A život nam je (jebo ja nas) - i to smo onomad apsolvirali - fakat loš (i sve lošiji), avaj, osim upokojenog oca Tadeja, nekolicine trezvenih javnih ličnosti i mene, skudoumnog nastavljača Tadejeve škole mišljenja, u zemlji Serbiji niko ne pomišlja da nam je život loš zato što su nam loše misli - i posledično reči i dela - nego zato što „nam“ ga je (jebo ja nas opet) lošim učinilo Visoko Carstvije, koje je - i o tome sam stotinama puta pisao - uspenije doživelo i kome se kraj još ne nazire, upravo zahvaljujući pogrešnom mišljenju, brzini na zlo i hitrini na grabež, koji su rezultirali pogrešnom procenom, odjebavanjem započetih reformi i povratkom u Koštuničin „državni kontinuitet“ (koji po ko zna koji put svečano nabijam na qwrz).
U međuvremenu je, kako sam se obavestio iz naslova u jučerašnjem Danasu, osvanuo „Najtužniji trenutak u novijoj srpskoj istoriji“. Naravno da nisam mogao odoleti a da ne pročitam koji je to najtužniji trenutak u oštroj konkurenciji bezbroja tužnih trenutaka novije srpske kulturne istorije.
Kako sam se promptno obavestio, najtužniji trenutak novije srpske istorije je imenovanje Ljubiše Ristića za v. d. upravnika Ateljea 212, zbog koga su Ardalionova braća i sestre zapali u žestoku moralnu paniku i digli donebesnu graju.
Istini za volju, mnoga Visoka pozorišna v. d. naimenovanja zaista su tužni trenuci novije srpske pozorišne istorije, ali imenovanje Ljubiše Ristić na mesto v. d. upravnika Ateljea - koji su proslavile i neke njegove režije - samo pokvareni um može nazvati „najtužnijim trenutkom novije srpske kulturne istorije“, u kojoj se u njenih poslednjih 40 godina može naći sijaset književnih, pjesničkih i pozorišnih antologijskih kataklizmi koje su direktno uticale na dolazak „ovog što nikad ovako nije bilo“.
Takođe, istini za volju, niko od uzbrećenih glumaca/ica ne spori Ristićevo rediteljsko i pozorišno-menadžersko umeće - a napominjem da je živih reditelja Ristićevog formata u Srbiji preostalo još samo dva muška i jedan ženski - stvar zbog koje je imenovanje Ristića izazvalo amok je to što se Ljuša „ćaćizirao“ i za ćaćizaciju je „nagrađen“ položajem upravnika Ateljea 212.
Bar bi glumci Ateljea - i legion bivših v. d. upravnika - morali znati da biti upravnik Ateljea nije nikakva nagrada, nego kazna, a da budem iskren, nije mi baš najjasnije za koji je qwrz Ristiću trebalo da se pod starost prihvati tog posla.
Ono, fakat, postoje indicije da se Ristić ćaćizirao, da redovno gostuje na visokim televizorima. A o čemu na televizorima priča, ne znam, a nisam se hteo obaveštavati, jer Ljušina paralevičarska smatranja i proseravanja nisam mogao da slušam od početka sedamdesetih naovamo, pa ne vidim nijedan razlog da to učinim sada. Ali zato sam, kad god sam bio u prilici, s velikim zadovoljstvom gledao njegove predstave.
Prekardaših. Nastavak sutra. A pravo iznenađenje sledi tek u našoj preksutrašnjoj kolumni.
· Reaguj