Otkad je 4. februara otvoren kafić gde vas poslužuju odrasli sa smetnjama u mentalnom razvoju, nebrojene novinarske ekipe dolaze u Čubursku 12 na Vračaru. Ovo je retko mesto gde ovi mladi ljudi mogu da pokažu šta sve umeju da urade
"Ode! Ode Šaban, ode Darko Radovanović, ode Đoša, ode Toše Proeski..."
Ovako s uzdahom kaže Marko, šanker u kafiću 'Zvuci srca', dok lista naš magazin. Voli muziku, najviše Šerifa Konjevića i Lepu Lukić. Marko stanuje blizu, na Vračaru, u kafić dolazi pešice. Njemu je 29 godina i jedan je od 15 odraslih sa smetnjama u razvoju koji rade na ovom mestu, koje je trenutno glavni hit u Beogradu.
Sve je puno, ima već stalnih gostiju kao što su arhitekte sa obližnjeg gradilišta. Tu su i roditelji s decom koja su slična Marku, ali i devojke koje slatko ćeretaju kao bilo gde drugde. Može da se zapali i cigareta, ali malo je pušača. Hrle ljudi na ovo mesto da pruže ljubav i da je prime. Kao da se jedva čekala prilika da pokažemo kakvi smo ljudi, da u nama postoje zavidne količine humanosti i ljubavi.
MARKO
Da li Marku smeta ovoliko interesovanje?
"Kako kad", odgovara.
Pogled mu se zadržava na stranici Lene gde su u krupnom planu ženske našminkane usne. Samo slegne ramenima na takvu primedbu i okrene stranicu na kojoj u naslovu piše "leto".
"Leto", lice mu se ozari: "Leti idem kod babe na Karinsko more. To je u Dalmaciji, blizu Benkovca. Vredan sam. Idem u vinograd, vadim panjeve, znam da kosim travu, pilam drva motorkom, berem masline, od kojih posle pravimo ulje".
Marko je vredan i kod kuće. Postavlja sto za ručak, sklanja, baca đubre, razmešta i namešta krevete mami i tati svako jutro. Ima polubrata od 32 godine i sinovce Damjana i Ognjena - Ogija, koji imaju dve i pet godina. Kad se Marko vraća s posla, Damjan trči da ga dočeka, ljubi ga i grli. Marko ga uspavljuje ljuljajući ga u naručju.
"Prezadovoljan sam ovde. Bili su mi brat i snaja, a prekosutra mi dolaze mama i tata", kaže Marko.
Imaće priliku da ga vide kako vešto sprema tursku kafu, espreso, kapućino i toplu čokoladu koje uz razne sokove nude "Zvuci srca".
GORAN
Na prvi pogled, ovaj kafić je sličan mnogim kafićima na Vračaru - svetao, moderan, s velikim kamenim kaminom, uramljenim slikama na zidovima i udobnim foteljama i stolovima. Pa i kad vam pogled padne na osoblje u šanku, nećete brzo primetiti da su to osobe sa smetnjama u razvoju. Okretni su, brzi, komunikativni i jedino vam ne donose račun. Na svakom stolu je drvena kutijica u obliku srca, s prorezom kao na dečjoj kasici. Tu gosti ostavljaju novac, po svojoj proceni koliko treba da plate. Većina daje mnogo više, jer dolazak na ovo mesto nije pitanje novca, već želje.
Već 18 godina humanitarna nevladina organizacija Dečje srce bori se da osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju budu uključene u svakodnevni život. Pod sloganom "Inkluzija nije iluzija", svake godine vode ovakve naše sugrađane na letovanja i zimovanja, uče ih zanatima i pripremaju za posao. Do sada je njih 60 obučeno da budu šankeri, konobari, kuvari, cvećari i štampari. "Zvuci srca" su osim kafića i radni centar, gde se šije, veze, štampaju majice, torbe, logotipi na šoljama i olovkama. Uskoro se otvara i posebna prodavnica gde će se prodavati proizvodi osoba sa smetnjama u razvoju s cele teritorije Srbije.
