- Na crveni tepih došao u suknji, a preko polnog organa stavio ovo i sve ostavio u čudu: A onda su shvatili poentu
- Tony Cetinski oborio rekorde: „Budi mi sreća“ za samo nedelju dana blizu milion pregleda i lavina emocija!
- "ĐUKANOVIĆ MORAO DA BUDE PRIVEDEN MAKAR NA INFORMATIVNI RAZGOVOR" Milan Knežević za Adria TV: Injac je, umesto u pritvoru, završila u Briselu
- ZAJEDNO STVORILI IMPERIJU, A ŠUŠKA SE DA SE RAZVODE Danas mlate lovu: Vesna živela ispod mosta, a u ovoj trošnoj kući odrastao je Đole Đogani (FOTO)
- FONDACIJA ANGELINA NASTAVLJA BRIGU O ONIMA KOJIMA JE POMOĆ NAJPOTREBNIJA: Humanitarni "Koncert za Anđele" u znak sećanja na žrtve iz Ribnikara, Dubone i Orašja
- KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV ČEDE JOVANOVIĆA ZBOG TUČE: Preti mu zatvor, evo za šta ga sve terete
- A OD KURTIJA - NULA EVRA ZA PUTEVE I BOLNICE U MESTIMA GDE ŽIVE SRBI NA KIM! Za opštine sa srpskom većinom nema novca u budžetu OD 4 MILIJARDE EVRA
- SUĐENJE GINEKOLOGU IZ SREMSKE MITROVICE NASTAVLJA SE 13. MAJA: Planirano saslušanje još osam svedoka
- POPILA SAM TABLETE ZA SMIRENJE! Snežana Đurišić skrhana zbog sina koji je brutalno pretučen: Kakav god da je, moj je! Imam i dalje snage...
Milo Đukanović
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici.
Bio je premijer Crne Gore više puta (1991–1998, 2003–2006, 2008–2010, 2012–2016) i predsednik države (1998–2002 i 2018–2023).
Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS), Đukanović je bio dominantna figura u crnogorskoj politici skoro tri decenije.
Bio je aktivan u komunističkoj omladini i jedan od vodećih ljudi socijalističke Crne Gore u periodu od 1989. do 1991. godine.
Na političkoj sceni pojavljuje se kao bliski saradnik Slobodana Miloševića, naročito tokom antibirokratske revolucije (1988–1989) i raspada SFRJ.
Kao predsednik Vlade Crne Gore tokom napada na Dubrovnik (1991-1992) snažno je podržavao blokadu i javno zastupao takvu politiku.
Godine 2000. uputio je izvinjenje Hrvatskoj zbog učešća u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika.
U to vreme stao je uz tadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića u podršci Karingtonovom planu, što je rezultovalo referendumom o nezavisnosti 1992, na kojem se 96,76% izašlih glasača izjasnilo za ostanak u Jugoslaviji.
Od 1996. godine postepeno se distancirao od Miloševića i saveznih vlasti, napuštajući srpsko-crnogorski unionizam i okrećući se ideji crnogorskog etničkog nacionalizma, zasnovanog na posebnom identitetu i samostalnoj državi.
Ova promena dovela je do oštrog raskola sa Momirom Bulatovićem i podele unutar DPS-a.
Na predsedničkim izborima 1997. godine tesno je pobedio Bulatovića i preuzeo funkciju predsednika. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine uspeo je da u dogovorima sa zapadnoevropskim državama postigne značajno smanjenje udara na teritoriju Crne Gore.
Usled sve dubljeg sukoba sa Miloševićem oko prekomernog štampanja novca, u Crnoj Gori je zamenio jugoslovenski dinar nemačkom markom.
Pred kraj svoje dugogodišnje vlasti, na kongresu partije najavio je oštriji politički kurs prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zalagao se za podizanje statusa nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve, koja je devedesetih registrovana kao nevladina organizacija.
Ova politika, zajedno sa kasnijim donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, izazvala je masovne litije, blokade puteva i široke proteste širom Crne Gore.
29.,30. i 31. februar
