Za većinu turista koji dolaze u London, muzej "Madam Tiso" je samo čuveni brend. Ali žena koja je stvorila po prihodu drugu britansku atrakciju posle londonskog Tauera, kao i lanac muzeja voštanih figura širom sveta, i sama je atrakcija. Njen živopisan život, na mahove jeziv, nije ništa manje zanimljiv od figura koje gledamo.
Možda je najbolja skulptura u muzeju upravo Mari lično. Posetioci mogu da vide majušnu staru ženu, sa velikim nosem i izražajnom vilicom, prikladno odevenu u crnu viktorijansku bombazin haljinu kako kao čuvar nadgleda svoj voštani narod. Postoji nešto mistično vezano za nju. Nije sanjala o čipkama i časovima klavira. Igrom sudbine, dobila je talenat, jak želudac, socijalnu snalažljivost i smisao za zabavu masa. Ali i strašnu životnu priču.
Tiso se rodila kao Ana Mari Grosholc u Strazburu, 1761, kao dete javnog dželata Džozefa Grosholca. Umro je pre nego što se Mari rodila. Zanat egzekutora u to vreme prenosio se sa oca na sina. Sa devojčicama to se nije radilo, ali mnogi biografi pitaju se da li je fasciniranost krvlju mlada Mari nasledila od oca. S majkom se preselila u Švajcarsku, tačnije u Bern, gde su obe služile u kući čuvenog lekara Filipa Kurtijusa, anatoma i modelara koji je od voska pravio ljudsko telo i organe radi proučavanja. Mari je postala njegov pomoćnik sa samo šest godina.
Ovde je Mari naučila sve o vosku. Moda tog vremena bila je da poznati ljudi umesto slika žele svoje voštane figure, pa su se Kurtijus i Mari preselili u Pariz. Posla je bilo napretek. U voštane portrete stavljali su oči od stakla, naručivali perike od vlasuljara, a zube su kupovali od berberina koji su ih vadili. Imali su svoj "salon", gde su posetioci mogli da gledaju njihove radove. Od ovog salona nastaće poznata Dvorana strave. Naime, pored otmenog sveta, mnoge francuske ubice bile su zanimljive javnosti i ljudi su želeli da vide kako izgledaju u vosku.
Sa 16 godina Mari je izvajala svoju prvu figuru, filozofa Voltera, a zatim Žan-Žaka Rusoa i Bendžamina Frenklina. Njen talenat nije ostao neprimećen. Pozvana je u Versaj da predaje umetnost Elizabeti, sestri kralja Luja XVI. Živela je poslednje godine francuske monarhije u čarobnom dvorcu dok su se na ulicama Pariza palile jakobinske baklje buržoaske revolucije. Kada je 1789. pala Bastilja i jakobinci preuzeli vlast, Mari je uhapšena kao pristalica monarhije. Kurtijus je uspeo da je spase smrti, ali pod jezivim uslovom.
Mari Grosholc dobila je zadatak da napravi posmrtne maske onih koji su život završili na giljotini - odsecanjem glave! Sedela je na stepenicama ispod gubilišta, pored korpe gde su glave padale, i odmah ih stavljala u svoju suknju. Među njima su bili kralj Luj XVI, omražena kraljica Marija Antoaneta, Robespjer, Danton i mnogi drugi. Kada je Šarlota Kordje ubila u kadi Žan-Pola Maru, Mari je stigla pre policije da bi uzela otisak njegovog lica i unakaženog tela. Umesto raspadnutih glava, maske su nošene po čitavom Parizu, da ih svi vide. Ove posmrtne maske i danas su najveća dragocenost muzeja Madam Tiso.
JEDNA FIGURA - 500 MERA Muzej "Madam Tiso" ima preko dva miliona posetioca godišnje. Figure se prave na tradicionalan način, sa jezgrom od žice, novina i gline, zatim se to zalije gipsom i na kraju voskom. Ekipi od 20 umetnika potrebno je četiri meseca i oko 150.000 funti da na osnovu originala sačine voštanu skulpturu. Modeli se pozivaju na dvočasovno poziranje, a eliti se odlazi na noge. Potrebno je uzeti oko 500 mera i podataka. Modeli obično poklanjaju originalnu odeću. Muzejsko osoblje najviše problema ima sa održavanjem kose voštanih "stanara", koja mora da se opere, i zato obično postoje dve perike za svakog. Najzad, skidanje karmina s popularnih likova oduzima mnogo vremena.
U revolucionarnom besu na giljotini je završio i njen učitelj Kurtijus, a Mari je nasledila posao. Ubrzo se udala za inženjera Fransisa Tisoa, lenjog i nepreduzimljivog, i rodila dva sina. U Francuskoj nije imala više šta da traži, na istorijsku scenu penjao se Napoleon. Zato sa starijim sinom Jozefom odlazi 1802. u Englesku.
Više od 20 godina Mari Tiso išla je po engleskim i škotskim selima i gradićima sa svojim voštanim skulpturama kao putujući šou. Izazivala je neverovatnu pažnju gde god da se pojavi. Prilagođavala se modi i trendovima, pravila nove modele poznatih ličnosti, negujući snobovski manir kraljevskih ličnosti, ali i "poslednje modele" ubica i atentatora. Prodavala je francusku istoriju užasnutim i fasciniranim Englezima. Ali i ona je bila istorija. Konačno je Mari stigla do Londona, gde je 1835. priredila prvu stalnu postavku voštanih figura madam Tiso. Izložba je smeštena u otmenoj ulici Bejker, da bi 50 godina kasnije bila premeštena na svoju sadašnju lokaciju u ulici Merilebon.
Mari Tiso umrla je od starosti, u 88. godini. Napisala je i memoare koji su, prema mišljenju biografa Kejt Beridž, isto tako vešto vajani kao vosak. Poslednja figura koju je izvajala bila je ona sama. Umrla je 1850, upravo kad je počela masovna proizvodnja fotografija. Prosto kao da je namerno, da ne bude zarobljena u slici, već samo sačuvana u vosku. Sahranjena je u kripti Sent Meri u Čelsiju. Kolale su glasine da je sahranjena sa nakitom vrednim 50.000 funti.
Iza sebe je ostavila ogromnu industriju zabave, jer je znala da publika najviše luduje za dve stvari: groznicom za plemstvom i hororom. Rado im je dala obe. Uspela je da kupi Napoleonovu kočiju i vernu kopiju venčane haljine kraljice Viktorije. Za plemstvo postoji Zlatna dvorana, a za horor Dvorana strave. Upravo je ona stvorila moderan selebriti koncept: nije važno da postaneš slavan posle smrti, važno je da neguješ žeđ publike. I stvarno, ako te nema u muzeju "Madam Tiso" - nisi nešto.
Kurir.rs/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
