Jedna sasvim obična kontrola izvrnula mi je život naopačke.
Otišla sam kod lekara da uradim analize krvi, i ustanovljeno je da imam povišene transaminaze. Iako sam bila dugo godina pacijent sa hepatitisom C, više puta ću vam pomenuti faktor sreće. Imam razlog za to.
Naime, kada smo videli analize krvi, moja lekarka opšte prakse me je odmah poslala na Infektivnu kliniku, što se često ne događa, jer lekari opšte prakse te transaminaze ne vide kao problem. Lekar obično proceni da ste jeli ste masno, popili koju više - za transaminaze obično nađu neko slično opravdanje. Bilo kako bilo, ja sam završila, opet srećom, na Infektivnoj. Iako ta bolnica to nije, zna to svako ko je tamo nekada kročio. Sećam se, bila je 2006. godina, tada mi je bila tek 31 godina. Sam ulaza u tu kliniku koja mi je ličila na horor film bio mi je užasan. Rečeno mi je da idem na neke analize, ali mog "novog druga" niko još ne spominje. Pitala sam da li je nešto zarazno, i smem li u školu na nastavu, obzirom da se bavim prosvetom. Rečeno mi je da smem na posao. Onda je usledilo sedam dana agonije. Posle toga, lekar Infektivne klinike mi je saopštio, tek tako, da imam hepatitis C. O njemu nisam znala tada ništa.
Zapravo, iako obrazovana, za mene je hepatitis C bilo jednako - narkoman.
To je bio jak udarac. Onaj tup. Ono kada ne znaš šta te snašlo, ostaneš bez daha i staneš i pitaš se - i šta dalje? Šta sad, čoveče? Nisam znala šta ću sa tom informacijom da imam hepatitis. Saošteno mi je kao da to nije ništa strašno. Razumem. Njima je to bila svakodnevnica. Meni ne. Rečeno mi je da mogu u bolnicu na terapiju, da će mi raditi biopsiju jetre, dati terapiju... Odlučila sam da odem kod moje lekarke opšte prakse ipak. Kad sam joj rekla šta mi je dijagnoza, sećam se kao da je juče bilo, odmakla je stolicu od mene. Najcrnje od svega je što to pacijenti i dan danas doživljavaju. Moja majka je sutradan otišla kod nje, popričale su, i od tada je ona promenila odnos prema meni. Imala sam tu sreću što sam imala celu porodicu iza sebe, imala sam sve preduslove da se izborim. U glavi mi se uvek kolalo - šta je sa onima koji su neobrazovani, koji žive daleko, koji nemaju nikoga.
U to vreme rečeno mi je da je jedina opcija koju imam interferonska terapija, što je u rangu citostatika, koja je jako teška, i traje od šest meseci do godinu dana. Vagali smo porodično šta mi je činiti. U mom slučaju terapija bi bila godinu dana. Prve dve inače se dobijaju u bolnici gde se leži sedam dana. Donela sam odluku da ne želim interferon, i tražili smo sva moguća alternativna rešenja. Odlučila sam se za fitoterapiju, presnu terapiju plus lečenje biljem. Fitoterapeut mi je rekao da ne može da me izleči, ali da može moj organizam da dovede u dobro stanje tako da se jetra ne oštećuje dalje. To mi je bilo prihvatljivo. Nazvala sam to - regulacijom svoje situacije. Tri godine sam bila na toj terapiji, a nije bilo jednostavno. Tada nije bilo svuda zdravih hrana, sličnih prodavnica, i sve je bilo prilično skupo.
Godine 2009. ipak sam uzela interferon i ušla u mašineriju toga. Posle 3 meseca rađen mi je presek stanja da vidi da li terapija radi. Grozno je inače kod nje jer je nedovoljno uspešna. Samo 60 odsto ljudi se izleči, 40 ne. Prvi put mi nije delovala, prekinuta je.
To je bio drugi šok. Posle dijagnoze, najžešći šamar. Tada već imam 34 godine. Nisam rodila. Nemam lek. Drugi na svetu ne postoji. Na Infektivnoj mi govore "imaš vremena da čekaš". Mislim se "šta?" Godoa? Nisam znala da li će leka ikada biti. Motala sam i simtome koji su možda ukazivali da sam bolesna, a da nisam znala. Glavni simptom je čudni umor, puno vam se spava. Spavala sam nekad i po 15 sati, a kao da nisam spavala ni sata. To mi je u glavi bila prekretnica - gde ću, šta ću?
U svetu se 2012. pojavljuje nova savremena terpapija. Inače sam tada odlučila da se aktiviram u već postojećem udruženju "Hronoš". Aktivirala sam se da radim, od muke. Jer, šta drugo?
Novi lekovi počinju 2014. godine da se pojavljuju u Evropi. Odlučujem da sama nađem način kako da dobijem donaciju jer je jedna doza bila 50.000 evra. Nada i kada je pronađen lek bila je ta koja me je držala. A i opet je tu onaj moj faktor sreće. Lek je kod nas u Srbiju došao 2016. godine. Jedna od farmaceutskih kompanija donirala je 20 terapija, i ja sam se, slobodno mogu reći, našla u prvom trenutku na pravom mestu. Ušla sam u tih 20 i dobila donaciju. Realno, dobila sam na lutriji. To je onaj moj faktor sreće. Jer - hepatitis više nemam.
Onda je usledila nova prekretnica. Naime, jednu celu deceniju imate hepatitis C. Radila sam na sebi, borila se sama sa sobom, sa sramotom, pa sa ljutnjom, jer ja nisam kriva što sam imam tu bolest. Bila sa ljuta jer sam stigmatizovana, nisam znala kako sam ga dobila. Počelo je da me sekira neznanje i stigma koja iz nje proizilazi. Sa treće strane imala sam stid, ljutnju, pa odluku da se bavim prosvećivanjem drugih ljudi.
Ja sam svoj hepatitis prihvatila i zvala sam ga svojim podstanarom. Nismo se voleli, ali sam ga prihvatila. I tako posle cele jedne decenije odjednom sam Ivana koja nema hepatitis. A već sam napravila identitet sa njim, a sad ga više nema....
Možda jesam bivši pacijent, ali ne dam da mojih 10 godina sa hepatitisom obrišem gumicom. Neprihvatljivo je bilo što sam se izlečila, a neki se bore. Moralna obaveza nalaže mi danas da se borim za ljude. Cilj nam je da se potrudimo da jednog dana hepatitis ne znači rizična situacija, da ljudi znaju da može da se dobije u salonu, ali i da moramo da znamo kao da se zaštitimo. Hepatitis C nije fama. Ne smemo da dozvolimo da zbog njega iko bude diskriminisan, i važno je da svako zna da socijalni kontakt ne može da dovede do zaražavanja.
(Kurir.rs/Zdravlje/Suzana Trajković)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
