Bio je bolestan ali se toj bolesti suprostavio na sve moguće načine – kaže Irfan Mensur, prijatelj i kolega Žarka Lauševića koji je preminuo juče u 64 godini. Žarko i Irfan su delili i isti datum rođenja – 19. januar na Bogojavljenje.
– Mislim da je i to na neki način znak da smo morali da budemo okrenuti jedan ka drugom. Jer, mi smo dok smo živeli u Beogradu bez tog odlaska u inostranstvo, a i kasnije, kad se vratio, obeležavali rođendan kao da smo tinejdžeri iako nismo bili u godinama da baš nešto mnogo slavimo. Ali smo to koristili da bismo pozvali sve naše prijatelje, a kad ih pozovemo to je pola lepog Beograda. Pravili smo divne sedeljke i divno se družili – kaže Irfan, dodajući da s tim u vezi mora da ispriča i jednu anegdotu.
– Uvek smo se utrkivali ko će koga pre zvati dok je živeo tamo preko bare. I jednom, na pijaci, na Kaleniću, natovaren s mnogo kesa, jer uveče treba da mi dođe familija na večeru, užasno je hladno, sneg pada, zvoni mi mobilni. Ja se javim, a meni naš zajednički profesor, naravno on je osam godina mlađi od mene ali smo imali istog profesora Minju Dedća koga smo obojica obožavali, i javlja se Minja i čestita mi rođendan. Ja hoću da se srušim na sred pijace. Reko: “Profesore, kako ste? Pa, hvala vam. Pa treba li vam nešto, moj profesore dobri?“ I veliki razgovor mi tu zapodenemo. On mi priča kako prati moju karijeru i profesuru i režiju i tako to. I sve on to meni komplimente daje i kaže:
“Ali danas je rođendan i onom blavoru od čovijeka, onom Žarku”. Ja: “Profesore, šta pričate pobogu? Žarko naš… Pa nemojte tako profesore”. On napada Žarka, ja ga branim. U jednom trenutku tišina. I čujem smeh muški i smeh ženski. Ja: “Haalo, halo …” Žarko je neverovatno dobro imitirao Minju Dedića. On je mene u tom uverenju da je profesor – posle sam pogledao na telefon – držao 37 minuta. Ja sam 37 minuta razgovarao sa Minjom Dedićem a od toga sam sigurno jedno 27 minuta branio Žarka Lauševića iako sam znao da ga Minja voli, ali nisam znao zašto je tako naglo promenio mišljenje. I onda smo se smejali, Taj ženski smeh je bio Anitin smeh koja je isto tako jedna duhovita i prelepa žena – ispričao je Irfan Mensur.
On i Žarko su drugovali i kad su bili daleko jedan od drugog.
– Događalo se da je šetam ulicama Beograda sa upaljenom kamerom a on sa mnom šeta Beogradom. On je mene prošetao Njujorkom nekoliko puta, ja njega Beogradom nekoliko puta, pa mi kaže: Zustavi se malo kod spomenika, dugo ga nisam video”. Pa, ja onda okrenem kameru ka spomeniku a on meni rute kojima šeta sa svojom Anitom i sa decom. To su bili neki naši izleti i bežanja u druženje koje je nemoguće – zaključuje Irfan Mensur.
Kurir.rs/Danas
NE PROPUSTITE