Goran Rojević, direktor, s retkim strpljenjem dočekuje i ispraća novinare i televizijske ekipe. Ovakva medijska popularnost kruna je njegovog rada i dodatni motiv da se krene dalje:
"Roditelji su se ohrabrili u uključivanju svoje dece u ceo proces. Oni čija deca nisu prošla obuku sada se naglo interesuju. Stalno su se pitali da li je njihovo dete dovoljno sposobno da može da odgovori na ove zahteve i bojali se da zbog nekog pogrešnog poteza ne naiđu na odbijanje okoline. Onda su shvatili da ovde dolaze toliko divni i dragi ljudi. Osobe sa smetnjama u razvoju su se takođe ohrabrile da komuniciraju. Konačno su shvatili da im se ljudi dive, a ne da ih izbegavaju. Cilj ovog programa je da i oni sami razbiju predrasude prema sebi".
NISU BITNE DIJAGNOZE
Goran je defektolog, kao i njegova supruga, što su mu bili i roditelji, čak i sestra od tetke. Otac je četvoro dece, koja su takođe uključena u ovu priču. Sa osobama ometenim u razvoju zajedno letuju i u stalnoj su komunikaciji. Rojević je zahvalan Gradu Beogradu, koji im je dao ovaj prostor, i Ministarstvu za rad, koje je opremilo kafić. O svemu je spreman da priča osim o - dijagnozama.
Kao organizacija, bore se protiv toga:
"Nisu oni blaže ometeni, samo je njihov potencijal stavljen u prvi plan. Tada ih ne vidimo onakvima kakvi su kad su nezadovoljni, tužni. Iz njihovog zadovoljstva ovde oni vuku najveće potencijale, pa se okolini čini da su njihove smetnje mnogo manje nego kod drugih. I vas i mene kad bi neko video nervozne, pomislio bi da je kod nas nervoza osnova funkcionisanja. Ovde ih vidimo u najboljem svetlu".
Mladi koji rade u kafiću ne dobijaju platu, već nagradu na mesečnom nivou. To je stimulativna mera, osećaj da su sposobni da sami zarade. Ostali novac odlazi na obnavljanje zaliha pića, kafe, sokova, konca za šivenje, boja i tkanina. Neki od njih će dobiti i stalni posao u "Zvucima srca", ali to zavisi od dogovora s nacionalnom službom za zapošljavanje. Zahvaljujući stalnom zaposlenju mogu da dobiju invalidsku penziju, ali gube pravo na porodičnu.
Roditelji se upućuju u ovu bitnu materiju i s nacionalnom službom se dogovaraju šta je najbolje rešenje za njihovo dete. A mnogi koji su prošli obuku žele da stalno budu u Čuburskoj 12.
ANĐELA
Jedna od njih je Anđela. Odmah je primetite. Povisoka, duge kose sa šiškama, vesela je i preslatka, prava devojka od 19 godina.
"Dok nisam počela ovde da radim, bila sam smorena. Ceo dan sam sedela kod kuće i gledala televiziju. Niko nam ne dolazi. Obično sam gledala "150 minuta", slušala muziku, a od serija pratim 'Belu lađu", priča.
U "Zvucima srca" pere sudove, poslužuje goste, šije majice, cegere, jastučnice...
Tri godine je u organizaciji Dečje srce, a u kafiću i njegovom opremanju radi od decembra. Stanuje na Kanarevom brdu. Do posla dolazi autobusom 48, siđe kod Karađorđevog parka i nastavi pešice. Završila je Srednju zanatsku školu "Petar Leković". U školi je najviše volela fizičko, da trči, na duže staze. Gleda atletiku, obožava Ivanu Španović. Voli i košarku, vatreno navija za Zvezdu. Od pevača najdraža joj je Jelena Tomašević.
Novac koji dobije troši na naručivanje hrane, najčešće pica, tortilja i girosa. Ne šminka se.
"Volim šminku, ali čekam da mi prođu bubuljice", kaže uz stidljiv osmeh.
Proći će, Anđela. Idu bolji dani.
Kurir/Ljilja Jorgovanović/Foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
