Moji roditelji su iz užičkog kraja, ali ja sam ugledao svetlost dana na južnoj pruzi, jer rođen sam u Nišu 1959. godine...
Filmska je priča kako sam došao na svet. Moj otac Petar je bio komandant pripreme omladinske radne akcije auto-puta Bratstvo-jedinstvo 1958. Kad je priprema završena, vratio se u Užice i oženio se, počeo je da stvara porodicu. Sledeće godine dobija naređenje da i on mora da ode u Niš na radnu akciju. Spakuje se i sa ženom Olgom u poodmakloj trudnoći krene u Niš. Posle mesec dana tu sam se rodio ja, umesto u Titovom Užicu. Samo prvih devet meseci života sam proveo u Nišu.
Otac mi je iz Ponikovice, a majka iz Gostilja, pa su mi koreni duboko ukopani upravo tu. Detinjstvo sam proveo i do upisa u gimnaziju stasavao na Zlatiboru, kod baba Grozde i dede Milana Tucovića, pomažući im sa dečjim žarom u seoskim poslovima. Njima sam pomagao oko stoke. Oni su mi uzvraćali ljubavlju, vaspitavajući me u tradicionalnom duhu. To su mi i dan-danas najlepše uspomene. Nije tamo bilo ni struje, a ni vode. Svi su tamo preživljavali uz težak rad. Prve knjige sam čitao uz petrolejku, a tranzistor se slušao samo uveče, uz vesti i "Selo veselo". Ko zna, da nisam reditelj, najverovatnije bih bio uspešan poljoprivrednik. To mi često pada na pamet.
NE PROPUSTITE
Šta mi je majka govorila
Patio sam za Gostiljem kad sam se upisao u Užičku gimnaziju, počeo sam da ga zaboravljam kada smo se preselili u Beograd, a danas mu se vraćam kad god mi posao i prilike dopuste.
Bio sam dobar đak. Išli su mi uvek dobro matematika, crtanje, pisanje... Sa nekoliko talenata u sebi bio sam u velikoj dilemi šta da radim u životu. Sećam se, od najranije mladosti želeo sam da budem filmski režiser. U film sam se zaljubio kao dečak zahvaljujući Ljubi, pokojnoj tetki i rođenoj sestri moje majke. Ona me je čuvala i pazila kad bih bio u Užicu. Vodila me je sa sobom stalno u bioskop. Gledali smo i po dva filma na dan. Nisam imao ni četiri godine kad sam naučilo latinicu. Ona mi je čitala i prevodila titlove.
Kada sam stigao do fakulteta, majka je klekla ispred mene i plakala da ne idem u reditelje, jer je tamo nesigurno. Rekla mi je: "Pa ako želiš da budeš umetnik, evo i arhitekte su umetnici, a ide ti dobro matematika i lepo crtaš, pa upiši to..." Tako sam otišao na arhitekturu, ali posle mesec dana san shvatio da to nije za mene. Video sam da je to samotnjački posao. Da bih spasao celu situaciju, rešio sam da očistim celu prvu godinu u junu, sve ispite, da se majka ne bi žalila i govorila: "Sine, propao si na arhitekturi, pa ćeš zato na režiju..." Primili su me na FDU iz prve i više se nisam osvrtao.
Margita Stefanović
S mog prvog fakulteta datira i jedno lepo prijateljstvo. Važno mi je da se toga setim. Na arhitekturi mi je koleginica bila Margita Stefanović. Njen sto za crtanje je bio preko puta mog. Postali smo dobri prijatelji. Bila mi je mnogo draga, a kasnije mi je njen otac Slavoljub bio mentor na diplomskom ispitu. To sa Magi je jedna tužna priča. Imala je šarm i harizmu. Upoznali smo se 1977. Nismo se družili previše, jer sam ja slušao neku drugu vrstu muzike. Nije to bio moj film. Ja sam išao na Tomu Zdravkovića i narodnjake. Dosta njih iz tog društva nije više u životu... Droga je tu zavladala. Mene to nikad nije privlačilo. U sredini u kojoj sam odrastao na to se gledalo s velikim prezirom. U Užicu toga nije bilo. Bila su samo dvojica narkomana. Za pravog čoveka je rakija. To je bila moj droga.
