Vest o tome da će Srbija u narednoj 2022. nabaviti 30 borbenih helikoptera H-145M, Mil Mi 17V5, Mil-Mi -35M i Mi 35P zaparala je nekima uši u Srbiji, ali bogami i u regionu sa osnovnim pitanjem da li Srbiji treba toliko helikoptera. Do sad je to svakako najambiciozniji projakt modernizacije srpskih helikoptera, koji su do pre par godina bili samo misaona imenica, a sad u stroju će biti skoro kompletna nova eskadrila transportnih i borbenih helikoptera.
Posebnu pažnju sakako zakoupljaju po pravili borbenih helikopteri Mil Mi-35 od milošte zvani negde "Šejtan Arba", "Đavolja kočija", "leteća topovnjača", "leteći tenk", ali i "Krkokodil" što je doduše ruski naziv. Onaj prvi se isključivo nazivao borbeni helikopter Mi-24V koji je svoju premijeru imao u avganistanu, a čijeg naslednika poseduje Vojska Srbije i to četiri komada, a ukupno treba da se pridruži polovnih 11 Nacionalne garde Kipra Mi-35P i još četiri nova Mi-35M s čime će 714. protivoklopna helikopterska eskadrila imati ubitačnu vatrenu moć.
Međutim, nije ovo priča o helikopterima Mi-35, već ćemo podsetiti na balkansku epopeju sa helikopterima Mi-24 koji su u svojoj operativnoj upotrebi imali Hrvatska, SRJ (služba Državne bezbednosti- JSO) i Makedonija koju su ti helikopteri odbranili od oružane pobune i ustanka albanskih kačaka na zapadu te bivše jugoslovenske republike.
Istorijat helikoptera Mil Mi-24 počinje još u SFRJ, kada je bilo planirano da se nabave ti helikopteri za potrebe JRV i PVO. Međutim, uprkos svemu ti helikopteri su se pojavili na Balkanu, a prva država koja je nabavila ove letelice bila je Hrvatska. Srbija je svoja dva primerka ove letelice nabavila tek 1996, dok poslednja eks YU republika koja je u nuždi nabavila Mi-24 bila je Makedonija, koja je zahvaljujući nabavci iz Ukrajine očuvala svoju državu.
Hindovi u Hrvatskoj vojsci
Hrvatska nabavka helikoptera Mi-24 započela je polovinom 1993. godine u Ukrajini. Dva meseca pre dolaska prvih aviona MIG-21 u junu 1993. godine u Vazduhoplovno-tehničkom zavodu - VTZ (Zrakoplovno tehnički zavod ZTZ= stižu prva dva borbena helikoptera Mi-24D koji dobijaju evidencijske brojeve H-301 i H-302. Korišćeni su uglavnom za obuku pilota te u trenažne svrhe, dok su helikopteri Mi-24V primarno korišćeni u borbenim dejstvima. Prva dva borbena helikoptera Mi-24D isporučena su 15 i 16. juna 1993. godina na aerodrom na ostrvu Krk montirani su i prebačeni kopnenim putem u VTZ u Velikoj Gorici kod Zagreba.
Nabavljeni helikopteri proizvedeni su između 1978. i 1987. godine. Zajedno s helikopterima došlo je i nekoliko ruskih i pilota inženjera s tehničkom dokumentacijom, jer do tada hrvatski stručnjaci nisu imali iskustvo korištenja ovih oklopljenih borbenih letelica.
Paralelno s dostavom helikoptera odvijala se i obuka pilota koji su već imali iskustvo letenja na helikopterima SA342 Gazela. Letna obuka se sprovodila u Varaždinu, a bojeva gađanja na obalnom poligonu pored Pule.
Zajedno s tim letelicama i nekoliko pilota iz Belorusije, došao je tada u Veliku Goricu i pukovnik ruske vojske Sergej Pan, čuveni instruktor i jedan od najvećih svetskih stručnjaka na području održavanja ruskih helikoptera Mi-8, Mi-24, Mi-26 i Mi-17. Upravo se Pan brinuo o ispravnosti helikopterskog puka koji je 1986. sanirao nuklearnu katastrofu u Černobilju. Svi napori pod ruskom mentorskom palicom, ubrzo su rezultirali prvim operativnim hindovima u HRZ-a uz formiranje čuvene 29. borbene helikopterske eskadrile.
Intenzivne letove uvežbavanja na helikopterima Mi-24D ubrzo su primetli posmatrači UNPROFOR-a pa je od Hrvatske zatraženo službeno objašnjenje o poreklu tih helikoptera. Zbog Hrvatskog odgovora da su helikopteri kupljeni još 1991. godine kada nije bio na szani embargo na uvoz oružha, radi neborbene upotrebe u evakuaciji ranjenika, postepeno su na helikopterima Mi-24D stavljene oznake crkvenog krsta na trupu i privremeno skinut četvorocevni mitraljez JakB-12,7 kalibra 12,7 mm.
