Milena za Kurir govori o tome zašto se baš odlučila za ovo delo legendarnog Žike, kao i kakav joj je savet dao kada se prvi put obrela u glavnoj ulozi u filmu.
"Svet ovog komada je raznolik. Ima tu mnogih Žikinih stavova iz drugih romana, ali je ovde upakovano u lepše vreme, a to je šareni Beograd između dva rata. Tada je naš grad bio centar dešavanja i u žiži razvoja civilizacije, nauke, umetnosti i sporta. Međutim, i tada su se ljudi suočavali sa mnogim problemima s kojima i danas", kaže Milena.
Navikli smo na socijalnu kritiku vašeg oca. Šta je meta u ovom komadu? U ovom komadu Žika kritikuje došljaka, ali ne studenta zato što je došao da studira, to i treba, nego kritikuje to što nisu ostali svoji, što nisu ostali revnosno oslonjeni na svoje postulate i svoje ideje sa kojima su počeli. Istina je da je često Živojin imao kritiku u svojim delima, ne samo ka došljaku nego, recimo, i ka komunizmu. Smatrao je da je komunistička ideja bila fantastična na početku, ali nije ostala dosledna. Glavni lik u ovom delu ne ostaje dosledan svojim stavovima, principima, životnom motu koji je poneo sa sela. Žika kritikuje baš to zato što smatra da su zdravi seljaci sa zdravim stavovima i da je greota kada se izvitopere i pokondiruju preuzimajući iz građanstva stvari koje im se dopadaju.
Rekli ste da je posebna čarolija uspeha predstave to što ste imali osećaj da je vaš otac tu. Kako ste se osećali dok ste radili njegovo delo? Tek sam na kraju stvaranja ove predstave shvatila kako su se kockice sklopile. Nisam razmišljala da li ću ja da razumem Živojinove misli, reči, scene ili bitne životne odrednice koje je želeo da prenese kroz ovaj komad, ali sam postala svesna toga da sam, završavajući ovaj komad, postala bliža Živojinu i da ga bliže razumem nego što sam to ranije. Pošto je on rano preminuo, kada sam ja imala 26 godina, prosto je ostao jedan nedovršen dijalog jer nisam mogla u tom periodu da ga pitam za mnoge stvari. Ne može se to ni naći u svim romanima, nije to prava stvar. Ovo je ispao pravi dijalog jer sam uzela njegovu knjigu, dramatizovala je i režirala, te je to postao naš dijalog koji se nastavlja. Kao da sam kroz taj rad njemu postavljala određena pitanja. On mi je u svojoj literaturi davao odgovore. To je nešto najlepše što mogu da kažem da mi se ikad desilo. Postali smo ponovo bliski i ja osećam kao da i dalje mogu sa njim da razgovaram. To se osećalo i na probama. Bio je tu.
Da je ovde, kako bi vas savetovao, kao otac ili kao kolega? Uvek me je puštao da sama odlučujem čime i na koji način ću se baviti. Samo kad je frka i kada sam u nedoumici - on je to naravno uvek primećivao, i onda je pokušavao da mi pomogne. Zanimljivo je što on to nije radio uobičajeno razgovorom ili nametanjem svog stava. On je nekako na suptilan i tobože slučajan način bio uvek tu. Sećam se kada sam radila "Anđele", bila sam jako mlada, htela sam da odustanem. Šta će to meni, mislila sam. Nisam shvatala, ali Žika mi je rekao: "Nemoj ti time da se baviš, nego da ti ja pokažem kako da poređaš sve te scene. Ipak, imaš da snimaš 20 scena. Kako ćeš ti tu emociju iz prve scene da prebaciš u drugu koja će se snimati tek posle mesec dana." Gledam ga bledo, naravno, a on donese papir i olovku, i pošto sam ja htela da studiram slikarstvo, on da bi mi sve približio, nacrtao je jedan ćup i linije kao šahovska tabla. Rekao mi je: "Evo, to je tvoja uloga." I u stvari na vizuelni način mi je objasnio da je film ceo ćup, ali da se gradi deo po deo. Zanimljivo je da sam taj princip ja posle koristila u svim predstavama. Fragmativna dramaturgija je ta kojom se bavim baš zbog tog Žikinog crteža.
Kurir.rs / Mona Cukić / Foto: Aleksandar Jovanović
NE PROPUSTITE