O pokojniku sve najlepše
Nije bilo mnogo primera da je neko iz škole snimio igrani film koji je napravio uspeh na festivalima. Ljudi su dugo godina čekali šansu da urade svoj prvenac. Meni je pomoglo što sam na trećoj godini snimio kratki film "Gosti u Gostilju". On je prikazivan na televiziji, a pominje ga i Milutin Čolić u svojim knjigama. To je bila satirična komedija. Nije bio umetnički film, već je za 15 minuta ispričao priču i nasmejao ljude. Videli su taj film u "Centar filmu", rešili su da mi daju šansu. Imao sam spreman scenario za "O pokojniku sve najlepše". Diplomski je bio da napišeš scenario i jedan dokumentarac. Svidelo se to njima i dobio sam priliku da režiram. Film je nagrađen na Filmskom festivalu u Veneciji. Imao je neku posebnu crtu i dušu, opisivao je duh jednog vremena... I tako je počela moja karijera, koja će biti sedam puta dole, a osam puta gore.
Pavle Vuisić
Imao sam prilike da radim s glumačkim velikanima iz bivše Jugoslavije. I dan-danas mi je teško neku priču iz tih druženja da izdvojim. Sećam se Pavla Vuisića. On je igrao u mom prvom filmu. Dođe mi na set neobično pijan, do te mere da ne može da izgovori tekst, što je za njega bilo retko. Snimali smo na Zlatiboru. Pio je rakiju. Imao sam 24 godine. Bio sam klinac nesiguran u sebe. Osećam da mi se ruši ceo svet. Nisam znao šta da radim. Stisnem zube i kažem mu: "Molim vas, ne možete ovako da glumite, prekidam snimanje." I Paja se našao u čudu. I, prođe to. Sutradan ga sretnem, a on mi kaže: "Slušaj, mali, ono juče ti je prošlo, a sledeći put ako se budeš drao na mene, dobićeš šamar." Super sam prošao, ali sam sačuvao autoritet kod ekipe. Ma ima tu milion priča...
Hapšenje i sud
E, a na jednom drugom snimanju, koju godinu kasnije, bukvalno sam uhapšen! Usred snimanja serije "Balkan ekspres 2", to sam režirao. Pravili su mi problem zbog vojske, lažno sam optužen, i taj proces je bio pred sudom tri i po godine. Uzeli su mi tad i pasoš. Na kraju sam pravosnažno oslobođen. To je bio politički obračun protiv mene. Od tada mi je bio zabranjen ulazak na televiziju. Paradoksalno, ali na kraju mi je najviše pomogao Dušan Mitević da dobijem pare za novi film "Malu".
U kafani...
U Ameriku sam otišao slučajno, zahvaljujući Zoranu Otaševiću, polovinom oktobra 1991. godine, zato što je tada velika distributerska kuća "Semjuel Goldvin" htela da kupi "Malu". Gledali su ga sedam puta i nisu ga na kraju kupili. Film nije bio srpski, odnosno jugoslovenski kandidat za Oskara, pa nisu našli načina marketinški da ga podrže. U isto vreme ni agencija za talente nije htela da potpiše ugovor sa mnom, jer su ovi odustali. Posle jedno tri-četiri meseca sam shvatio da će biti teško, ali sam postao zaintrigiran da pokušam u Holivudu. U Beogradu sam se popeo na Avalu, ali sam želeo da osvojim Mont Everest. Otišao sam po drugi put u Ameriku sa 1.500 dolara u džepu. Prvi put sam imao 20.000, ali sam sve potrošio u kafani Dena Tane. Četiri godine nisam dolazio kući u Srbiju, dok nisam zatvorio "Spasitelja" i dobio priliku da radim.
