda i normalno, ja sam jako zahvalna što sam imala prilike da tačku na život pretvorim u zarez. Naučila sam da slavim male stvari i da slavim život svaki dan. Živim najbolje što mogu jer je to nešto što ja dugujem svom donoru i njenoj porodici", poručuje ova hrabra devojka.
(Kurir.rs/ Blic žena)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