Prvi primerci helikoptera Mi-24V koji su bili dobro oklopljeni i imali veliku vatrenu moć nanavljeni su krajem 1993. godine u Ukrajini, odakle su avionom An-124 "Ruslan", tada najvećim transportnim avionom na svetu prebačeni na aerodrome u Puli i na Krku.
Nakon perioda uvežbavanja borbeni helikopteri Mi-24 su tokom druge polovine 1994. počeli borbeno dejstvo. Korišteni su za savladavanje neprjateljskih otpornih tačaka, elektronsko izviđanje, napad na artiljerijske položaje i komande. Svi helikopteri su bili u sastavu 29. eskadrile borbenih helikoptera (29.ebh).
Tokom vojnih vežbi „Krndija 94.“, „Posejdon 94.“, i „Bandira 94.“. Hrvatskoj i svetskoj javnosti prikazani su naoružani Hindovi sa oznakama HRZ-a.
Borbeni helikopter Mi-24V evidencijskog broja H-306 iz sastava 29. ebh je jedini od 1994. imao opremu za snimanje iz vazduha i elektronsko izviđanje i delovanje.
Zvanično javno predstavljanje u Hrvatskoj imali su na vojnoj paradi na jezeru Jarun 30. maja 1995.
Hrvatska je u Ukrajini kupila 15 helikoptera Mi-24V od tog broja deset je bilo u operativnoj upotrebi, a pet helikoptera su upotrebljeni za rezervne delove. Helikopteri Mi-24D poneli su evidencijske brojeve H-301 i H-302, dok su helikopteri Mi-24V dobili brojeve od H-303 do H-310. Za rezervne delove krišten je jedan Mi-24D i četiri Mi-24V.
Hrvatska je helikoptere platila od 1,5 do 2,5 miliona dolara po komadu, a cena je zavisila od resursa motora i verzije. Tako su 16. oktobra 1993. kupljena dva helikoptera Mi-24V po ceni od 1,5 miliona dolara, da bi 20. decembra iste godine za tri helikoptera Mi-24V izdvojeno 2,5 miliona dolara po primerku. Zajedno sa još nekim delovima za taj transport koji se vodio pod brojem 12 plaćeno je tačno 96,832,209 dolara. Taj novac je isplaćen u gotovini, kao i za većinu ostalog oružja.
Jedan Mi-24 osposobljen je bio za protivpodmorničko delovanje pa je nosio torpedo američke proizvodnje Mk 44.
Borbeno angažovanje
Tokom završnih borbi u BiH septembra 1995, snage Hrvatske vojske ( HV) sadejstvovale su sa jedinicama ABiH i HVO protiv Vojske Republike Srpske (VRS). U tim borbama hrvatske snage su upotrebljavale transportni helikopter Mi -8MTV -1 i borbeni Mil MI -24V, ali veoma kratko pošto se jedan srušio, hrvatski pilot koji je upravljao letelicom zapravo tvrdi da je oboren.
Hrvatska vojska je od samog početka operacija Maestral (8-15. septembar 1995), angažovala helikoptere Mi-24V. Već prvog dana operacije (8. septembra) srušen je jedan helikopter Mi-24V ev. br. 309 kod Čardak Polja blizu Mrkonjić Grada.
Naime, dana 8. septembra 1995, iz Glamoča prema Šipovu na zadatak uništenja oklopnih ciljeva VRS poletela su dva hrvatska borbena helikoptera Mi -24V. Vođa para je bio pilot Dražen Šćuri, koji je kasnije postao general HV i bio komandant RV i PVO HV, a vođa drugog helikoptera bio je pilot kapetan (satnik) Vlaho Marić i natporučnik Vamberger. Tokom tog leta došlo je do gubitka Marićevog helikoptera, koji je imao evidencijski broj H -309. Zvaničan izveštaj HV jeste da je helikopter srušen zbog loma uzgona.
Postoje tri verzije kako je došlo do pada helikoptera prema prvoj koju navode autori tokom leta izvedenog 8. septembra helikopter Mi -24 V oznake H -309 zapeo je za žice dalekovoda i srušio se.
Prema drugoj verziji do pada letelice, došlo je zbog greške u pilotiranju vođe para. Vlaho je prema opisima autora knjige bio pratilac u desnom stepenu, a vođa Šćuri je povukao zaokret desno gore. Vlaho da bi ostao u stepenu toliko je smanjio brzinu da je na kraju doživeo slom uzgona.
Međutim pojavila se i treća verzija kako je došlo do pada helikoptera H -309, a nju zastupa pilot Vlaho Marić, koji tvrdi da ga je pogodio projektil, lansiran sa položaja VRS. On je svoju verziju priče obaranja helikoptera izneo za dubrovački "Dulist" 13.09.2012.