Oliver Stoun
Ni sam ne znam kako sam dobio da radim "Spasitelja". Bio sam s "Malom" gost na prvom festivalu u Šangaju. Film je dobro prošao, a tamo je bila Džet Jang, predstavnik kompanije Olivera Stouna. Videla je taj film i rasplakala se. Rekla mi je da moramo da uradimo film o silovanim ženama u Bosni. Ona je mislila na silovane muslimanke. Stigao je poziv da dođem na sastanak kod Stouna. I, dobio sam jedan scenario, koji je bio loš. Glavna junakinja je bila novinarka, koja u Bosni nailazi na logore u kojima su Srbi klali svinje i muslimane i tako dalje... Gledao sam šta da radim, ali nisam mogao svoju dušu da prodam. Supruga mi je rekla: "Prati svoje srce." I ja odbijem. Mislio sam, neću više ništa da radim sa njima, kad - za dve nedelje stiže novi scenario. To je kasnije postao "Spasitelj". Video sam, ima tu vojnik, hrani bebu, biće filma... Lik Nataše Ninković tu nije postojao. Od silovane muslimanke došli smo do Srpkinje. Uspeo sam da izguram tu priču da bude balansirana, a to ne bih mogao da nisam imao leđa Olivera Stouna.
Nataša Ninković
Postoji istinita anegdota tokom kastinga za glavnu žensku ulogu. Nataša je izabrana od 86 prijavljenih kandidatkinja za ulogu Vere. Na audiciji je probudila svojom glumom uspavanog Denisa Kvejda... A onda je trebalo da ubedimo tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta Aleksandra Berčeka da pusti glumicu pripravnicu na snimanje holivudskog filma. Nije hteo da je pusti, ponavljao je da će da mu upropaste dete ako je odvedu u Ameriku. Popustio je posle 20 viskija...
Kad sam već kod Amerike, tamo sam radio filmove "Hard Cash", "Little Murder", "Breaking at the Edge", gde igraju Val Kilmer, Ben Kingsli, Endi Mekdauel... Ali srce me je stalno vuklo u Srbiju...
NE PROPUSTITE
Ubice mog oca
Sad ima 30 godina kako sam u Americi. Došao sam ponovo u Srbiju posle 25 godina. I "Ubice mog oca" su se desile slučajno. Postavili su Pitera Ajnštajna za direktora Prve i B92. Javim mu se i dođem u Beograd. Pitao sam ga što u Srbiji niko ne radi krimi-serije, i odlučimo da mi to radimo. Nataša Drakulić i ja napišemo dve epizode na engleskom, ali nisu mogli da sastave budžet. Napisali smo deset epizoda i mislili da se to nikada neće snimiti. Međutim, onda se pojavi Uglješa Jokić, koji je tu seriju ponudio novom direktoru RTS Draganu Bujoševiću. Serija je na papiru bila interesantna. "Ubice" su donele promenu estetike u serijskom programu. I evo, piše se već šesta sezona. Peta kreće od Nove godine. Nežni smo prema toj seriji i vozićemo je dok publika to bude želela. Imamo druge projekte, ali je ona naša prva ljubav.
Dara iz Jasenovca
U svim svojim serijama bavim se patriotskim temama i vraćanjem vere u mlade ljude. "Ubice" su vratile veru u policiju, a "Državni službenik" u ljude iz BIA. Lepo je što su "Službenika" kupili u Brazilu. Sad su ga prodali Americi i sinhronizovaće gana španski.
U poslednje vreme najviše se pisalo o mom filmu "Dara iz Jasenovca". Jedna situacija je tu paradoksalna. Meni je mnogo žao što Lordan Zafranović nije bio u stanju da snimi svoj film "Deca Kozare" i što je našao za shodno da mene vređa, napada i omalovažava. Voleo bih da smogne snage da uradi tu priču, već desetak godina ima iza sebe više filmova na kojima su pare potrošene, a nisu ih snimili, to se zna.
