Iako je već odgledao drugu sezonu serije "Klan", koja premijerno počinje da se emituje 2. jula na kanalu Superstar, glumac Ivan Zarić intervju za TV Ekran počinje sa osmehom i komentarom da će je gledati ponovo.
Pre nego što publika počne da uživa u novih osam epizoda, u kojima je ponovo oživeo lik kriminalca Furtule, ovaj dramski umetnik otkriva da nam nastavak donosi još interesantniju priču. Mada o svom novom poslu govori s ushićenjem umetnika koji je na početku, Ivan je u glumačkoj profesiji više od tri decenije.
Ovo je bila prilika da se podsetimo i nekih rola koje je ostvario kao tinejdžer, kao i onih koje je igrao uz slavnog oca, čuvenog glumca Dragana Zarića.
Smete li da garantujete da nas čeka dobar nastavak "Klana"? - Gledao sam obe sezone i mogu da kažem da sam baš srećan. Prva mi se veoma dopala, reditelj Skerlić je uspeo da napravi nešto što je fina igrarija između jedne potpuno ozbiljne tematike i humora na granici za koji kažeš kako je nerealan. Često se pitamo se da li je moguće da smo to živeli, pošto je scenario inspirisan bliskom prošlošću. Dakle, igra između te jedne strave i smeha potpuno mi je genijalna. Po meni je druga sezona dva ili tri puta bolja od prve i u nastavku likovi ponešto sami odlučuju...
Da li je inače u životu tako? - Najlakše je reći da ništa nije u našim rukama, ali to nije istina. Možda ne možemo da preuzmemo odgovornost za sve što se oko nas događa, ali možemo za svoj život. Često nas neki talas ponese negde gde nismo zamislili, ali kao pojedinci i te kako zaslužujemo stvari koje nam se događaju.
Vratimo se na "Klan". Da li je to što serija ima veze s realnošću koja nam se dešavala bila olakšavajuća okolnost da se napravi druga sezona?
- Ovo nije dokumentarna serija i nije dramatizacija događaja. To je život koji smo preživeli koji i dalje živimo, a ne daj bože da nastavimo tako. Zato je važno što je snimljena ova serija, da nas okrene ka jedinoj strani koju možemo da menjamo, a to je budućnost. Odgledajte je pa da vidimo kakvu ćemo budućnost zajedno da pravimo. Realnost je inspiracija za umetničko viđenje prošlosti i sadašnjosti i umetnička poruka za budućnost. Zato "Klan" ima ozbiljan kvalitet.
Zanimljivo je da priču nose mladi glumci. Da li je to što ste jedan od afirmisanijih u podeli bila odgovornost?
- Trudio sam se i nemam nameru da odustanem od toga da, kako kažu, živim svoj život kako propovedam. Važno je kako starije kolege dočekaju mlađe. Nisam imao opterećenje, bio mi je izazov da se sudarim s mladim ljudima i novom energijom, da ih prihvatim najčistije i najotvorenije moguće. Prijatno je kad sretneš talentovane i energične kolege, a kasnije kažeš kako si radio neke njihove prve poslove s njima.
Tu je i Gorica Popović, koja je ulogu u "Klanu" objasnila kao izazovni glumački minjončić. Kakva je kao majka?
- Bilo mi je važno ko će mi igrati mamu. Namerno tako kažem zbog našeg odnosa, koji je u seriji kompleksan. U jednoj sceni Šok, Paša i ja odlazimo kod nje. Bila mi je smešna dok sam je čitao, a još smešnija kada sam saznao da mi mamu igra Gorica. Samo sam ovoj dvojici rekao: "Au, braćo drž'mo se sad." Pomislili su da idemo s nekim neprijatnim kolegom da radimo, ali ja sam znao da ćemo jedva da snimimo scenu, iako u njoj nema smeha. Treba da igram strah, moja situacija je potpuna panika za njen život, za moj... A Gorica igra tako da mi grizemo usne. Srećom, u drugoj sezoni se nastavila naša saradnja.
Trudite li se da glumom uvek prenesete neku poruku?
- Uvek mora da postoji neka poruka i ideja koja je za milimetar veća od onoga što je u scenariju. Neko kaže "Klan" je promocija kriminala. Ne znam nijednu seriju koja je baš promocija kriminala.
Da su sve romantične komedije promovisale nežnost, gde bi nam bio kraj.
