UKRAJINSKA KRIZA: Može li diplomatija da spreči rat ili Evropu čeka sukob?

Ako bi Rusija izvršila invaziju, hiljade bi mogle da poginu a mnogi bi mogli da pobegnu. Ekonomski trošak bi bio ogroman, a humanitarni poražavajući. Ipak, Rusija nastavlja da jača svoje snage oko Ukrajine, a Zapad i dalje preti strašnim posledicama ako pređu granicu.

Postoji li diplomatski izlaz iz ove situacije koji bi bio miran i trajan?

Diplomate govore o "izlaznoj rampi“, načinu na koji sve strane mogu da se sklone s puta rata. Ali pronaći takav put nije lako i svaki kompromis bi imao cenu.

Britanski BBC ponudio je neke potencijalne scenarije koji ne uključuju vojni i samim tim krvavi ishod.

Zapad bi mogao da ubedi predsednika Putina da odstupi

Prema ovom scenariju, zapadne sile bi efektivno odvratile svaku invaziju ubeđivanjem ruskog predsednika Vladimira Putina da će "dara biti skuplja od mere", odnosno da će ljudske žrtve, ekonomske sankcije i diplomatski udarac biti toliko veliki da će, čak i ako pobedi na bojnom polju, skupo platiti upad u Ukrajinu.

Potrebno je uplašiti ruskog lidera da će Zapad podržati Ukrajinu, što bi značilo godine skupog ratovanja i samim tim gubitak podrške javnosti.

Prema ovom narativu, Zapad bi takođe morao da dozvoli Putinu da ostvari diplomatsku pobedu, prikazujući sebe kao mirnog protagonistu koji nije bio voljan da vojno odgovori na provokacije NATO-a.

Putin bi tako mogao da tvrdi da je konačno privukao pažnju Zapada i da su se zapadni lideri pozabavili njegovim "legitimnim bezbednosnim brigama". Rusija bi na taj način podsetila svet da je velika sila i ojačala bi svoje prisustvo u Belorusiji.

Poteškoća sa ovim narativom je u tome što bi bilo jednako lako tvrditi da je Putin pogrešio. Njegovi postupci bi ujedinili Zapad, naveli NATO da pomeri svoje snage bliže ruskim granicama i podstakli Švedsku i Finsku da razmotre ulazak u NATO.

NATO i Rusija bi mogli da se dogovore o novom bezbednosnom sporazumu

Zapadne sile su jasno stavile do znanja da neće praviti kompromise u vezi sa ključnim principima, kao što su suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine i njeno pravo da traži članstvo u NATO. Ali, SAD i NATO su ipak prihvatili da se zajednički jezik može naći u vezi sa širim evropskim bezbednosnim pitanjima.

To bi moglo da podrazumeva oživljavanje nevažećih sporazuma o kontroli naoružanja kako bi se smanjio broj projektila na obe strane; jačanje mera za izgradnju poverenja između ruskih i NATO snaga; veću transparentnost u pogledu vojnih vežbi i lokacije projektila; i saradnju na testiranju protivsatelitskog oružja.

Rusija je već jasno stavila do znanja da ova pitanja neće biti dovoljna da zadovolje njenu suštinsku zabrinutost da bi dopuštanje Ukrajini da se pridruži NATO bilo pretnja ruskoj bezbednosti.

Međutim, ako bi se raspoređivanje NATO raketa značajno smanjilo, to bi moglo da ublaži bar neku zabrinutost Moskve.

Na neki način, Putin je ovde već postigao uspeh: Evropa se tek uključila u bezbednosni dijalog pod ruskim uslovima.

Ukrajina i Rusija bi mogle da ožive sporazume iz Minska

Paket sporauma dogovorenih 2014. i 2015. u glavnom gradu Belorusije Minsku bio je osmišljen da okonča rat između vladinih snaga i pobunjenika koje podržava Rusija u istočnoj Ukrajini.

Sporazum je očigledno je propao – borbe su se nastavile, ali je barem postavio put ka prekidu vatre i političkom rešenju zasnovanom na federalnijem ustavu.