I Biljana Srbljanović je potpuno pokušala da mi omalovaži film. I, gde su oni sada?! Nigde! Sva ta priča i sve to, naravno, nema ništa od toga, nisu uspeli, ali su se potrudili svojski da se film omalovaži na svaki način. Dolazili su napadi sa svih strana, ali film je toliko jak i snažan; koliko god hoće da ga omalovaže, on će ostati, pa će mlade generacije imati prilike da vide i da istraže šta je to Jasenovac.
Evo, milo mi je što je sada "Oaza" izabrana za našeg kandidata za Oskara. Mislim da Američka akademija voli te filmove o hendikepiranim osobama i, koliko čujem, pristojan je film. Eto, čisto da kažem, da nekoga ko je mlađi ohrabrim.
Novi projekti
Godinama želim da snimim film "Janičar". To je izuzetan tema, koja je kod nas i te kako prisutna. Ne mislim samo na janičare u tursko vreme nego i danas. Mislim da će mi to poći za rukom i znaću to u narednih nekoliko meseci. Kristijan Bejl će igrati glavnu ulogu. Zasad je on i dalje tu, sad ću se videti sa njim, pa ću videti kakav mu je status i da li će mi dati termin snimanja, ako mi da termin, to može da se desi iduće godine. Kristijan je zet mojih izuzetnih prijatelja, njegova žena je Srpkinja, ćerka mojih odličnih prijatelja, i tako smo se i upoznali. Jedno porodično prijateljstvo, ali prijateljstvo je prijateljstvo, a biznis je biznis, mi se posećujemo i praznike zajedno slavimo, ali ono, kad dođe do posla, to je posao; a inače smo bliski.
Težak period
Sestrina smrt je moja velika rana u životu, najveća. To se desilo dok sam snimao "Zaspanku za vojnike", iznenada je otišla... Ja sam sebe smatrao kandidatom pre nje, daleko pre nje... I sve me je to tako vuklo, u tom pravcu sam razmišljao... Ona niti je pušila, niti je pila, šetala je, živela zdrav život, a umrla je od aneurizme. A ja, koji sam potpuno obrnut slučaj, i dalje guram. I tako... eto, to je sudbina...
Životne greške
Žao mi je što u mladosti nisam više lovio, što nisam više išao u lov, prestao sam da lovim '86, pošto ne mogu više da pucam u životinje, ali mi je ostalo iz detinjstva, to mi je nekako uvek bilo zanimljivo.
A sad, što se tiče životnih grešaka, tu nisam sklon razmišljanju; da sam uradio ovo, a da nisam ono, šta bi bilo, kako bi bilo... Ja sam uglavnom sledio sebe i svoj instikt najbolje što sam mogao, i to je sve rezultiralo u nečemu. E, sad... da li je nešto moglo da bude bolje, moglo je.
Isto tako imam neku urođenu upornost i vrednoću da guram stvari i nekako sam uvek izguravao, napravio sam karijeru ovde, pa tamo, pa ovde, tri puta sam kretao od nule. Kad sam se vratio ovde iz Amerike, to je moglo da ne bude ni približno uspešno koliko je ispalo!
U srećnom braku
U Americi, mislim, ne bih uspeo da mi nije pomogla moja supruga Kristina Esel. Eto, u braku sam 30 godina, imamo razumevanja i dobar odnos i, iako je ona šest meseci u godini tamo, a ja ovde, to opet funkcioniše.
O smrti
Ja sam vernik, mnogo vremena provodim u razmišljanjima i verujem da je tako lakše, jer bi teško bilo da toga nema. Kad razmišljate o tom sudnjem danu, ja ne gledam da li ću ja nešto postići, jer nikada ti ne možeš tu ostvariti neki cilj, ali možeš imati samo neki kvalitetan proces i taj proces prestane tvojom smrću, a mi se samo trudimo da taj proces bude što kvalitetniji dok smo ovde. Imam još puno želja, ali naravno - čovek snuje, Bog odlučuje.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