- Da. Bilo koja drama zasnovana je na sukobu da bi bilo zanimljivo gledaocu. U romantičnoj komediji ima gomila grešaka koje neko uradi. Ako publika izvuče to što je pogrešno, onda je problem do publike.
Kako je to igrati se na poslu? Odmaže li vam zrelost da se igrate?
- Gluma je takva profesija da je stalno u nekom ekstremu, a u njoj je, kao i u životu, najvažnija stvar pitanje mere. Ako se čovek samo igra, nije normalno. Posle sedme godine moraš u školu... Opet, ako si ozbiljan u svemu, i to je problem. Čovek ne treba nikada da zaboravi na igru. U glumi, kao i u životu, moraš da imaš neki temelj, neku poruku, a ne samo se blesavimo i lepimo brkove.
Ove godine se obeležava tri i po decenije od premijere "Boljeg života", u kom ste igrali kao srednjoškolac. Po čemu pamtite tu ulogu druga Bobe Popadića?
- Snimao sam je u dva turnusa, u prvom sam imao 15, a u drugom 16 godina. To je jedno od mojih prvih iskustava i bilo je zabavno. Serija se već emitovala, pa mi je bilo lepo da snimam seriju koju svi gledaju. I bila je dobra jer je govorila o životu koji smo tada živeli.
Kako su vas starije kolege tada dočekale? - Imao sam sreću da su me fino dočekivali. Problem je što smo odrastali i kretali u posao u vreme kada je počelo da se para ono tkanje koje je bilo normalno. U nenormalnom vremenu ti znaš da su stvari naglavačke. Jeste rat, nije rat, jeste kriza, nije kriza, jesu sankcije, nisu sankcije, "jeste život, a nije život", što kaže Bajaga. E sad, da li je moglo bolje, pa moglo je verovatno, da li sam ja mogao pametnije, da li su neke starije kolege mogle... Ali ne mogu da se žalim, nemam loša iskustva.
Sa ocem ste igrali u filmu "Ni na nebu, ni na zemlji? - Da, ali nismo imali zajedničke scene. Potom smo bili u Nišu na premijeri filma i proveli smo tri dana i kao otac i sin i kao kolege. Ne može čovek to da odvoji. Niti to mogu drugi oko nas. A igrali smo i u "Poslednjim danima čovečanstva" i u seriji "Gore-dole", gde takođe nismo imali zajedničke scene, ali je zanimljivo da smo se svi porodično, i Zare, i Milica, pa čak i naš tadašnji pas, sreli u jednom studentskom filmu.
Kako je Dragan reagovao kad ste mu saopštili da želite da se bavite glumom?
- Deca češće reaguju na postupke roditelja nego na reči. Milica i ja smo i slušali, ali više gledali kako žive naši roditelji i šta je put kojim nas usmeravaju. Put glumca donosi neke blagodeti i plodove, ali i košta nešto. To što ti je otac iz profesije koju poželiš nosi i nagradu i kaznu. Brže ti zapamte ime, ali imaš i potrebu da opravdaš talenat i vaspitanje. Ali uvek je to životna borba koju imaju svi ljudi u kojim god profesijama da su.
Pamtite li nešto što vam je rekao?
- Vrlo dobro je poznavao suštinu života u energetskom smislu. Savete nam je davao usput, kroz neku životnu priču, anegdotu, vic... Kapirao je da ako nas posadi na stolicu i kaže nešto, to će postati kao neki transparent koji ćemo početi da mrzimo. Kako odrastam i matorim, shvatam neke stvari. Super bi bilo kada bismo mogli decu da posadimo i isavetujemo, ali ne mogu oni sve da shvate sa 16, 18 ili 25. Ima saveta koji se otvore u 35. Glupo bi bilo da mlad čovek od 18 shvati život.
Da li vam je na putu sazrevanja gluma dobar saveznik? - Nemam pojma i ne znam hoću li znati i kada se budem opraštao s ovoga sveta. Znam neke stvari koje sam grešio i one koje sam dobro uradio.
A popularnost, je li danas obezvređena?
- Pitanje je šta je popularnost. Pitanje da li me i po čemu cene, da li me poštuju. Moj posao je takav da me prepoznaju, ali bilo bi lepo da prepoznajemo i neke rudare. Što kaže moj prijatelj, to su pravi muškarci. Kad krenu na posao i kažu srećno.
I za glumu kažu da nije lak posao. - Ume da bude teško kad snimaš leto po zimi, ali nemojmo da se lažemo i glorifikujemo sebe toliko.
Kurir.rs:/ TV Ekran: Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