Zapadni političari sugerišu da bi oživljavanje sporazuma iz Minska sada moglo da bude rešenje za ovu krizu. Francuski predsednik Emanuel Makron rekao je da je Minsk "jedini put koji nam omogućava da izgradimo mir". Britanski ministar odbrane Ben Volas rekao je da bi obnova Minska bila "snažan put ka deeskalaciji”.

Problem je što su odredbe sporazuma zamršene i sporne. Kremlj traži da Ukrajina održi lokalne izbore a Kijev da Moskva razoruža i skloni borce iz Donbasa.

Najveći problem je koliku bi autonomiju Minsk dao otcepljenim enklavama u Donbasu. Kijev kaže skromna samouprava. Moskva se ne slaže i kaže da Donjeck i Lugansk treba da učestvuju u spoljnoj politici Ukrajine, a time i imaju pravo na veto na članstvo u NATO. A to je ono što brine Kijev: da bi oživljavanje sporazuma iz Minska značilo da Ukrajina ne može da se priključi NATO.

Ukrajina bi mogla da postane neutralna, poput Finske

Može li se Ukrajina ubediti da usvoji neku vrstu neutralnosti? Bilo je izveštaja – koji su kasnije demantovani – da su francuski zvaničnici sugerisali da bi Ukrajina mogla da mse ugleda na Finsku.

Finska je usvojila formalnu neutralnost tokom Hladnog rata. Bila je nezavisna, suverena i demokratska država koja je ostala van NATO.

Da li bi ovo moglo biti privlačno Kijevu? Time bi se izbegao vojni ishod. To bi, u teoriji, moglo da zadovolji Putinovu želju da Ukrajina nikada ne uđe u NATO. Alijansa sa druge strane ne bi morala da pravi kompromise u vezi sa svojom politikom "otvorenih vrata“: Ukrajina bi donela suvereni izbor da se ne pridruži.

Ali da li bi Ukrajina ovo podržala? Verovatno ne zato što bi neutralnost praktično ostavila Ukrajinu otvorenom za ruski uticaj.

Politika neutralnosti može da bude vrlo teška, a ostaje i pitanje da li bi se Rusija pridržavala tih uslova? Neutralnost bi bila veliki ustupak Kijeva koji bi morao da napusti svoje evroatlantske težnje. Isto tako, neutralnost bi mogla da ih još više udalji od članstva u Evropskoj uniji.

Trenutna situacija bi mogla da postane status kvo

Da li je moguće da se trenutna situacija zadrži, a sukob vremenom izgubi na intenzitetu?

Rusija bi mogla polako da povuče svoje trupe nazad u kasarne, proglašavajući njihove vežbe završenim. Ali, istovremeno bi mogla da ostavi dovoljno vojne opreme, za svaki slučaj.

Isto tako, Moskva bi mogla da nastavi da podržava pobunjeničke snage u Donbasu. I sve vreme, ukrajinska politika i ekonomija bi i dalje bile destabilizovane stalnom pretnjom iz Rusije.

Zauzvrat, Zapad bi zadržao pojačano prisustvo NATO u istočnoj Evropi. Političari i diplomate bi nastavili da sporadično sarađuju sa ruskim kolegama, gde su dosadašnji razgovori doveli do slabog napretka.

Ukrajina bi životarila, ali barem ne bi došlo do rata punih razmera.

I polako bi konfrontacija izbledela sa naslovnih strana medija i pridružila se dugačkoj listi zamrznutih sukoba koji nestaju iz pažnje javnosti.

Nijedna od ovih opcija nije laka ili verovatna. Sve uključuju kompromis. U Kijevu strahuju da bi Ukrajina bila ta koja bi pravila najviše kompromisa.

Glavno pitanje je da li je opasnost od razornog sukoba stvarna i ako jeste, šta bi se moglo učiniti da se to izbegne?

Jedini tračak nade trenutno je da su sve strane i dalje spremne da razgovaraju, ma koliko bezuspešno. I što duže ljudi pričaju, to duže diplomatska vrata rešenjima ostaju otvorena, čak i ako su samo odškrinuta.

Kurir.rs/BBC