"Operirali smo od Livna do Jajca. Krenuli smo na zadatak u središnjoj Bosni prema Šipovu, dva helikoptera, osam kilometara u srpskom teritoriju. U jednom ja, u drugom zapovjednik Zrakoplovstva. Trebali smo naći neke tenkove i " rokat" po njima. Došli smo na borbeni kurs, kad je došlo do udara u zadnji dio našeg helikoptera. Nisam vidio otkud je projektil stigao, helikopter se izokrenuo, ispod nas je bio kanjon. Probao sam ga izvući, ali nije išlo. Doveo sam ga u vodoravan položaj, udarili smo o tlo i otklizali nekih stotinu metara. Lomljava, krš, bez eksplozije, a bili smo puni oružja i goriva. izašli smo van, prekrstili se i " bježi doma". Otrčali smo na jednu livadu kako bi drugi helikopter sletio po nas. Međutim, on je napravio dva, tri kruga oko nas i ostavio nas tamo. Osam kilometara smo pješačili. Vidio sam zapovjednika kasnije u stožeru. Rekao sam mu: Idiote jedan, već bi bilo vrijeme da počeneš razmišljati o svojim postupcima! miči mi se s očiju! A bio mi je kućni prijatelj... Treba ti 30 sekundi da shvatiš s kim imaš posla, tko vrijedi, a tko ne.. opisano je svedočenje pilota Vlahe Marića za Dulist.
Takođe 13. septembra 1995. godine još jedan helikopter Mi-24V je pogođen sa zemlje u kabinu. Tom prilikom teško je ranjen operator natporučnik Kapetanović. Pilot natporučnik Blažić uspeo je da helikopter bez većih posledica vrati u bazu.
Poslednje delovanje Mi-24 bilo je 1997. kada su tokom vojne vežbe „Pumin skok“ na vojnom poligonu u Slunju raketnom vatrom gađali zemaljske ciljeve.
Do leta 1998. ove mašine su tišini povučene su iz operativne upotrebe. Službeno su otpisani 2006. godine, a 29. eskadrila borbenih helikoptera zauvek je ugašena.
Bilo je više ideja šta napraviti sa njima.
Odluka o povlačenju pokazala se kao štetnom i promašenom jer nekoliko članica NATO i dalje koriste ove višenamenske letelice. Čak se jedna velika NATO članica Mađarska odlučila za remont svojih Hindova (u Novosibirskom remontnom zavodu) i njihov povratak u operativno stanje. Hrvatska je u nekoliko navrata pokušala prodati helikoptere, ali bez uspeha. U takvoj nameri skoro je zapala u neviđeni vojno-diplomatski skandal kada je 24- htela prodati Gruziji u vreme njihovog sukoba s Rusijom 2008. godine.
Jedna od opcija bila je modernizacija u saradnji s južnoafričkim ili britanskim kompanijama pri čemu bi dobili kompletno novu opremu, od radio uređaja, IFF transpondera, novih sistema naoružanja, sistema za noćno letenje, itd. Na primer, 2002. godine Ministarstvo odbrane RH su posetili predstavnici kompanije Bae Systems, održali prezentaciju o mogućnostima njihove kompanije u modernizaciji helikoptera Mi-24 (ugradnja nove opreme, radio stanice, IFF-transponder, GPS, VOR/ILS, sistema za noćno letenje i delovanje, sistemi naoružanja). Ipak, novu mladost 24-ke nisu dočekale.
Hindovi u JSO
„Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja je sa improvizovanih letilišta Medeno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija…. Takođe 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i obezbeđenju mreže malih aerodroma, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u Bratuncu, Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviđačkih, transportnih i humanitarnih letova. Sredinom proleća prošle (1996) godine povukla se iz ovih krajeva sa kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U celom tom periodu njeno delovanje ostaje neotkriveno i pored sofisticirane opreme NATO-a, kao i intenzivnog istraživanja više stranih obaveštajnih službi.“, izjavio je jedan od osnivača ove jedinice Franko Simatović Frenki u svom govoru pred Slobodanom Miloševićem na proslavi dana Jedinice za specijalne operacije juna 1997. Inače taj snimak, osvanuo je početkom 2003. godine u sudnici Haškog tribunala na suđenju Slobodanu Miloševiću kada se mogao prvi put javno videti. Helikopteri koji su ušli u sastav ove eskadrile, prema pisanju vazduhoplovnih publicista, stizali su sa raznih strana. Prvi koji su nabavljeni došli su iz čuvenog „barskog tovara oružja“, kada je zaplenjen brod koji je stigao iz Libana 1991. godine. Bosanski mediji tvrdili su i da su u sastavu ove eskadrile leteli i njihovi helikopteri, sa kojima su srpski kadrovi prebegli. Radilo se dva helikoptera Bel 206 u dve verzije: jedan „džet rendžer“ i jedan „long rendžer“. Navodno tad su od plavo bele dobili maskirnu boju, a često se na nebu iznad Beograda mogao videti upravo takav helikopter u maskirnoj boji kako nadleće grad.
