U evropskim zemljama veština ručnog kovanja, koja je u Srbiji skoro izumrla i kojom se bave retki entuzijasti, vrednuje se čak četiri puta više od industrijskog proizvoda.
Saša Jovanović iz Bagrdana kod Jagodine jedan je od tih entuzijasta, koji još uvek pali kovačku vatru, ali za njegovim unikatno iskovanim proizvodima nema potražnje u Srbiji.
Saša je treća generacija u porodici koja neguje kovački zanat. Veštinu kovanja, koju poslednjih decenija zamenjuju CNC mašine, naučio je od oca i dede. Iako nema formalno kovačko obrazovanje, u vreme tranzicije upravo mu je ovaj zanat obezbeđivao egzistenciju. Ali ne u Srbiji, već u Švajcarskoj.
"Radio sam nekoliko godina kod Švajcarca, koji je restaurirao stare stvari, crkvene predmete, brave i izrađivao predmete po narudžbini. Tamo se zaista cene unikati i ručni rad. Mašine jesu uzele primat, ali s druge strane, oni koji znaju ručno da rade cenjeni su i plaćeni u rangu doktorske plate. Na žalost, ratovi devedesetih su me sprečili da sredim papire na vreme i ostanem. U Srbiji su retki oni koji hoće da plate ručno kovani predmet po ceni koja mu zaista i pripada", kaže Saša Jovanović.
A koliko košta kovački kreativni i naporan rad, dodaje Saša, najbolje ilustruje primer izrađenih šahovskih figura. Zajedno sa tablom i kutijom radio ih je punih 75 radnih dana. Kada bi se to pomnožilo sa majstorskom nadnicom, ne bi se isplatilo da je proda ispod 4.000 do 5.000 evra.
"A tu cenu skoro niko neće da plati. Ovakvi proizvodi nisu za našu zemlju. Nismo toliko bogata nacija i zato je ovaj tradicionalni zanat na izdisaju. Spao je na izradu predmeta za sopstvene potrebe ili kada spremimo poklon za nekog, a to je šteta", kaže Saša.
Iako na pragu 60. godine života, ne odustaje od traženja posla, kako bi sa veštinom naučenom još u detinjstvu, mogao da prihoduje. Opet u Evropi. Nedavno je, kaže, video oglas da čuvena nemačka firma za izradu noževa Solinger traži zanatlije poput njega i poslao je CV.
"Jedino se plašim da me zbog godina ne odbiju, a što se tiče zanata, imam ga u malom prstu. Nemci takođe cene ručni rad. Ono što mašina uradi za sedam dana, ruci treba mesec i po. I to se tako i plaća", kaže on.
Umeće je preneo i na sina Jovana. Iako još srednjoškolac, već izrađuje umetničke predmete. U 12. godini je dobio svoj čekić i nakovanj u kovačkoj radionici. Njegova pasija su replike motora. Zajedno sa ocem izrađuje i cvećnjake, ograde, krevete, stolove. Saša kaže da je uvek dobro imati neki zanat u rukama, jer nikad se ne zna. Možda jednog dana od njega bude lepo živeo. Zato je Saša i zadržao radionicu gde se kuje na stari način, uz pomoć čekića, nakovnja i vatre.
"Grub je ovo zanat, ali u toj gruboći morate da budete suptilni i da to što radite ima nekog smisla", dodaje jedna od poslednjih umetničkih kovača u Pomoravlju.
Kurir.rs/ Agroklub.rs/ Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