Kako su se bezbednosti zadaci postajali komplikovaniji, utvrđeno je da ovoj jedinici trebaju mnogo „žilaviji“ i bolje naoružani helikopteri. Početkom 1997. godine uz pomoć tajnih fondova na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza kupljena su četiri helikoptera. Dva Mil Mi -17 proizvedena 1987 i 1991. godine od kojih je jedan bio u salonskoj verziji i dva jurišna helikoptera Mil Mi-24V. Čudnim kanalima nabavljen je američki helikopter Sikorski S-76 koji je bio namenjen za prevoženje tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića.
Interesantno je da se radilo o letelicama koje je tadašnje RV i PVO Vojske Jugoslavije moglo samo da sanja, a smatra se da je veliku ulogu u nabavci ovih letelica bez prateće servisne dokumentacije učestvovao i ambasador SRJ u Moskvi Borislav Milošević, rođeni Slobodanov brat. I o ovim helikopterima povela se priča na suđenju Slobodanu Miloševiću kada su istraživani putevi novca kako je tadašnja vlast opstajala i funkcionisala.
Nije prošlo ni godinu dana, a novonabaljene letelice dobile su priliku da se borbeno provere. U februaru 1998. započela je albanska pobuna na prostoru Kosova i Metohije. Srpski policajaci postali su svakodnevna meta napada, a kad se pobuna rasplamsala u otvoreni sukob na scenu su stupili i helikopteri JSO. Tako je ostalo zabeleženo učešće letećih topovnjača Mi-24V u napadu na utvrđenje Adema Jašarija, jednog od osnivača OVK.
Televizijske kamere u nekoliko navrata zabeležile su borbeno delovanje ovih helikoptera nad teroristima OVK, koji su panično bežali kada su se ovi helikopteri pojavili na nebu, koji su po njima tukli nevođenim raketnim zrnima i iz instaliranih topova kalibra 12,7 mm.
Kad je usledila NATO intervencija helikopteri RDB zbog procene da bi mogli biti legitimna meta avijacije alijanse razmešteni su na više različitih lokacija. To se pokazalo kao ispravna odluka jer policijski hangar na tadašnjem aerodromu Surčin bio uništen. Po završetku rata ovi helikopteri bili su smešteni u velikom JAT-ovom hangaru.
Priča o helikopterima JSO pala je potpuno u zabroav da bi se dva helikoptera Mi-24V RDB odnosno JSO pojavili na policijsko-vojnoj vežbi „Štit 2001“. Osim Mi-24 borebneo je delovala i jedna od maskiranih Gazela koja je na sebi imala sačaste lansere za nevođena raketna zrna. U periodu do kraja marta 2003. helikopteri JSO pojavili su se nekoliko puta u javnosti na vežbama spasavanja i policijskim smotrama na Makišu, a transportni helikopter Mi-17 pojavio se i u spotu JSO sa kojom su tražili nove kandidate za pripadnike ovoj jednici neposredno pred samo ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Ubrzo posle rasformiranja JSO helikopteri su prvo uvršteni bili u sastav MUP-a Srbije. Pošto MUP nije imao relane potrebe za helikopterima Mi-17 i Mi-24V oni su ustupljeni Vazduhoplovstvu Vojske Srbije i Crne Gore, gde su prvo uskladišteni. Ubrzo posle raspada Državne zajednice Srbije i Crne Gore i isteka vremenskih rusursa helikoptera Mi-8 nabavljenih u vreme JNA odlučeno je da dva helikoptera Mi-17 budu remontovana i ubrzo su se našli u sastavu RV i PVO Vojske Srbije.
Helikopteri Mi-24V ostali su da samuju na vojnom aerodromu Batajnica. Zbog nedostatka papira, servisne knjižice remont je bio nemoguć iako su mediji spektakularno najavljivali da će i ova dva helikoptera biti modernizovani. Ta priča je posebno bila izražena posle nabavke ruskih helikoptera Mi-35M. Ipak ta priča je konačno stavljena u ad akta. Konačna sudbina ovih helikoptera i dalje nije rešena.
Napomena: U izradi teksta korištena knjiga autora Danka Borejevića, Dragog Ivića i Željka Ubovića Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015., autorski tekst Denisa Krnića Ruske „leteće topovnjače“ Mi-24 “ Hind“ u Hrvatskom ratnom vazduhoplovstvu na blogu Vojnopolitička osmatračnica, beleške autora
Kurir.rs/A.Mlakar
Bonus video:
NE PROPUSTITE
